Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио.

Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из бајке, већ на људе који данас живе.

Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи.

Ту су га усташе ухватиле и спровеле у Сарајево. Тачније неки усташа Менсур. Исти дан је чуо, да их депортују у Јасеновац и тражио је да оде у тоалет. Одакле је како каже, наглавачке низ олук сишао и побјегао. А на Илиџи га је срео исти усташа, који га је ухапсио, али био је већ пијан и замјенио га је са ђедовим братом Благојом. Рекао му је, да је одвео Драгу и да се припази и он.

Од тога дана, ђед више није пушио. А више није смио кући и отишао је код тетке на Ушивак, село под самим Игманом. Ту је провео читав рат. Носио је храну у Игман четницима, радио око стоке и земље, а калемио је и воће, које је брао у овом задњем рату. Јер је опет морао да бјежи и опет је дошао на Ушивак код истих тих рођака од тетке.

Послије рата комунисти су га регрутовали у милицију. Њу је напустио, кад је привео усташу Менсура, а власти га исти дан пустиле. Оженио се бабом Милком и запослио се на жељезници. Службу није волио и вјеровао је само у сопствени рад. Комунизам није волио, као ни Тита, али то смо знали само ми укућани. Радио је све што се радити могло, али на својој земљи.

Добио је прво два сина, који су умрли као дјеца, а послије је добио тетку и тату. Они кажу, да их никад није ударио, а није ни мене ни брата. Јер, ударио је свог првог сина Драгишу прутем, кад је имао већ 4 године. Мало послије тога Драгиша се разболио и умро. А он је видјевши масницу од прута на мртвом сину рекао, да више никад неће ударити дијете.

Животиње су биле његова највећа љубав. Имао је неки дар да их лијечи и то у доба кад није било ветеринара. Много крава, коња и оваца је излијечио, а кад би пролазио поред њих оне су, рикале, рзале и блејале, увјек га поздрављајући. Имао је голуба, којег би баба истјерала из куће, чим би ђед отишао на посао. А тај голуб би му на раме слијетао, кад би га видио да иде иза кривине и кад би улазио у кућу голуб је крилом тукао бабу и гугутајући јој пријетио. Тако је баба морала да његов мантил у којем је ишао у шталу окачи на видљиво мјесто, ако су пуштене краве или овце, да не би непркидно рикале, блејале и тражиле га.

Тата каже, да је у кући могло свега нестати, док су били мали, осим хране за животиње. Кажу и да је зими хранио срне и да су му долазиле кад би звизнуо. Зими је и шумске птице држао и хранио, да би их у прољеће пуштао. Бабу је то излуђивало, јер је био велики трошак.

Недељом није радио никад и увјек би се спремио, обукао одјело, ставио шешир и ишао би у цркву или у кафану. Иако никад није пио, осим коју кад је ред.

Али волио је дружбу и разговор. Вјероватно је једини човјек, којег никад нисам чуо да трача и оговара. Њега једноставно туђи живот није интересовао и све што је са људима бесједио, била је шала и приповједање, неких његових прича. Био је добар бесједник и одличан приповједач.

Знао је и рукама направити свашта, па би нам правио од гипса и глине разне фигуре животиња, или би од дрвета исклесао коња којег би јашили.

Никад није био љут и увијек би том својом опуштенцијом, бабу страшно нервирао. Такво смирење само је брат наслиједио од њега. Ми остали смо сви на бабу и увијек лако планемо.

Са ђедом сам заволио и ја животиње. Посебно псе, које је он знао да научи баш све. Мој први пас Лила је купила јаја у кантицу и доносила, увијек у исто врјеме. Једном смо и живу лисицу ухватили, што нам није нико вјеровао, па ни тата, све док му је нисмо показали.

Мене је трпио и некад би за мном ишао и по неколико километара, да би ме ухватио и довео кући, али ме није никад ударио. Једном ме повео са собом код неког свог пријатеља, а док смо пролазили кроз Пазарић, људи су се дивили нашем шарпланинцу Шипсију, који је био огроман. Кад смо се враћали, Шипси је ишао пуштен, а ја свезан, јер направио сам 101 белај.

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио.

Сјећам се ноћи кад је замолио маму, да води мене и брата, јер долази рат. Мама није хтјела, а ђед јој је рекао, зар мислиш да ће ти Бојана оставит жива, послије свега што им говори и ради. Говорио сам им свашта, јер био сам одувијек Србин и никад их нисам волио, па ни као дјечак. Мама нас је након пар дана спремила и отишли смо у избјеглиштво.

Ђеда су одма на почетку рата ухватили и одвели у логоре за Србе. Људи су нам рекли ко га је тукао у тим логорима, али он то никад није признао. Бојао се да се не светимо и мржњом не трујемо. Остали логораши кажу, да су му се првих дана смијали, јер радио је фискултуру. Кад су се сви од бетона и батина укочили, ђед је водио фискултуру, а остали би за њим вјежбе радили.

Једном кад их је посјетио управник логора и питао има ли ко шта да каже, ђед се јавио. Сви су мислили да ће добит батине, јер нико се није усуђивао да било шта пита. Рекао му је да му је рахметли дедо жив, имали би по кришку хљеба више. Ујутру је повећана порција.

Дан кад смо га размјенили је један од мојих најрадоснијих дана у животу. Али био је то један страшан призор. Ђед је имао око 35 кила, огромне бркове, а у стан смо га унијели у ћебету. Јер, једва да је могао два корака направити. Био је то страшан призор и на тој старини видјела се свака кост. Сузе су ми ишле, док смо га ја и тата купали. Опоравио се за неколико дана и рекао, да је њему у стану исто као у Силосу, само, ето, има да једе.

Покупио се и отишао на исто мјесто код рођака, гдје је провео и Други свјетски рат. Нашао је неку викендицу и за годину дана је имао разне животиње. Кад смо пошли послије Дејтона за Братунац, тата је морао да плати камион само за његове животиње. Имао је око 20 коза, пса, мачку, голуба и сви су дошли с њим у Братунац. Њих је имао све док нисмо уселили у нашу кућу и једва је пристао да их се ријеши. Послије тога је мало баште садио и вртио се по њој сваки дан до мрака.

Кад сам отворио кафић, ђед би често свратио. Увијек сређен и са шеширом. Није постојала шанса да не плати. Говорио је, да је то све иста кућа. Једино ту је погријешио, јер био сам у том добу велики расипник и пијанац.

Никад није био болестан и хранио се по неком свом рецепту. Никад послије седам увече није јео, а тад би себи изрендао јабуке и мркву, те попио шољу млијека.

Тај дан кад је умро, радио је нешто у башти, иако је имао 90 година. Ушао је у кућу тачно у два послије подне као и сваки дан да одмори и спава. Само тај дан се није пробудио.

Умро је са осмјехом.

Једини жељу коју је имао била је, да не пада киша кад му буде сахрана. Да му људи мртвом не би мајку јебавали, јер пада киша, пошто је чуо на очевој сахрани псовке због невремена.

Читаву ноћ и јутро је падала киша. Кад смо га понијели на гробље, сунце је пробило облаке и засјало. Тата и ја смо се погледали и отела нам се суза. Киша је почела, чим смо се вратили са гробља.

Да је жив, данас би напунио 106 година.

Написано 28.01.2021.

Од истог аутора:

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим