Da li sadašnja Srbija i njena demokratska vlast, a zbog građenja novih dobrosusedskih odnosa, ne samo da prećutkuje, već pravi i strategiju za brisanje najtragičnijeg dela sopstvene istorije? Gura li u zaborav zločine Hrvata u Drugom svetskom ratu nad Srbima, Jevrejima i Romima, a zbog oživljavanja propale koncepcije bratstva, jedinstva u bivšoj SFR Jugoslaviji – pitanja su koja ovih smutnih dana postaju sve aktuelnija. Naročito su aktuelizovana posle istupa predsednice hrvatske vlade Jadranke Kosor i njenog idolopoklonstva pred onim Hrvatima koji su zbog ponovljenih zločina nad Srbima osetili međunarodno kažnjavanje. Kontrolisane posete Nije nepoznato koliko je Srbija u prošlosti bila zarobljenik prikrivanja tuđih zločina. Takođe, poznato je koliko su srpske

Poslednja knjiga hrvatskih istoričara Slavka i Iva Goldštajna ponovo je uznemirila duhove u susedstvu, ponajviše zbog – tako realnog, ali, po dobrom starom običaju, u Zagrebu tako provokativnog – naslova: „Jasenovac i Blajburg nisu isto“ Sa stanovišta istorije, ali i zdrave pameti, dileme zapravo nikada nije ni bilo: u Jasenovcu je izvršen genocid, jedan od najstrašnijih zločina u Drugom svetskom ratu, u kojem su ustaše u smrt poslale neshvatljiv broj nedužnih Srba, Jevreja i Roma samo zato što su bili Srbi, Jevreji i Romi; u Blajburgu je, s druge strane, izvršen zločin protiv čovečnosti, u kojem su partizani zarobili i, po principu prekog suda, streljali takođe veliki broj „neprijatelja naroda“,