Srbima i Hrvatima za nauk Jadovno i zlo

Datum objave: četvrtak, 26 januara, 2017
Objavljeno u Kompleks Jadovno
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/danas-2014.jpg

Velebit je zapravo zloupotrebljena planina, kao da se s vremenom gore, u njegovim visovima, ustoličio neki crni satanistički vladar koji izvodi svoje pirove.

A akteri su južnoslovenski, srodni narodi, bratski Srbi i Hrvati, koji su tu živeli ili žive, a kojima je nanesena duboka rana tim bratskim odnosima. Zapravo, kao da se sve dogodilo po nekom strašnom scenariju.

Najpre je postalo ime, Jadovno, koje ima nedvosmisleno značenje na našem jeziku, a onda je stvorena mračna, duboka tmina o kojoj je sa toliko tuge pevao Ivan Goran Kovačić. Na potezu od Gospića, preko Velebita, zapravo, Jadovna do Paga 40.000 ljudi nasilno je završilo život. I kao epilog svake godine krajem juna održava se parastos i pomen žrtvama na uglavnom srpskim, jevrejskim i romskim stratištima, ali i onima hrvatskim – antifašistima. Kod Šaranove jame na Velebitu, u subotu 21. juna, okupljeni su se sećali Jadovna 1941. kada su nastale grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci preko 40.000 ljudi, kako navode relevantni podaci, sakupljani još u bivšoj zajedničkoj državi, SFRJ, ali kasnije. Samo u Šaranovoj jami nisu ekshumirani posmrtni ostaci na svirep način umorenih, samo zato što jesu to što jesu – Srbi (1.300 stradalih) i Jevreji (200 stradalih).

Sveštenici Gornjokarlovačke i Banjalučke eparhije služili su parastos kojem su, pored potomaka i poštovalaca, prisustvovali i predstavnici vlasti Republike Srpske. Kako je neko nadležan očito procenio da se radi o skupu sa visokim rizikom, učesnike je obezbeđivala policija Hrvatske sa nekoliko džipova ispred i iza kolone, a za vreme marša dugog sedam-osam kilometara helikopter je nadletao učesnike.

Nekoliko kilometara pre Šaranove jame grupa sa hrvatskim obeležjima i u znakovitim crnim majicama protestovala je protiv učesnika skupa sećanja na žrtve monstruozno osuđene bez optužnice, dokaza, advokata i suda.

Predsednik Udruženja Jadovno 1941. iz Banjaluke Dušan Bastašić, kojemu su obojica deda završila živote u nekom od ustaških logora na potezu između Gospića, Jadovnog i Paga, predvodio je kolonu do nekadašnjeg logora Jadovno, gde je služen pomen žrtvama. Na tom prilično nepristupačnom mestu, do kojega je u jednom delu otežan pristup, jer ne postoji dobra staza, pre dve godine, 2012, postavljen je krst osveštan u Hramu Hrista Spasitelja u Beogradu.

„Posmrtni ostaci 1.300 Srba i 200 Jevreja koji su ubijeni krajem avgusta 1941. do danas nisu ekshumirani. Mi naše mrtve sahranjujemo i dok se to ne dogodi sve će boleti to što zapravo ne znaju u kojoj su od jama završili život njihovi preci“, naglasio je Bastašić i najavio formiranje dela udruženja, pored postojećih institucija u Plaškom, Banjaluci i Beogradu, još i u Londonu.

Kasnije je posećen i Memorijalni centar „Nikola Tesla“ u Smiljanu, gde je sveštenik Nikola Malobabić, iz Korenice, pokazao crkvu u kojoj je Milutin Tesla, Nikolin otac, službovao.

Uz crkvu se nalazi kosturnica u kojoj su posmrtni ostaci 530 Srba ubijenih početkom Drugog svetskog rata. Veliko grobno mesto bilo je oštećeno u ratu devedesetih, ali je sada urađeno bez i jednog slova o tome ko je tu sahranjen. Postoje podaci da je iz porodice Tesla stradalo 119 ljudi. U Smiljanu danas ne živi niko od predaka, a nema ni drugih srpskih porodica koje su tu bile brojne, kako svedoči crkva i pravoslavno groblje.

Održana je i promocija knjige „Jadovnička golgota sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve“, autora jereja Dragana Šućura. Mala kino-sala u Plaškom bila je puna, sa 150 posetilaca, kao i tokom predavanja „Moje Jadovno“, kome su pored domaćina iz Plaškog prisustvovali Beograđani i Banjalučani.

U nedelju je skup završen arhijerejskom liturgijom u Hramu Vavedenja Presvete Bogorodice.

