Ђурђица Драгаш: Верујем да сенке жртава Покоља, баш попут Гаврилове, још увек плаше загребачку господу 

Мркли је мрак. Понеки слабашни зрачак светлости пробије се кроз отворе  између дасака сточног вагона. Чује се само уплашено дисање измрцварених тела, каткад болни уздах или јаук. Путују већ сатима, не знају куд и зашто.

У овој згужваној, несрећној маси, у мраку смрдљивог вагона, сијају очи тек стасалог младића Стеве. Осамнаест му је година.

Требало је да иде у војску најесен, требало је да се први пут напије, да се истопи у девојачком загрљају. Требало је да оре њиве с оцем, да сеје и жање, да слави славу и крсти кумовску децу…

Ћути Стево и ужареним очима сања живот који је требало да проживи.

Жедан је одавно, боли га читаво тело од удараца и понижења, боле га мајчине плачне очи. Не може никако да сметне с ума њен затомљени јаук с кућног прага. Види је још како јеца, стежући чврсто ћерку и млађег сина,  гледајући како јој усташе одводе мужа и најстарије дете, њеног првенца… Стеву.

Плаче и он, без суза, без уздаха, делећи устајали ваздух и мрак с мученицима у овом проклетом вагону. Наду, танану и ломну, буди му једино очева чврста мишица. Готово су срасли један с другим, повезани жицом која им се усекла у раскрвављено месо. Чека Стево тренутак да се кроз даске пробије светлост па да у очевом погледу пронаће утеху и спас, али види само његово  окрвављено чело. Примиче му се још ближе, готово се увлачи под његов капут натопљен знојем и крвљу.

Воз коначно стаје! Уз тресак се отварају врата, а блештава светлост и чист ваздух хрле у вагон. И пре него што су га сужњи  постали свесни, нестаје  кратки и сјајни тренутак среће. Смењују га повици, псовке, лавеж паса и ударци разуларене масе. Избезумљени, збуњени, окрвављени заточеници  тетурају, посрћу, падају. Туче их ко стигне… жене, мушкарци, деца, сви са истом мржњом у очима.

У даљини светли Загреб, нем и далек, равнодушан на крвави „товар“ који је стигао на његов Колодвор!
Био је 27. април 1941. Била је ноћ, ноћ без сванућа!

81 годину касније, на истом Колодвору  полако „умире“ дан!

Пуно је света, новинарских екипа, радозналих пролазника. Сви су окупљени око споменика, велике конструкције која симболизује кофере одузете жртвама.
Смењују се говорници, пригодне речи, поруке саосећања, заклињања у незаборав. Разилазе се ипак сви убрзо, а споменик остаје сам и го!
На њему, на три језика – хрватском, енглеском и хебрејском пише – „У спомен жртвама Холокауста и усташког режима“. На  његовом постољу утиснуто је 6 милиона Давидових звездица.

На њему нема ћирилице, нема православних крстова, нема речи која би макар подсећала на Србе.
На споменику откривеном тачно на дан кад је у Загреб 1941. стигао крвави воз из Грубишног Поља, нема  сећања на Стеву, његовог оца, рођаке и комшије и њихов пут без повратка.

На „испегланој“ површини споменика којим Хрватска жели да „спере“ грехове НДХ, нема трага о њеној највећој срамоти.

Као да су стотине  хиљада српских душа поново убијене баш овде, на станици кроз коју су пролазили возови смрти. Возови којима је српска сиротиња, без кофера и наде, превожена у логоре, мучилишта и губилишта. Трагови несрећника, неожаљених и заборављених, воде ка логорима Даница, Госпић, Јадовно, Паг, Јасеновац.

На свим тим стратиштима убијани су Јевреји и Роми, али првенствено су убијани Срби! Убијана су српска деца, жене, старци, убијани су младићи попут Стеве, мушкарци који су, као његов отац, преко леђа претурили један светски рат. Убијани су млади и стари,  затиране су читаве породице.

Убијани су само зато што су били Срби и ни због чега другог.

Нису то били антифашисти и борци за слободу, како је писало на већини споменика подигнутим за време бивше Југославије. Нису то жртве Холокауста и неке неименоване „жртве усташког режима“, као што пише на споменику на Колодвору. То су наши преци, то је Стево, то је Јован, Деса, Дара…

Једини њихов „грех“ био је то што су били Срби, што су се крстили с три прста и писали ћирилицу.

Због тог „греха“ и данас немају мира и спокоја. Зато њихове  кости чаме у мраку велебитских јама, у јадранском плаветнилу и мутним водама јасеновачким.

Зато их нема на оном загребачком споменику, ал’, упркос свему, верујем да их има на савести крвника.

Верујем да њихове сенке, баш попут Гаврилове, још увек плаше загребачку господу!!! 

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш