Đurđica Dragaš: Verujem da senke žrtava Pokolja, baš poput Gavrilove, još uvek plaše zagrebačku gospodu 

Mrkli je mrak. Poneki slabašni zračak svetlosti probije se kroz otvore  između dasaka stočnog vagona. Čuje se samo uplašeno disanje izmrcvarenih tela, katkad bolni uzdah ili jauk. Putuju već satima, ne znaju kud i zašto.

U ovoj zgužvanoj, nesrećnoj masi, u mraku smrdljivog vagona, sijaju oči tek stasalog mladića Steve. Osamnaest mu je godina.

Trebalo je da ide u vojsku najesen, trebalo je da se prvi put napije, da se istopi u devojačkom zagrljaju. Trebalo je da ore njive s ocem, da seje i žanje, da slavi slavu i krsti kumovsku decu…

Ćuti Stevo i užarenim očima sanja život koji je trebalo da proživi.

Žedan je odavno, boli ga čitavo telo od udaraca i poniženja, bole ga majčine plačne oči. Ne može nikako da smetne s uma njen zatomljeni jauk s kućnog praga. Vidi je još kako jeca, stežući čvrsto ćerku i mlađeg sina,  gledajući kako joj ustaše odvode muža i najstarije dete, njenog prvenca… Stevu.

Plače i on, bez suza, bez uzdaha, deleći ustajali vazduh i mrak s mučenicima u ovom prokletom vagonu. Nadu, tananu i lomnu, budi mu jedino očeva čvrsta mišica. Gotovo su srasli jedan s drugim, povezani žicom koja im se usekla u raskrvavljeno meso. Čeka Stevo trenutak da se kroz daske probije svetlost pa da u očevom pogledu pronaće utehu i spas, ali vidi samo njegovo  okrvavljeno čelo. Primiče mu se još bliže, gotovo se uvlači pod njegov kaput natopljen znojem i krvlju.

Voz konačno staje! Uz tresak se otvaraju vrata, a bleštava svetlost i čist vazduh hrle u vagon. I pre nego što su ga sužnji  postali svesni, nestaje  kratki i sjajni trenutak sreće. Smenjuju ga povici, psovke, lavež pasa i udarci razularene mase. Izbezumljeni, zbunjeni, okrvavljeni zatočenici  teturaju, posrću, padaju. Tuče ih ko stigne… žene, muškarci, deca, svi sa istom mržnjom u očima.

U daljini svetli Zagreb, nem i dalek, ravnodušan na krvavi „tovar“ koji je stigao na njegov Kolodvor!
Bio je 27. april 1941. Bila je noć, noć bez svanuća!

81 godinu kasnije, na istom Kolodvoru  polako „umire“ dan!

Puno je sveta, novinarskih ekipa, radoznalih prolaznika. Svi su okupljeni oko spomenika, velike konstrukcije koja simbolizuje kofere oduzete žrtvama.
Smenjuju se govornici, prigodne reči, poruke saosećanja, zaklinjanja u nezaborav. Razilaze se ipak svi ubrzo, a spomenik ostaje sam i go!
Na njemu, na tri jezika – hrvatskom, engleskom i hebrejskom piše – „U spomen žrtvama Holokausta i ustaškog režima“. Na  njegovom postolju utisnuto je 6 miliona Davidovih zvezdica.

Na njemu nema ćirilice, nema pravoslavnih krstova, nema reči koja bi makar podsećala na Srbe.
Na spomeniku otkrivenom tačno na dan kad je u Zagreb 1941. stigao krvavi voz iz Grubišnog Polja, nema  sećanja na Stevu, njegovog oca, rođake i komšije i njihov put bez povratka.

Na „ispeglanoj“ površini spomenika kojim Hrvatska želi da „spere“ grehove NDH, nema traga o njenoj najvećoj sramoti.

Kao da su stotine  hiljada srpskih duša ponovo ubijene baš ovde, na stanici kroz koju su prolazili vozovi smrti. Vozovi kojima je srpska sirotinja, bez kofera i nade, prevožena u logore, mučilišta i gubilišta. Tragovi nesrećnika, neožaljenih i zaboravljenih, vode ka logorima Danica, Gospić, Jadovno, Pag, Jasenovac.

Na svim tim stratištima ubijani su Jevreji i Romi, ali prvenstveno su ubijani Srbi! Ubijana su srpska deca, žene, starci, ubijani su mladići poput Steve, muškarci koji su, kao njegov otac, preko leđa preturili jedan svetski rat. Ubijani su mladi i stari,  zatirane su čitave porodice.

Ubijani su samo zato što su bili Srbi i ni zbog čega drugog.

Nisu to bili antifašisti i borci za slobodu, kako je pisalo na većini spomenika podignutim za vreme bivše Jugoslavije. Nisu to žrtve Holokausta i neke neimenovane „žrtve ustaškog režima“, kao što piše na spomeniku na Kolodvoru. To su naši preci, to je Stevo, to je Jovan, Desa, Dara…

Jedini njihov „greh“ bio je to što su bili Srbi, što su se krstili s tri prsta i pisali ćirilicu.

Zbog tog „greha“ i danas nemaju mira i spokoja. Zato njihove  kosti čame u mraku velebitskih jama, u jadranskom plavetnilu i mutnim vodama jasenovačkim.

Zato ih nema na onom zagrebačkom spomeniku, al’, uprkos svemu, verujem da ih ima na savesti krvnika.

Verujem da njihove senke, baš poput Gavrilove, još uvek plaše zagrebačku gospodu!!! 

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš