Vladimir Umeljić: Ivan Hans Merc i Jezuiti

Datum objave: sreda, 4 januara, 2017
Objavljeno u Kompleks Jadovno
Veličina slova: A- A+

(Prilog monografiji Dragane Mijatović Tomašević: „Ivan Hans Merc. Rimokatolička „crkva“ i istinite laži“)

Vladimir Umeljić

Vladimir Umeljić

„Kad su Ivanu Mercu postavili pitanje zašto ljubi Katoličku Crkvu i Svetog Oca Papu, Ivan je odgovorio: „Jer u njoj vidim jasnu sliku preljubljenog Spasitelja i Boga Isusa sa svim njegovim savršenstvima, a u Svetom Ocu Papi pod prilikama čovjeka vidim Boga svoga i Gospoda svog.”

Klerofašistička vodeća elita genocidne hrvatske države 1941-1945 je proglasila Ivana Hansa Merca svojim uzorom i u izvesnom (specifično hrvatsko-katoličkom) smislu svojim konfesionalno-ideološkim putokazom. To nije čudno kada se uzmu u obzir gornje Mercove reči i stave u relaciju sa esencijalnom determinantom dotične faze hrvatstva: u oba slučaja je neprevidiva težnja da se hrišćanska vera supstituiše jednom vrstom papo-religije a država papokratijom. Još manje je, naravno, čudo da je za Vatikan Merc već odavno u statusu blaženog a uskoro je za očekivati i oglašavanje njegove svetosti. Dragana Mijatović Tomašević je sve te aspekte tematizovala u svom delu, jedan dodatni momenat mi se međutim čini vrednim pažnje a to je činjenica da je u vreme njegovog sazrevanja, obrazovanja i delanja papinski elitni red jezuita snažno razvio svoju delatnost u Hrvatskoj. Ivan Hans Merc je naime bio pod njihovim enormnim uticajem, na šta se autorka osvrće, bez da tu tematiku dalje produbi:
„10-og oktobra 1901 godine nadbiskup Posilović je blagoslovio kamen temeljac za jezuitski dom i crkvu u Zagrebu (…) Ovaj red, drugim riječima, je potpuno odan Papi; glavni cilj je borba za sveopšte priznavanje Rimokatoličke „crkve” i njene jerarhije; ovaj red je militantan; vjerski netolerantan i ne osjeća lojalnost prema državi u kojoj žive, nego samo prema svome redu i Rimskom Papi (…)“
Ovde stoga nekoliko istorijskih činjenica o odnosu hrvatskih tadašnjih tutora, nacističke Nemačke prema rimokatoličkoj crkvi uopšte, kao i prema jezuitima posebno (uputnice na odgovarajuće primarne istorijske izvore i stručnu literaturu kod autora):

