Ђурђица Драгаш: Буди хуман као Србија!

Пише: Душан Басташић

Невидљиви непријатељ! Тако, помало патетично, већ готово годину дана зовемо корона вирус. Многи се, међутим, понашају сасвим обрнуто. Kао да је у питању сасвим видљив, опипљив „страни и претећи“ објекат, затварају границе, ангажују полицију и војску…

Све помало личи на право ратно стање, а граничне рампе спустиле су се и тамо где нико није очекивао. Шенген и сан о Европи у којој се путује без пасоша озбиљно су уздрмани. Kао и у свакој невољи, свако брине своју бригу, покушава да се заштити и не мисли о другима.

И Србија је, током ванредног стања, затворила границе, али тек када су се у земљу вратиле хиљаде наших људи из читаве Европе. Kолико њих је са собом донело и вирус, не зна се тачно, а више није ни важно Људи су, сасвим очекивано, потражили сигурност у својој земљи, а њена обавеза је била да их прими. Ванредно стање је укинуто почетком маја прошле године и од тада се, у зависности од епидемијске ситуације, у нашу земљу улази са или без теста на ковид. За разлику од бројних европских, па и неких суседних земаља, Србија је ипак остала „отворена“ за све који у њу желе или морају да дођу.

Почетак вакцинације потврдио је све оно што сам на почетку ове приче написала. Све лепо упаковане пароле о солидарности и свести о томе да је корона заједнички проблем читавог човечанства, пале су у воду. Вакцинишу се само они који су у суровој трци успели да се домогну спасоносних доза, а сви остали чекају да дођу на ред. Пале су маске, а очекивања малих поново изневерили велики. Очију упртих у моћне савезе којима припадају, заборавили су на основно правило у кризним временима, на оно што је наш народ сликовито преточио у пословицу – „у се и у своје кљусе“!

Поучена лошим искуствима из властите прошлости или једноставно због тога што јој нико моћан не стоји иза леђа, Србија се овај пут снашла- сјајно, неочекивано, збуњујуће добро. Стигле су вакцине, и са истока и са запада и сада смо једина земља у региону која масовно вакцинише становништво. Ипак, уз сналажљивост, још једном смо показали и несебичност… ту толико „ретку птицу“ у свету у којем живимо. Део вакцина донирали смо суседима- Северној Македонији и Црној Гори, а медицински радници из братске Републике Српске вакцинишу се код нас. Авион са вакцинама из Србије, у Подгорицу је слетео баш у дану у којем је потпредседник црногорске Владе честитао независност такозваној држави Kосово.

Ништа ново, рекло би се! Умемо ми да прећутимо, опростимо, заборавимо и помогнемо, упркос свему!

И није први пут да смо одлучили овако.

У јеку приче о поделама, себичлуку и границама у 21. веку, сетила сам се једне из 19.века у којој је тадашња Србија повукла потез који је изненадио многе. Отворила је границу, тј.линију фронта како би се доставила хуманитарна помоћ земљи са којом је у том тренутку била у рату.

Ипак, да кренемо редом.

Kршећи одлуке Берлинског конгреса из 1878.године, Бугарска је у септембру 1885.године прогласила уједињење са Источном Румелијом (аутономном покрајином унутар Османског царства од 1878. до 1908.чији је главни град био Пловдив). Сматрајући да је тиме угрожена равнотежа створена Берлинским конгресом , Србија је покушала да проблем реши дипломатским путем, али кад су преговори пропали, објавила је Бугарској рат.

Није се у њему баш најбоље провела пошто је боље наоружана и мотивисана бугарска војска убрзо заузела Пирот, а наше снаге су се повукле до Ниша. Ипак, као и обично, уз посредовање великих сила, у марту 1886. године закључен је тзв.Букурештански мир. Упркос великим жртвама и на једној и на другој страни, исход рата био је повратак на стање пре њега. Ништа ново, рећи ћете, али овај рат је ипак донео један преседан!

У тадашњој Бугарској није постојала војна санитетска служба па рањеницима, којих је било много, није имао ко помоћи. Међународни Црвени крст прикупио је помоћ, али је због јаке зиме и чињенице да Бугарска није имала железницу, њено допремање било готово непремостива препрека.

Србија је тада повукла потез који је ушао у историју! Наша војна команда прекинула је рат на један дан, отворила линију фронта и пропустила медицински транспорт преко своје територије.

Онима који су до јуче пуцали на српске војнике, ти исти војници практично су спасавали животе.

Завоји, лекови, ћебад, кревети- прикупљени широм Европе, допремљени су српским друмовима и испоручени непријатељу. Свесно, уз реалну опасност да опорављени бугарски војници поново у њих упере пушке, Срби су своје оружје одложили и задивили тадашњи свет!

Британци, чланови мисије која је допремала помоћ, у свом стилу су коментарисали да је реч о „једној од најинтересантнијих ствари у српско-бугарском рату“. Аустријанци су проценили да је реч о значајном преседану, а Међународни Црвени крст да чин Србије „заслужује аплауз“, да јој је „на част“ и да би ваљало да у будућности постане међународно правило.

Није нажалост, ни пре, а ни касније, било много таквих примера, али име Србије остало је уписано у „књизи хуманости“ коју је човечанство, оптерећено ратовима и мржњом, ретко отварало.

Добила је Србија (бар тако се до недавно тврдило) и својеврсно признање- плочу с натписом „Буди хуман као што је била хумана Србија 1885.” која стоји у згради Међународног Црвеног крста у Женеви.

Нисам случајно написала да се „тако до недавно тврдило“. Наиме, истражујући ову причу, пронашла сам информацију да плоча уствари не постоји, односно да је нема на зиду зграде у Женеви. Тврди се такође да Србија није прогласила примирје због хуманитарног конвоја већ је оно од раније било на снази. Мало ме је збунило све што сам прочитала, али и охрабрило кад сам схватила да ипак нико не доводи у питање чињеницу да је Србија заиста отворила своју границу и дозволила доставу помоћи.

Без обзира на све наше мане, поносна сам што сам део народа који је имао довољно храбрости и хуманости да помогне непријатељским војницима. Поносна сам и што то, у нашој историји, није био преседан. Грешили смо много, и према другим и према себи, али ипак смо често били ЉУДИ у тешким временим.

Чини ми се да то доказујемо и данас – у време „невидљивог непријатеља“ и, без обзира на све, поново сам поносна.

Е да, волела бих и да решимо дилему о томе да ли она плоча постоји или је стварно реч о још једном српском миту! Ако међу вама који ово читате постоје они који то сигурно знају, ето прилике!!!

Од истог аутора:

Ђурђица Драгаш: Време у којем живимо

Ђурђица Драгаш: Јесу ли сви Црногорци директори, а Далматинци сналажљиви трговци

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

Ђурђица Драгаш: Никола Тесла геније из мог комшилука

Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

“Kости” ударају до кости | Јадовно 1941.

Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …

Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду