Jedan od 1.300 kaplara ostala je odrednica koju su do kraja života isticali i kojom su se ponosili. Sve ostalo u njihovim ispunjenim biografijama, za njih je bilo manje vredno. Krajem avgusta 1914. šest godišta srpske omladine, srednjoškolaca i studenata, pozvano je u Skoplje na odsluženje vojnog roka. Bilo ih je oko 1.300, a kako su sa Drine stizale nepovoljne vesti, obuka im je potrajala svega dva meseca. Komandant bataljona, pukovnik Dušan Glišić 15. novembra 1914. potresnim glasom saopštio je naređenje Vrhovne komande: proizveo ih je u čin kaplara i hitno uputio na front. Šest četa Skopskog đačkog bataljona, kasnije poznatog kao bataljon 1.300 kaplara, ispraćeno je sa cvećem i

Neku sedmicu po spasavanju ostatka vrednosti Narodne banke uprava je tražila da se sada celokupna imovina temeljno sredi i valjano i pregledno spakuje u jake sanduke da u svakom trenutku bude u pripravnosti za dalji prenos kada to bude potrebno. Godinu dana docnije, s početka septembra 1915, bilo je jasno da će iscrpljena Srbija uskoro pasti i da su Kruševac i Niš prvi na udaru, jer su se protivničke snage gomilale na granici sa Bugarskom. Mata Jovanović uspeva da se vidi sa načelnikom Ministarstva finansija Avramom Levićem, koji je stalno putovao preko Kruševca do Vrnjačke Banje da referiše pretpostavljenom dr Lazi Pačuu koji je bio na samrti. Lević je računao

Publikacija koja čuva sećanje na stradanja srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata na holandskom tlu predstavljena je u Muzeju srpske diplomatije Uoči 11. novembra – Dana primirja u Prvom svetskom ratu – i to u godini kada se obeležava vek od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Holandije, u Muzeju srpske diplomatije je predstavljena publikacija „Srpski vojnici iz Prvog svetskog rata preminuli u Holandiji”. Autori ove brošure su jedna Srpkinja – filolog Tatjana Vendrig – i dvojica Holanđana – Tatjanin suprug Fabijan Vendrig, politikolog, kao i Džon Stinen, savetnik u holandskoj vladi. Oni su na pedesetak stranica predstavili istorijske činjenice o tome kako je Holandija posle rata prihvatila mnoge ratne zarobljenike

Aleksandar Karađorđrvić nije gledao sa prevelikim simpatijama i posebno podržavao četnički pokret u Južnoj i Staroj Srbiji pre oslobodilačkog Balkanskog rata. Onda kada je postao suveren zajedničke države ipak se oslonio na udruženje starih četnika kao proverene patriote. Shvativši da se Otadžbina ne stvara kafanskim pričama već samo i jedino delovanjem. Pokazalo se kao i mnogo puta pre da reči mogu da budu nadahnjujuće vrlo često i važne, ali su dela jedina ta koja čuvaju veru, slobodu, čast i Otadžbinu. Naravno da svaka država mora da ima svoju politiku, i svakako da ona ne može baš sve uvek otvoreno da pokazuje. Vrlo često u tome će postojati i doza lukavstva potrebna da bi se preživelo, kao i prevejanosti koji mnogi vole da zovu