Ђурђица Драгаш: Народ који се плаши да сам себи призна да је над њим почињен геноцид, не може очекивати да то учини неко други

Народ и држава који нису успели да преброје ни жртве свог последњег страдања – НАТО агресије – не могу ништа боље ни да очекују!

И објави Џерузалем пост срамни текст у којем извесни Давид Голдман тврди да у Јасеновцу није страдало више од 4 и по хиљаде људи! И оптужи нас беспризорник да смо лагали, да лажемо и даље и да морамо сместа да престанемо са „срамотном злоупотребом Холокауста“.

И рекоше многи да Голдман и не заслужује коментар, али ја ипак морам да напишем пар реченица.

Навикли смо ми, Срби, на овакве приче, текстове, сатанизовање по светским медијима. Навикли смо да у америчким филмовима Србин мора да буде терориста, ратни злочинац, криминалац или бар злостављач жена и деце. Подносимо то стоички, свесни да смо превише мали да би  се чула и наша истина, а понеки, нажалост, и учествују у „блаћењу“ сопственог народа, надајући се мрвицама са њиховог стола.

Ипак, овај пут се морало реаговати.

И реаговала је држава Србија, оштрим саопштењем Министарства спољних послова, реаговао је Музеј жртава геноцида, реаговали су појединци…

Ево, реагујем и ја – по свему једна обична жена до чијег мишљења није стало моћнима, онима који нам кроје живот. Ипак, ако неко има право да реагује на Голдманове лажи, то сам ја!
То право ми даје крст који носим од рођења. Дају ми га душе мојих покланих предака, мојих стрица и тетке, деце од три-четири године која не дочекаше да постану људи.

Они нису ни  стигли  до Јасеновца и Јадовна, највећих српских губилишта, али јесу жртве Покоља, геноцида који је извршила  НДХ! И само да знате, господине Голдман,  у сваком српском селу у тој злогласној творевини, десио се по један Јасеновац. Само у селу за које никад нисте ни чули, у мом Дивоселу, зверски је убијено више од хиљаду људи… људи са именом и презименом, нечије деце, нечијих  родитеља, мужева, жена, комшија…

Смиљан, Глина, Пребиловци, Равни Долац, Дракулић, Гаравице…. предугачак је, нажалост, овај несрећни низ за који не знате, господине Голдман. На његовом крају је Јасеновац, као бездана, чудовишна јама, као окрвављене чељусти звери. Јасеновац, чије жртве убисте још једном!!!

Ал’ није роблем што не знате, тј. што не желите да знате ВИ! Јад је што не знамо и не желимо да знамо  МИ!

Да сад изађем на yлицу и питам  људе колико је Срба страдало у Јасеновцу, као одговор бих добила слегање раменима или море различитих цифара. Мало би их уопште знало за комплекс логора Госпић – Јадовно – Паг, а готово нико за Дивосело или неко друго село у којем су на кућним праговима убијане читаве породице. А најтрагичније од свега је то што  многи од тих што „не знају“ носе исти крст као што га носим ја.

Сетиће се да им је неко некад причао о рођацима који страдаше од усташког ножа, али ту ће бити крај њиховог интересовања. Рећи ће да се живот , наставио и да,  због будућности, због деце, због мира и напретка, морамо  престати да се осврћемо. Питаће се каква је корист од пребројавања жртава, тражења безданих јама и сећања!
Питаће се и добити одговор попут  Голдмановог!!!

Народ и држава који нису успели да преброје ни жртве свог последњег страдања – НАТО агресије – не могу ништа боље ни да очекују! Народ који се плаши да сам себи призна да је над њим почињен геноцид, не може очекивати да то учини неко други.

Ако сами не знамо колико нас је страдало, ако нас то уствари и не интересује много, ако смо спремни да опростимо и заборавимо… морамо бити спремни и на овакве срамне покушаје попут Голдмановог.
Размишљајући о његовом тексту, у бесној немоћи коју осетите кад чујете такву безочну лаж, помислих да смо могли тако лако да га убедимо, разуверимо, докажемо да није у праву. Да му је свако од нас, потомака жртава НДХ, послао мејл са именима покланих предака, било би јасно да нас, нажалост, има много, много више од 4 и по хиљаде…

Ех…пусти моји снови!!!

За нас, овакве какви смо, и то би био претеран и непотребан труд…

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи