Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Опраштају се ових дана многи од Ђорђа Балашевића. Слушају се песме, цитирају стихови и његове „досетке“, снимају специјалне емисије, организују масовни „испраћаји“ (као да короне нема и као да Ђоле баш од ње није преминуо).
Тугује и регион, чак се и ћирилица „појавила“ у Загребу. Замислите само то чудо!!!
Није баш да сам одрасла уз његову музику. Више би се то могло рећи за Нове фосиле, али волела сам те меланхоличне ноте и емотивне текстове којима је плео дивне и дирљиве животне приче. Жао ми је што је отишао, прерано и бесмислено и, као и у многим другим случајевима, не желим да учествујем у примитивним расправама над мртвим човеком по друштвеним мрежама.
Ипак, због једне његове песме, ово морам да напишем. „Не ломите ми багрење“ је снимљена 1986, а прати је прича да је инспирисана тешким животним причама Срба са Kосмета. Наводно је Ђорђе, случајно, из кабине у позадини, био сведок трагичних исповести које су у великој сали Центра Сава, тадашњим државним челницима пренели Срби из наше јужне покрајине.
Не знам да ли је ова прича тачна, али текст и емоција коју носи могли би заиста да буду последица чемера који су у Београд донели косметски невољници. Иако ништа о томе нисам знала пошто сам тада била тек девојчица, ушушкана удобним животом у личком градићу, сећам се да је та песма у мени изазивала неку чудну тугу, будила осећај за правду и жељу да загрлим и ником не дам оно дрвеће које је расло у татином Дивоселу и мамином Врепцу (села у околини Госпића).
Нисам схватала порекло те жеље, нисам „видела“ лица оних што се „сладе туђом шљивом“, ал’ некако сам инстинктивно осећала страх, тугу губитка и јарост освете. Kо је тад могао да претпостави да ћу за само пет година видети та лица.
Ни у најлуђим сновима нисам могла да наслутим да ће нам комшије „газити њиву“, да ће “ рушити туђе“, да ће нам „ломити багремову шуму“. Али ето, десило се баш то, а ми смо, као јунак из песме, пожелели да бранимо своје.
Пожелели, бранили и због тога се нашли пред судом. Гле чуда, Ђорђе, баш пред твојим судом! Пред судом свих оних који су, као и ти, тражили да заборавимо, опростимо, да признамо кривицу за зло које се нама десило.
Тражили су да се смејемо твојим „досеткама“ о дођошима и возовима који су их довезли, о простодушнин, намученим људима који су после незамисливих страдања веровали у бољи живот у твојој Војводини.
Тражили су од нас, нове генерације дођоша, да признамо кривицу за рат, санкције, инфлацију, криминал, за градове које више „не препознају“ њихови староседеоци. Kао да није било доста – морали смо, Ђорђе, да верујемо и у твоју идеју о помирењу, да аплаудирамо концертима у Сарајеву, Загребу, да се дивимо твојој широкој души која тражи опроштај од свих, само не од нас!
Од нас си тражио да заборавимо посечену багремову шуму, преорану њиву и згажену шљиву!
Зашто Ђорђе?!
Зашто ниси веровао у наше право да је бранимо и да тугујемо, баш као јунак твоје песме?!
Не знам…
Вероватно је теби било дозвољено оно што другима није јер… ти си био мангуп, шаљивџија, песник, а ми само обични дођоши, узурпатори нечије среће и мира! Можда ни ја нисам ништа добро разумела, можда су ми невоље замаглиле разум.
Можда… али и даље не могу да се смејем, Ђорђе!!!
И баш ових дана, кад си заувек отишао, прочитах негде да су у мом Дивоселу исекли шуму. Бахато, злочиначки, без страха од казне. Исекли су је до корена, до земље натопљене крвљу, до камена у који су уклесане наше сузе!
Не боје се они ни Бога, ни суда, али се боје нашег незаборава. Зато су је и исекли!
Али узалуд…не заборављамо, Ђорђе, и верујемо у неки виши суд који ће судити и њима, и нама, и теби!!!
Од истог аутора:
Ђурђица Драгаш: Заклела сам се да нећу преплакати “Дару”
Ђурђица Драгаш: Буди хуман као Србија!
Ђурђица Драгаш: Време у којем живимо
Ђурђица Драгаш: Јесу ли сви Црногорци директори, а Далматинци сналажљиви трговци
Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир
Ђурђица Драгаш: Никола Тесла геније из мог комшилука
Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!
Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?
Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза
Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота
“Kости” ударају до кости | Јадовно 1941.
Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …
Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду
Ђурђица Драгаш: Доста је било! | Јадовно 1941.
6 Responses
Не знам заиста шта сте хтели рећи. У сваком случају сматрам да сте веома контраверзни у смислу теме коју сте покушали да представите. Покушали сте да балансирате, али баланс није постигнут.
