Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати

Камен ми на грудима лежи.

У туђем гробу, ја и душа моја.

Растасмо се и састасмо,

као ноћ и нови дан,

као облак и сунце,

као вечити круг живота.

Не боле ме ране моје,

изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана.

Ти ме болиш, радости моја.

Боли ме што те родих да само зло упознаш.

Опрости што те на груди не привих,

што те се не нагледах.

Праштај што ти мајка име не даде,

што ће те вечно радошћу звати.

Спавај сада, нељубљено моје.

У гробу хладном гнездо сам ти свила.

Бура ће ти личка успаванка бити,

море ће ти ране видати.

Спавај….безимено чедо моје….

Ако нам једног дана кости пронађу,

ако нас оплачу очи рода нашег

и мир у гробу своме нађемо,

нек’ нам на узглављу само крст без имена стоји.

Нек’ и ја безимена у вечност уђем…

као ти, радости моја.

———————————————

Ђ.Д.

Песми дадох име БЕЗИМЕНА, ал’ она која ми је „шапну“ звала се ЉУБИЦА ЛУЧИЋ. Била је учитељица у Дивоселу и требало је да буде и мајка. Усташе су је рањену, живу закопале у туђи гроб у месту Трибањ Шибуљина, на обали Јадранског мора. С њом је скончало и дете које је дан раније родила у заточеништву у тамошњој цркви.

„Послије рата нађено је њено тијело поред тијела њеног мртвог дјетета у положају са испруженим рукама и главом према отвору гроба, као да је тражила помоћ и спас, прије него што је издахнула.“

---

Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш