Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 51

Злочин на Вијачком лугу у Прњавору 1. фебруара 1942. године

1. фебруар 2017.

Пише: Боjан Милиjашевић Усташе су 31. jануара 1942. године са имања локалног газде Михаила Хартмана одвели скупину Срба у прњаворски затвор одакле су их дан касниjе повезане жицом 2 по 2 повели у правцу Дервенте и стриjељали у Виjачком лугу 300 метара од кућа породица Шикарац. Срби из Лужана коjе су похватани на Хартмановом имању су се налазили у заштити код газде Михаила и неко вриjеме становали код њега а заузврат су израбљивани радећи на пилани и циглани без плате и хране. Остали Срби коjи су похватани тада били су из села Штрпци, а таj дан су дошли код Хартмана преузети одређен броj цриjепа за Раjка Брковића коjи jе организиовао

Забoрављени концентрациони логор

31. јануар 2017.

Руски | English Просвећена Европа се, баш као мачка на миша баца на још једног «српског екстремисту» и одвлачи га у Хаг, али из неких разлога с лакоћом опрашта геноцид над Србима… Већина наших грађана (у сваком случају –људи старијег поколења) свакако зна нешто о логорма смрти Освјенћим, Треблинка, али је мало ко чуо за тако велику «фабрику смрти» какав је Јасеновац. Међутим, према немачким изворима, у том усташком концентрационом логору, који се налазио на територији садашње Хрватске, страдало је 700 хиљада Срба, а по подацима српских историчара, број жртава достиже милион. А сасвим ретки појединци знају за Јадовно – први усташки логор смрти. Овог лета, у исто време док

Србима и Хрватима за наук Јадовно и зло

26. јануар 2017.

Велебит је заправо злоупотребљена планина, као да се с временом горе, у његовим висовима, устоличио неки црни сатанистички владар који изводи своје пирове. А актери су јужнословенски, сродни народи, братски Срби и Хрвати, који су ту живели или живе, а којима је нанесена дубока рана тим братским односима. Заправо, као да се све догодило по неком страшном сценарију. Најпре је постало име, Јадовно, које има недвосмислено значење на нашем језику, а онда је створена мрачна, дубока тмина о којој је са толико туге певао Иван Горан Ковачић. На потезу од Госпића, преко Велебита, заправо, Јадовна до Пага 40.000 људи насилно је завршило живот. И као епилог сваке године крајем јуна

О, страшан је глас тих што под водом дремљу!

15. јануар 2017.

Др Игњат Павлас, данас заборављени великан Новог Сада, живео jе борећи се за своj град и своj народ. На данашњи дан цену те борбе jе платио своjим животом. Данас се навршава седамдесет и две године од смрти др Игњата Павласа и његове жене Олге, рођ. Козjак. Убиjени су у току Рациjе у Новом Саду, одржане у време окупациjе, од 21. до 23. jануара 1942. године. Др Павлас jе у свом срцу носио Србе и Србиjу. Живот jе посветио напретку свог народа и свог града, Новог Сада. Србиjа му се до данас ниjе на прави начин одужила. Нека оваj текст буде мали доприност томе, као и моj лични допринос, jер jе

Метајнска литија 2015.

13. јануар 2017.

Велика jе разлика између потомака фашистичких злочинаца и потомака жртава фашизма. Ниjе лако ни jеднима ни другима Пише: Зорица Ђоковић Метаjнска литиjа 2015. – острвско чудо невиђено у 74 године од оснивања и затварања првог логора за жене и дjецу у Другом свjетском рату, звучи велико и jесте велико, али не на око. Па, ипак, била jе трн у оку. Некима. Како jе могуће да мала метаjнска литиjа са три православна свештеника и четрдесетак ходочасника, укључуjући и камермане, новинаре и фото-репортере, чиjа jе траса износила jедва 250 метара, инспирише неку господу коjа се уз ту трасу случаjно затекла, а нису били, сад већ по правилу, антагонистички расположени навиjачи, на вриjеђање

Дајана Петровић: ПАШКИ КАМЕН

5. јануар 2017.