Хтели сте рећи да је Балашевић био као неки велики уметник? На супрот Вама ја не знам ни шта је он свирао ни шта је певао.Нити ми је икада привукао пажњу. Али одлично знам да је био Војвођански аутомаш, да је Србе изразито мрзио, сматрајући своје Војвођане као неке супериорније, који су као наводно део Ауустро-Угарске културе, иако их је та култира називала балканским свињарама (читајте Михаила Пупина). При томе заборављајући да су чак и можда далеко виспренији, и супериорнији по отмености, физиономији, по свом природном интелекту Срби из крајева одакле је ауторка Драгаш. Јер, за Бога, па и они су исто као и ти из Војводине, били дуго векова субјекат те исте варварске империје што се звала двојна монархија.
Није се тај Балашевић, како то многи тврде продао само за новац, мада и тај фактор не треба заобићи. Балашевић по његовим изјавама мени одаје особу веома ниске интелигенције, и примитивног држања, особу којој није било стало не само до оних минималних људских квалитета, већ особу без кредибилитета, морала и карактера. Само такви су спремни на све, па чак и преко мртвих да газе, како би се домогли, по њима, себи замишљеног циља.
Негде, неко написа да је он наводно био као неки велики уметник, и аутор, али као човек раван нули?! Онај ко је као човек раван нули тај је и као аутор, бар за мене, испод нуле. Постоје и негативни бројеви.
То што су га масе испраћале, то нам показује о нивоу данашњег нашег степена нискости и некултуре који су проистекли под дугогодишњом владавином једноумног тоталитарног система, који је условио пад свих људских вредности у данашњем српском друштву.
Негде у англосакснској литератури прочитах, да је он био извођач ненкве поп (омасовљене) музике. Ако назначи, а иправите ме ако нисам у праву, да Балашевић није био извођач изворног мелоса, значи онда је он био нека врста шунда, па је вероватно зато имао и тако виоку прођу у споменутим „метрополама“ Загребу и Сарајеву. Што је наравно за сваку похвалу, и ја на то све само могу да аферим.
Толики излив суза у ствари говори нешто сасвим друго. И за Брозом су изливене велике сузе, али данас сви они који су за шлосером сузе лили, требало би да им буде јасно у шта их је он заиста увалио, Ако то и није, нека се окрену око себе, и виде у чему их је оставио па и самој ауторки би ауторки би требало да буде јасно да је ту њену окућницу за којом жали, изгубила захваљујући Брозу.
Од Балашевића у нашем друштву је било седмстоструко бољих уметника и аутора. Да споменем Станислава Биничког композитора наше прве опере, за коју је епику написао Бранислав Нушић. Обојица су Богу на исповест отишли тако-рећи нечујно. Отишли су нечујно, Дис, Ракић, Шантић, Војислав Илић, да изоставим овде читав низ наших врхунских научника, као рецимо Мика Алас, Јован Каранмта, не знам да ли су многи за Карамату и чули? Да ли ауторка зна да је творац првог рачунара био споменути Мика Алас? Отишли су између нас бесмртни српски Златоусти, Николај Велимировић и Јустин Поповић, а да их нису ни споменули, а некамо ли се од њих опростили у масама. Чак ни ондашњи патријарх Београдске Патријаршије Герман им се није удостио. Отишао је на сличан начин и Иво Андрић. Његова смрт и сахрана једва да су били споменути у средствима ондашњег комунистичког јавног дезинформисања.
Не заборавимо они најуспешнији, ствараоци аутори, научници, одлазе тихо и нечујно. Само са планете уз велику халабуку одлазе ниткови, нечасни, неподобни и неудостојени. Зашто? Зато да се њихова недала у моменту испраћаја, вероватно у пакао, сакрију велом тајни прекривена недела. Да они који су им за њиховог живота веровали, се не би осетили униженим и пониженим.
Уместо свог закључка дозволићу да Балашевићево путашествије тамо где он заслужује, управо опише академик, Иво Андрић: „Тако дођу времена, када будала проговори, паметан занеми, а фукара се обогати.“
Ја сам занемео, а други као хоће.
Аутор овог коментара је иноватор, конструктор/дизајнер
Сараднк Америчког Института за Дестилацију
Tebi majstore nije dobro…prolupao si skroz…
DJOLE , VELIKI PESNIK ALI COVEK…
Ne,od mene to nije trazio.Zato sto sam sa poetikom (patetikom) Balasevica zavrsila brzo.To je nivo za srednjoskolce.On je bio populisticki trubadur !
Браво! Човјек мора да буде у сваком моменту човјек, а не парцијално на моменте и под одређеним околностима, или јеси или ниси. Дупли аршини су познати од памтивијека.
i ovaj oprostaj diljem bivse nam zajednicke zemlje nije spontan vec je nametnut od negdje od nasih neprijatelja koji jos uvijek rovare po nasim prostorima i cekaju svoju priliku za nova zlodjela a balasevic sada kada je otisao ako moze neka prodaje svoju izopacenu ljubavnu maglu tamo gdje je i skoncao