Osim prepoznatljivog ukorenjenja nacističkih genocidnih zločinaca u kulturološkoj tradiciji okcidentalnog dela Evrope ( „Ne postoji bitna razlika između nacional-socijalizma i katoličke crkve (…) zar nije crkva proglasila Jevreje parazitima i zatvarala ih u geta (…) ja činim samo ono isto, što je crkva činila 1 500 godina, samo sada još temeljnije…“ (Adolf Hitler u razgovoru sa katoličkim biskupom Berning-om u Osnabrik-u, 1936.), postoje međutim i primarni istorijski izvori, koji govore o vrlo konkretnim oblicima međusobne podrške i čak povremene aktivne saradnje između rimokatoličkog i nacističkog faktora moći tog vremena.
Ovde stavljam samo nekoliko činjenica na raspolaganje i na diskusiju, koje u izvesnoj meri odudaraju od zvanične, uobičajene interpretacije dotičnih događanja, ređe se sreću u stručnoj literaturi i već toga radi se čine vrednim daljeg istraživanja:
Po podacima sveštenika dr Erhard Šlund-a iz Minhena, između 1933-1939. je preko 900 katoličkih sveštenih lica napustilo crkvu i stupilo u službu nacista. To je obznanio ugledni katolički pravnik i sudija Ustavnog suda Nemačke, dr Ernst-Volfgang Bukenfurde 1961.
Ono što je, međutim, isto tako tačno, to je da se samo u koncentracionom logoru Dahau u toku ratnih godina našlo ukupno 2 720 rimokatoličkih sveštenih lica (od toga je na pr. Poljaka bilo 1 780, sa na kraju 868 umrlih, 447 Nemaca i Austrijanaca, sa 94 umrlih, 156 Francuza, 109 Čeha, itd.), od kojih je „uprkos vrlo povlašćenom tretmanu“ njih 1 034, dobrim delom starijih i odgovarajuće tome ne baš najzdravijih i otpornih na tako drastičnu promenu životnih uslova, umrlo u logoru. Jer njihov povlašćeni tretman je važio samo u poređenju sa isto tako novim životnim uslovima „normalnih“ logoraša i nije se naravno mogao uporediti sa dotadašnjim načinom života dotičnih klirika.
Ernst-Volfgang Bukenfurde dalje navodi – što je od većeg značaja, nego broj otpadnika od crkve u prvih šest godina nacističke vladavine u Nemačkoj – da su „od 26 najviših funkcionera („Rajhslajter“) u vladajućoj nemačkoj nacional-socijalističkoj partiji, njih 12 (46% vodećeg kadra) bili praktikujući katolici (pri 32% katolika među Nemcima 1931.), tako da su Hitlerovi kritičari unutar nacističke organizacije već pre 1933. potajno preimenovali sopstvenu partiju (NSDAP, kao skraćenica za „National-Sozialistische Arbeiterpartei Deutschlands“) u „Nacionalnu zaštitičku trupu najsvetijeg pape“ (NSDAP, sada kao skraćenica za „Nationale Schutztruppe des Allerheiligsten Papstes”)“.
Sam Hitler je počeo da traži blizinu strogo rimokatolički determinisanih političara ubrzo posle otpuštanja iz zatvora 20.12.1924., gde je dospeo posle neuspelog pokušaja „Minhenskog puča“. On odlazi kod bavarskog predsednika Vlade Hajnrih Held-a, bivšeg čelnika Partije Centra i potom utemeljivača Bavarske narodne partije, priznaje „grešku pokušaja nasilnog osvajanja vlasti“, nudi saradnju i dobija od Held-a obećanje, da će nacistička partija opet biti dopuštena i njen list „Völkischer Beobachter“ ponovo smeti da izlazi. Tako je i bilo. To Hitlera, doduše, košta savezništva sa poznatim generalom Erih fon Ludendorf-om, koji je bio striktno protiv Vatikana i, naročito, protiv jezuita. Hitler, međutim izjavljuje: „Ne trpim napade na crkvu! Doći će vreme, kada će papa pozdraviti zaštitu crkve od strane nacional-socijalizma! Pogled Svetog oca na svet ne dozvoljava nikakve korekture!“ (pozitivno/zaštitničko apostrofiranje „papinske nepogrešivosti“, osnovne dogme rimskih biskupa, prim. autora) Na to ga je njegov sopstveni saborac od prvog dana, gaulajter Artur Dinter otvoreno optužio: „Samo slepi još ne vide, da je Hitlerova partija postala jedna jezuitska partija, koja pod narodnom zastavom pravi poslove za Rim!“
Dalje je tačno, da je Hitler posle demokratskog glasanja narodnih predstavnika u Rajhstagu, a opet uz odsudnu pomoć rimokatoličkih stranaka – jednoglasna podrška Partije Centra (predsednik je u to vreme bio katolički prelat Ludvig Kas) i Bavarske narodne partije (tadašnji predsednik Riter fon Leks) – uspeo da prođe sa svojim „Zakonom vanrednih ovlašćenja“ (Ermächtigungsgesetz“), kojim je faktički suspendovao ustav, ukinuo demokratiju i uveo totalitarizam u državu.
To znači da su strogo rimokatolički determinisane političke partije esencijalno pomogle Adolfu Hitleru, kako da – posle izlaska iz zatvora – a. ponovo registruje, legalizuje svoju stranku, da posledično legalno učestvuje u izborima i uđe u Rajhstag, tako i b. da potom iznutra razori i poništi demokratiju u Nemačkoj. To su, nesumnjivo, bili saodlučujući kauzalni faktori nacističkog osvajanja vlasti i esencijalni koraci ka 2. svetskom ratu i velikim genocidima u evropskom 20. veku.
Obe strane su tvrdile, da ubrzo potom zaključeni konkordat nije sa tim imao nikakve veze. Slučajnost ili ne, nekoliko nedelja posle toga bio je svečano potpisan taj važni ugovor (za Vatikan najvažniji u međunarodnom pravu) između nacističke Nemačke i Vatikana, kojim je Hitlerov međunarodni prestiž naprečac značajno uvećan a na osnovu koga rimokatolička crkva od tada, pa do današnjeg dana od nemačke države dobija više milijardi evra godišnje.