Dušan Bastašić je napomenuo:

– Potomci žrtava nisu bili u prilici da obiđu sve djelove kompleksa logora Gospić-Jadovno-Pag jer je za to potrebno više dana. Nismo imali vremena da odemo u Metajnu, naselju na ostrvu Pagu, gdje je bio prvi logor za žene i djecu, ni na mjesto logora Slana, Maksimovića štale, niti željezničku stanicu jer bi za to trebalo sedam dana…

Pitao sam ga za autora spomenika kod Šaranove jame, pa mi je objašnjavao:

– To je Ratko Petrić, vajar iz Zadra, koji je 2011. završio ovaj spomenik, sa kojim je lično bio zadovoljan. Čak je rekao da je to najbolje što je napravio. Nažalost, mesec dana nakon što je završio spomenik – umro je.

Sa devedesetima je deo ovog kompleksa povezan po svedočenju Milana Levara iz Gospića, automehaničara, koji je bio oficir Hrvatske vojske u vremena Domovinskog rata, koji je sredinom devedesetih, sa dva saborca, svedočio u Haškom sudu o masakru građana srpske nacionalnosti koje su počinile hrvatske vojne i paravojne formacije u jesen 1991. godine. Levaru je zbog svedočenja najpre prećeno, pa je ubijen podmetnutom bombom u Gospiću 28. avgusta 2000. Ubistvo je ostalo nerasvetljeno pa počinioci nisu pronađeni i procesuirani.

Levarov život i pogibija duboko su uticali i utiču na javnost u Hrvatskoj. Dok je za jedne izdajnik, drugi ga smatraju herojem i mučenikom i izrazom toga koliko je teško državi da se suoči sa svojom ratnom prošlošću.

Kao da se potvrđuje ona crna narodna pouka, više upozorenje – „Zašto je rana tako duboka, napravio ju je brat“. Gorka misao…

Sa skupa je ponovljena opomena sledeće sadržine: „Mi, potomci i poštovaoci jadovničkih žrtava, toliko godina nakon zločina, ustanovili smo 24. juni kao „Dan sjećanja na Jadovno 1941“. Na prostoru koji je obuhvatala Nezavisna država Hrvatska (NDH) gotovo da nema nijedne srpske, jevrejske ili romske porodice čiji direktni ili indirektni srodnici nisu nevini stradali na nekom od stratišta te zloglasne tvorevine. Kompleks logora smrti Gospić-Jadovno-Pag bio je prvi, pomno planirani centar za ubijanje u NDH. Time je ovaj zločin postao istorijski i društveni problem prema kome se moramo dostojno i odgovorno odnositi. Nigde kasnije, u kraćem vremenu, nije bezumlje tako trijumfovalo u tako masovnim likvidacijama. Tome je išla u prilog ranija pripremljenost i prirodne okolnosti terena, jer na relativno malom prostoru postoji obilje bezdanih jama, kraških grotla, kaverni i špilja u koje su žrtve, likvidirane uglavnom manuelnim postupcima, klanjem, maljem, bacane… Žrtve su bile, uglavnom, Srbi i Jevreji, ali je bilo i Hrvata koji se nisu slagali sa fašističkim vlastima. Umoreni su pripadali svim staležima i zanimanjima ondašnjeg doba. Ovde je na najbezočnije načine likvidirano i 73 pravoslavnih sveštenih lica, što znači svaki treći pravoslavni sveštenik likvidiran u NDH. Kako su dovođeni iz svih prostora i zahvatali sve socijalne strukture, to je ovaj presedan ustoličio pravilo genocidnih postupaka i primene rasnih zakona prema nehrvatima u NDH. Činjenica da je to bio prvi zločinački poduhvat, da je bio masovan i da se od njega prosto odustalo iz tehničkih razloga, proširenjem talijanske reokupacione zone, ovaj masovni zločin izdiže na prvu praksu antiljudskog bezumlja, koje do sada nije niti osuđeno u istorijskom smislu, niti obeleženo. Naprotiv, ono je zanemareno do negacije. To nas prisiljava, kao srodnike, da sa golemim bolom u duši i u najboljoj namjeri, podsetimo javnost da se solidariše s nama u zajedničkoj komemoraciji. Mrtvi nemaju glasa i ne mogu da se brane… Naš je zajednički dug da njihova privremena prebivališta branimo, zemne ostatke poštujemo, spomenike podižemo, da ih se sećamo i zločin pokazujemo svim civilizovanim sredstvima.“

U duhu tog slova ove godine su tokom vikenda održane brojne komemoracije i poseta Šaranovoj jami, ali i jami pod Grginim bregom, te samom logoru, jednoj zarasloj livadi, koju su učenicima nogama utabali, kod koje se još nalaza velike grobnice sa oko 1.500 mrtvih koji tu na severu Velebita još čekaju da budu sahranjeni.