Истину страдалну море сачуваће, да на Суду крвљу Светом, заступи и нас. У камену пустом За Небо свезани Господу блиски А туђини злу, Молитвом смирени За Христа везани Сазидаше Цркву На пашком камену. Мученици Свети, ту Из рода српскога Успињу молитву До царства вечнога… Истину страдалну Море сачуваће Да на Суду крвљу Светом, заступи и нас. Јер кад небо цвили И кад камен плаче Ко jе кадар тоj сили Утишати глас? Мученици српски Пали су за Бога, У страшном времену Због имена свога… А кад Христос буде Сабирао драге У Небеском царству Имаћемо земљу, Накапану крвљу Ал’ Свету и чедну, Наслеђе превечне Младости и снаге. Срб jе Христов- праштаj! Ал’

Владимир Умељић: Иван Ханс Мерц и Језуити

4. јануар 2017.

(Прилог монографиjи Драгане Миjатовић Томашевић: „Иван Ханс Мерц. Римoкатоличка „црква“ и истините лажи“) Владимир Умељић „Кад су Ивану Мерцу поставили питање зашто љуби Католичку Цркву и Светог Оца Папу, Иван jе одговорио: „Јер у њоj видим jасну слику прељубљеног Спаситеља и Бога Исуса са свим његовим савршенствима, а у Светом Оцу Папи под приликама човjека видим Бога свога и Господа свог.” Клерофашистичка водећа елита геноцидне хрватске државе 1941-1945 jе прогласила Ивана Ханса Мерца своjим узором и у извесном (специфично хрватско-католичком) смислу своjим конфесионално-идеолошким путоказом. То ниjе чудно када се узму у обзир горње Мерцове речи и ставе у релациjу са есенциjалном детерминантом дотичне фазе хрватства: у оба случаjа jе непревидива

Злочини над Србима документовани у италијанским “забрањеним” књигама

2. јануар 2017.

English Завера ћутања По први пут jе италиjанскоj и светскоj jавности доступна књига штампана и обjављена пре више од 60 година. Вест не би била сензациjа, да се не ради о званичном документу италиjанске владе припремљеном и презентираном на Мировноj конференциjи у Паризу 1947. године, непобитном сведочанству и приjави злочина Маршалових комунистичких трупа над италиjанским становништвом у Истри и Далмациjи. Злочин тим страшниjи jер почињен у годинама после завршетка рата, у савременоj терминологиjи познат као “етничко чишћење”, резултирао jе “нестанком” више десетина хиљада италиjанских цивила чему jе следио егзодус у Италиjу 350.000 Италиjана, дотада вековних становника ових краjева. Назив књиге jе “Југословенски третман за Италиjане после 8. септембра 1943.”, издавач

Обележје жртвама усташа на Старом сајмишту?

26. децембар 2016.

Не није грешка. Овај прилог је објављен прије скоро четири године. Ништа се од тада није успјело урадити на реализацији једне добре, велике идеје. Зашто? Акција “Новости”: Одржан први састанак Иницијативног одбора акције “Подигнимо споменик жртвама геноцида”. Матановић: Очекујемо да помогну и држава и град. Место – Старо сајмиште АКЦИЈА “Вечерњих новости” прихваћена је и споменик жртвама геноцида биће подигнут. На то нас храбри и подстиче огромна подршка наших људи широм земље и расејања. Жртве неће бити заборављене. Ово је, у петак, на првом састанку Иницијативног одбора “Подигнимо споменик жртвама геноцида”, рекао наш истакнути шаховски велемајстор Александар Матановић, који је и покренуо идеју да се изгради спомен-обележје, или меморијални центар

Пријепољска битка

6. децембар 2016.

Четвртог децембра се навршило равно 76 година од стравичног страдања партизанске воjске у бици код тадашње болнице у Приjепољу. Као и претходних година комунисти, њихова деца и унуци, намештени у разним организациjама на челу са СУБНОР-ом, обележили су оваj дан понављаjући разне фразе и флоскуле о добрим и лошим момцима, о борцима за слободу и сарадницима окупатора, коjих смо се наслушали претходних децениjа. По први пут терет организациjе овог скупа на себе jе преузела влада Србиjе. И локална власт jе, наравно, дала своj допринос. Председник СУБНОР-а проф. др. Миодраг Зечевић jе прочитао реферат у ком jе препричан оваj догађаj. Као и сви досадашњи овакви говори, ни оваj ми не би

Заборављена лекција Димитрија Руварца

1. децембар 2016.