Što se jezuita tiče, interesantno je svakako da nisu zabeležena značajnija istupanja pripadnika ovog vrlo uticajnog rimokatoličkog reda iz crkve u to vreme, već da je naprotiv jedan nezanemarljivi broj njih očigledno pronašao sebe u oba tabora, šta više sa oružjem u ruci i na prvoj borbenoj liniji Hitlerovog Istočnog fronta: „Percepcija stvarnosti od strane tih jezuita je stajala u znaku ’svesti o sopstvenoj misiji’ (…) Rat je bio shvaćen kao borba za Božije carstvo u Rusiji i kao religiozno vaskrsavanje Nemačke (…) Čak ni način neograničenog vođenja rata na Istočnom frontu nije sa njihove strane bio zaista postavljan u pitanje (…) Tako da učešće jezuita u ratu protiv Sovjetskog Saveza nije bilo samo pasivno ispunjavanje dužnosti i naređenja, već aktivno i dobrovoljno, saglasno učešće, kome su oni davali sopstveni smisao (podvučeno od strane autora).“
Hajnrih Himler je inače utemeljio nacističku SS-elitu direktno po uzoru na papsku jezuitsku elitu: „Himler je znao da je SS-organizaciji nedostajao zajednički duh, čvrsta organizacija, strogi uslovi prijema i obavezujući kodeks časti. Iz jedne organizacije trebalo je sada stvoriti jedan „monaški red“. Himler je već bio pronašao jedan uzor, jezuitski red, sa njegovom doktrinom bezuslovne poslušnosti i kultom detaljne organizovanosti. SD -Firer Šelenberg je posvedočio, da je Himler organizovao SS „po principima jezuita“. Sličnost ove dve organizacije je zaista frapantna: u oba slučaja jedna vrlo privilegovana kasta, stavljena van bilo kakve svetovne jurisdikcije, zaštićena strogim kriterijumima primanja i međusobno povezana zakletvom apsolutne, slepe poslušnosti vrhovnom vođi, koji se u jednom slučaju naziva papa a u drugom Firer. Čak i unutrašnja struktura SS je podsećala na njen „duhovni uzor“, jer je i Ignatius fon Lojola (1491-1556) na čelo jezuita postavio jednog generala, koji je sa svojim saradnicima činio jednu vrstu vlade. Taj sistem je Himler prekopirao (…)“

Pri ovome se svakako ne sme ispustiti iz vida, da za razliku od tadašnje Hrvatske, gde je rimokatolička crkva bila šta više u jednoj vrsti simbiotičke veze sa političkim režimom, u nacističkoj Nemačkoj je ona u velikoj meri bila gurnuta u pozadinu. Njena uloga u Hitlerovom rajhu je bila kompleksnija i raznovrsnija – od prećutne podrške, preko saradnje pa do unutrašnje imigracije i otpora Hitleru.
Dragani Mijatović Tomašević je dakle za preporučiti da u sledećem izdanju svoje monografije posveti i ovom aspektu više pažnje i da podrobnije tematizuje nesumnjivi uticaj jezuita na totalitarizme zapadnog tipa u evropskom 20. veku, kao i na uticaj papokratskog prozelitizma u genocidnoj hrvatskoj državi 1941-1945.

 

Vezane vijesti:

“hans ivan merc – rimokatolička “crkva” i istinite laži”

Vladimir Umeljić SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI FENOMENA GENOCIDA U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“

Vladimir Umeljić, SOCIAL-PSYCHOLOGICAL ASPECTS OF THE …

Vladimir Umeljić: Komentar na prilog: JASENOVAC … – Jadovno 1941.

ČEMU JOŠ JEDNA KNjIGA O JASENOVCU? – Piše: Vladimir …

Prva međunarodna konferencija o kompleksu ustaških logora …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top