– Mi smo Đokići iz Han Pijeska, a ovdje sam zbog oca Lazara Đokića. Imao sam svega sedam mjeseci kada je majka saznala za njegovu sudbinu. Tada smo mi bili pod NDH. Došao sam sa sinom Veselinom da i on vidi gdje mu je djed, objašnjava mi Lazar Đokić.

Brat i sestra od tetke, Angelina Jovanović iz Beograda i Nikola Vončina (82), kako se predstavlja „sin Dragana“ iz Novog Grada, ovde su zbog svojih predaka, koji kao da su netragom nestali. Misterija se otkriva kao tragedija, iako nedostaje još mnogo detalja, od utvrđivanja konačnog broja žrtava, utvrđivanje DNK, pa do obaveštavanja rodbine i sahranjivanja…

Mladi Amerikanac Ostin Paton, koji je učestvovao u maršu, i koji je sve video, poverava mi:

– Ovde u Evropi imam prijatelje, u Beogradu, i sa njima sam krenuo na ovo putovanje. Inače sam iz Mičigena, studiram finansije, a sada eto sagledavam istoriju starog kontinenta. Ovo je zapanjujuće. Smatram da niko nema pravo da ovo gurne „pod tepih“, kao što je bila namera. Smatram da u SAD prikrivanje i umanjivanje ovakvog zločina nikada ne bi prošlo.

Slično razmišlja i Leonas Tolvaišis iz Litvanije, koji je već nekoliko godina u Novom Sadu, gde je naučio naš jezik i predaje na jednom od privatnih fakulteta. On kaže:

– Studirao sam balkanistiku, a srpski sam naučio još u Litvaniji. Za istoriju ovog prostora posebno sam se zainteresovao nakon bombardovanja 1999. Tragedija ovih razmera ne sme se prikriti i zaboraviti, zaključuje mladi profesor Tolvaišis.

Plaški je utonuo u opštu nemoć, sa istim značenjem za svoje stanovnike, kako Srbe, tako i Hrvate. Surovo, ali tačno pojavu direktno imenuje sveštenik Goran Slavnić, koji vodi impozantni Hram Vavedenja Presvete Bogorodice Srpske pravoslavne crkve u Plaškom, kada mi na pitanje kako se danas u tom gradu živi, odgovara:

– Plaški izumire, bez obzira na velike napore mojih parohijana. Mogu reći da imamo 780 onih koji pripadaju ovoj crkvi i nastoje pomoći, a da je pre rata devedesetih ovde bilo deset puta više ljudi. Odlaze mladi, u veće gradove, u Srbiju ili Hrvatsku i veoma često u treće zemlje, negdje u inostranstvo, da potraže sasvim novi život. Oni ostaju u kontaktu sa rodbinom, ali vidite šta se događa…

Pitam šta je sa velikom riznicom značajnih knjiga koje je nekada Plaški imao.

– Da, radi se o nekih tri hiljade do četiri hiljade retkih knjiga koje su se ovde sakupljale tokom duge istorije postojanja crkve, a prošle godine smo obeležili i proslavili 250 godina postojanja crkve, pa računajte (1763. godine), bila je to najveća crkva u čitavoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, do gradnje Hrama Svetog Marka u Beograd. A vidite kako danas izgleda i pokazuje mi rukom prema platnima koja vise sa krova i kriju fasadu u stanju raspadanja, stubove koji su potkopani, otpale kamene ukrase koji su činili oluk.

– Molim vas da negde u uglu, ako možete, pozovete sve da upute pomoć ovom hramu, a na internetu mogu naći sve podatke o Hramu Vavedenja Presvete Bogorodice u Plaškom, naš žiro-račun, jer nam je svaka pomoć dobrodošla. Nekada je upravo ovde bilo središte snažnog crkvenog i svakog drugog života, ali smo sada u teškom položaju. Država, Republika Hrvatska, pomože preko Ministarstva kulture, jer je ovaj hram pod zaštitom države, ali to nije dovoljno, finansijski problemi su veliki… Zato su te knjige, za koje me pitate, premeštene i nalaze se u Karlovcu. U susednom Josipdolu, u hotelu krizmanje malog Roma, u katoličkoj crkvi.

Naveče veliko veselje, koje se kako je noć odmicala pretvorilo u muzičko putovanje kroz bivšu nam zajedničku državu. I mnogo roštilja, plesa i smeha. Život se javlja na neobičan način…

Piše: Boro Soleša

Izvor: Danas

 

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top