Пре више од једног века, у време када се антисрпство са друге стране Дунава захуктавало, припремајући Јасеновце, Јадовна и „Олује“, један вредни и умни човек, парох земунски, написао је књигу која, мада је томе била намењена, Србима није отворила ниједно око, а актуелна је и вредна данас као и те 1895. године Пре неколико година једна српској јавности позната сподоба – хајде да јој не спомињем име – заговорник теорије да прошлост није важна, промотор безусловног заједништва југословенских народа – изјавила је да су Срби и Хрвати, истина, имали „неке неспоразуме“ у прошлости, посебно у Другом светском рату, али боже мој ратовали су и други, дуже него Срби и Хрвати,

ФИЛМ: “Причам први пут”- Свједочење о страдању Срба у Хрватској

17. новембар 2016.

Свjедоци страдања Срба у Хрватскоj у протеклом рату, апелују на домаћу и свjетску jавност да види и чуjе истину о убиjању, понижењу, пљачкању и затирању свега српског у Хрватскоj, коjе jош траjе. На промоциjи документарног филма “Причам први пут”, Божана Врљановић – Кондић из Западне Славониjе рекла jе новинарима да након надљудске борбе коjу jе прошла не очекуjе да доживи правду за преживjеле и протjеране Србе. “Хрватска jе дониjела законе коjима штити хрватски народ и сви други народи у овоj земљи су небитни, али нека иза нас остане траг за историjу, бар свjедочења о злочинима и пљачкама”, рекла jе она. Пантелиjа Зец у овом документарцу свjедочи о тортури, физичком и

Бесједа проф. Станише Лалића на парастосу Србима, побијеним у хрватској акцији „Откос“

30. октобар 2016.

Во имја Оца и Сина и Светога Духа… Прогнани народ Западне Славоније и Грубишнопољског подручја благодари свештенству Храма Светог Марка на одржаном помену нашој изгинулој браћи и сестрама и свим невино страдалим синовима и кћерима нашег рода… Благодари његовој Светости Патријарху Иринеју, сем свештенству и нашој Цркви која саучествује и дијели патњу и судбину свог народа… Хвала Србији која је, као и увијек у своје окриље прихватила хиљаде и хиљаде изгнаних, понижених и унесрећених… Хвала јој!Најдубља истина свих нас прогнаних, изгнаних и унесрећених гласи:„Тијела су наша овдје, а наше душе тамо гдје су наша огњишта, наша кућишта, наши прагови, наше јаме, наше спаљене цркве… наша још увијек непронађена браћа…“У нашем

Годишњица прогона из Пожешке котлине

28. октобар 2016.

Навршаваjу се 25 године од прогона Срба из 26 села Пожешке котлине у Хрватскоj, када jе током етничког чишћења убиjен 71 цивил српске националности, а опљачкано, минирано и попаљено 616 стамбених и 590 привредних обjеката, док су без кућа остала 1.492 лица. Међу цивилима коjи су убиjени у селима Горњи Врховци, Вучjак Чечавски и Шњегавићи /коjа су одбила наредбу Кризног штаба Славонске Пожеге о евакуациjи/ биле су 33 жене и 42 лица стариjа од 60 година. “За етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од коjих су 23 потпуно уништена по писаноj наредби државног органа, првоj и jединоj у Европи послиjе Другог свjетског рата, jош нико ниjе процесуиран ни пред међународним,

Покољ над становништвом Великог Паланчишта

22. октобар 2016.

У ноћи између 22. и 23. октобра 1942. године, група усташа, припадника Друге усташке сатниjе Осме усташке боjне, предвођена усташким поручником Батинићем, извршила jе покољ над становништвом Великог Паланчишта. Усташе су без употриjебљеног ватреног оружjа, ножевима, сjекирама, маљевима и вjешањем убиле 342 становника, међу коjима jе било 226 дjеце узраста до 17 година. Те ноћи, на исти начин убиjено jе и око 200 становника села Мало Паланчиште и Јеловац. Ово jе био jедан од наjмонструозниjих злочина коjе су усташе извршиле у овом диjелу Поткозарjа. У Другом свjетском рату у Великом Паланчишту страдало jе 536 становника српске националности од укупно 1.080 становника, према попису из 1941. године. Половина становника овог села