Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу.

Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима и прашине.

А ја сам за тих пет дана запалио само двије цигаре. Мајка због мене цигаре у џепу држи. Украо сам од мајке неколике, чим их је на минут заборавила. Прва послије пар дана ме бацила, да сам лежао пола сата на ливади.

Старог нема већ седам дана. Не јавља се и добро је чим нико не зове. Негдје је у брду на Сајницама, одма изнад Ремонта и пет дана се туку крвнички читавом линијом. Нападају скоро сваки дан. А муслимани су се до зуба опремили и први пут од почетка рата имају више артиљерије. Нападају нас два корпуса са све мухаџединима и подршком мировних снага за брзе интервенције. Има их ко мрава, а прича се да их сто хиљада око Српског Сарајева. Нас је мало, само наша бригада, а гори читаво Српско Сарајево, нема нам ко у помоћ доћи. Све мушко нам је на линији, сједокоси старци, а и способније женско. Све што пуцат зна с војском је и спремни смо их дочекали. Хрвати нам у минут до јавили кад ће кренути њихово цвијеће у офанзиву.

Мајка и баба често плачу, док у зору грми све око нас и земља се тресе. Брину се за старог и боје се за све нас.

Досадило ми је сво то стање. Ложим сам себе да сам одрастао. Имам петнест година и мушко сам. Виши сам од старог и јак сам довољно. Добро баратам оружјем и знам се чувати. Не бојим се. Немам ја шта више овдје кетит док се гине.

Одлазим на прагу, која је 20 метара од викендице, не би ли ми ко дао цигару. Сви се праве луди и говоре да идем код Ђуре. Зимус сам их изварао са комшијом Ђуром, кад смо цигару на огради гађали малокалибарком и однио им све цигаре. Упуцали оптику без њих и сваку сам погађао из прве. Држали смо их један дан до мрака без цигара. А кад ће ти већи јад, пред Ђуром не пушим, да би му сад тражио да запалим.

Видим црвени се неко ауто и иде. Погледам кроз двоглед и видим иде стари. Узео од тетка југу и напокон долази да се окупа.

Трћим и зовем остале, да им кажем да долази стари. Он излази из аута и грлимо се и љубимо, као да се годинама нисмо видили, а не само седам дана.

Стари упита мајку.

-Јесу слушали?

-Миљан јесте, а Бојан је по читав дан на Брези и пуца. Истрошио је сандук муниције, гађајући флаше и изолаторе по бандерама. А кад нападају код праге је с двогледом гледа.

Стари ме помилова и рече.

-Чувај се и бар се мајки јави ђе си.

Сједосмо сви у кућу и на брзину се постави јело. Стари прича како је на линији. Говори да су сви напади одбијени и да је доста муслимана изгинуло. Мада знао сам то све, јер све слушам на мотороли и оно прво јутро кукали су ко никад и гледао сам све уживо са праге. Али, свеједно умири нас стари и унесе неку сигурност.

Мајка му рече, да је вода готова и да иде да се окупа. Стари устаде и оде. А ја пожурих да се пакујем и да идем са њим. Обукох на брзину униформу. Прслук попуних оквировима. У џепове нагурах муниције у кутијама. Опасач окитих бомбама, рапом и ножем. У руке узех шљем и пушку. А онда сједох у ауто да чекам старог, јер ако му кажем овако неће дат да кренем. Рачунам из аута ме неће лако истјерати, а ако ме истјера идем пјешке код тетке на Тиново. Тамо знам читаву чету и сваки педаљ линије.

Изађе стари обријан и окупан. Поздравља се са свима. Баба плаче и моли га да се чува. Прилази ауту и отвара моја врата, па ме упита.

-Гдје си то ти крено драги Бојане?

-С тобом, ја више овдје не могу, или ме уби или поведи са собом.

Рекох му и стегох ону пушку међу ногама. А он ми рече.

-Излази из аута, немој да ти још једном поновим!

Не помјерам се и не гледам у старог. Одједном ме зграби за крагну од прслука и као кера извуче ме из аута. Пођох да се вратим, а стари ме наби ногом у дупе колико је год могао. Зашевељах, а он ме пристиже и поче ме ударат шамарима и говорит.

-Хоћеш да те ја убијем, јел’ то хоћеш? Не требају ти муслимани тако лудом, ја ћу те убит!

Отргох му се, а он појури за мном. Још ме једном ногом душмански напуца. Звечи она муниција по џеповима и оквирови у рапу. Стари се врати, узе из аута шљем и за мном га баци.

Застадох свјестан да више не иде за мном. Видим сједа у ауто, а мајка, баба и бураз се цјепају од смјеха. Душмански се смију. Око мене се пролама њихов одвратан смјех и да нису моји побио бих, а да не трепнем. Окренух се и видим стари упали ауто. Загаса од бјеса и оде.

Гледам за аутом и од хује кречем пјешке. Видим застаде стари код праге и изађе из аута. Стадох и вратих се. Помислих да ме је видио и да хоће опет да ме туче. Вратих се кући, са мишљу да ћу побјећи у први мрак.

Сјео сам у воћњак и ту чекао мрак. Не прође пуно, видим Сокола иде са праге. Зове мајку и пита је гдје сам. Њега сам волио и слушао. Командир је праге, жива легенда наше борбе и херој још од првих дана рата. Пази ме и готиви. Вјерује ми и често сам са њим док наводи прагу. Брзо појурих и јавих му се, а он ми рече.

-Идеш код мене на прагу и од сад си мој војник. Имаћеш цигаре ко остали, јављаћеш се на вези и са мном наводит прагу.

Насмијах се и загрлих га. Обрадова ме и ако сам знао да га је стари замолио, да ме узме на прагу и обмане како не би отишао на Тиново.

Од тог дана, па до краја офанзиве сам био нешто као војник и имао сам цигара. Јављао се на вези, уљем глањцао метке од праге и са Соколом понекад био кад наводи прагу.

Престао сам да планирам бјег на линију и уозбиљио сам се. Самљели смо муслимане у тој њиховој задњој офанзиви. Смрдили су до краја рата око Хаџића. А њено величанство прага је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату. Соко ме пар ноћи прије НАТО бомбардовања замолио да идем у Хаџиће.

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу.

Ма слици нисам ја, већ мој друг Коцкар док је био у војсци у Хан Пјеску, али је прага Соколова.

Од истог аутора:

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим