У суботу 02. јула 2022. на Велебиту и Личком пољу, тринаесту годину за редом, у организацији УГ Јадовно 1941. из Бање Луке, обиљежен је Дан сјећања на Јадовно 1941. Том приликом су Јадовничани уз благослов Оца Предрага Пантелића, пароха Грачачког, уз јаму Тучић понор поставили и освештали Часни крст. Крсно знамење нашим пострадалим Србима, Светим Новомученицима Горњекарловачким и Јадовничким.
Након парастоса и освештања Часног крста, стихове своје пјесме „Очи Јованове“, говорила је аутор Ђурђица Драгаш.
Окупљенима се потом обратио Душан Ј. Басташић, предсједник удружења Јадовно 1941. из Бање Луке.
Браћо и сестре,
Ово је Јама Тучић понор. Налази се између железничке станице Грачац и села Штикада код насеља Враце, удаљена од Грачаца 1 км. У њу су усташе бацале Србе из Грачаца и околине. Од 27. јула до 1. аугуста 1941. масакрирале су и бацале у јаму више од 500 жртава.
Ово је једна од 32 крашке јаме које је регистровао и описао сада већ покојни др Ђуро Затезало.
Данас смо уз благослов Оца Предрага Пантелића и сагласност управе Парка природе Велебит, на чему сам им посебно захвалан, поставили и освештали Часни крст. Крсно знамење нашим пострадалим Србима, Светим Новомученицима Горњекарловачким и Јадовничким.
Маја мјесеца 2012. године, над ову јаму нас је довео Отац Југослав Максимовић, тадашњи протонамјесник у Грачацу. Са њим је био и Душан Гаћеша, човјек који је као дјечак, једном приликом, сакривен у жбуњу, посматрао убијање Срба у овој јами. Његово потресно свједочење ћемо ускоро објавити на нашем порталу.
Један други човјек је бачен у ову јаму али је успио да се извуче из ње.
У jуну 1941. испузао је из jаме, где су га с петорицом рођака бациле усташе. За собом jе оставио стотине лешева Срба из сусједних села коjе су у jами убиjале доjучерашње комшиjе и кумови од 10. априла 1941, кад jе проглашена Независна Држава Хрватска.
Звао се Никола Kocтyp, писац и главна личност y трагедији коју је испричао у својој књизи ПОВРАТАК ИЗ МРТВИХ – објављене у Чикагу 1965. године.
Рођен је 12 јануара 1920. у селу Цивљанима код варошице Врлика, недалеко од извора реке Цетине у Далмацији.
Након покушаја да он и породица, возом од Книна преко Грачаца покушају избјећи у Србију и спасити се од усташког ножа, ухапшени су и кратко вријеме, уз малтетирање затворени у неку од просторија жељезничке станица.
Недуго затим, поведени су према губилишту.
Кратак дио његовог свједочења, преносим из књиге коју је написао:
Удаљавали смо се од станичних светиљки и улазили у све гушћи мрак. Осећао сам да газимо по неком пољу. Усташе са стране, боцкале су нас бајонетима:
„Пожурите, пожурите!“
Дуго смо тако ћутке газили и кад сам одједном схватио да нас не воде у команду већ негде на стрељање.
Та мисао ме је потресла као електрични удар!
Ја нећу да умрем! Помислио сам.
Туга је почела да ми обавија срце. Шта ће рећи мој отац, мајка? Па нико и неће знати шта се са нама догодило. Сваки наш корак води нас ближе смрти …
Зар је ово крај ? … Било ми је жао да умрем. Требало би нешто предузети! Шта? Покушао сам да разлабавим везе на рукама, биле су чврсто стегнуте. Да се затрчим у мрак? … He вреди, сви смо повезани конопцем, морао бих да повучем и њих седмеро, овако у групи били би одлична мета за крвнике. Да нас бар нису скупа повезали, ја бих завикао: Бежимо!
Мали Јово Билић за кога сам био везан, посрнуо је и конопци ме повукоше у страну. Једва сам се задржао да не паднем. Усташа са Јовине стране подигао је Јову са земље. Лупио га је нечим по глави:
„Држи се на ноге или ћу те сад избости!“ Промрсио је кроз зубе.
„Крените, шта чекате?“ Ми смо кренули …
Јово се тетурао и чуо сам да плаче. Његов бол ми је био неподношљив. Желео сам да могу да му кажем бар једну утешну реч, али чиме би га могао утешити сад на путу у смрт?
… Мајко … мајко моја … Цвилео је дечак тихо јецајући и вукао се напред.
Вођа који је и даље ишао пред нама, вратио се и зауставио нас. Узео је двојицу усташа са собом и нестао у мраку. Опет ми је пролетело кроз главу: „Сад ће нас стрељати!“,
Решио сам: чим се отвори плотун, бацићу се на земљу. Ускоро се Вођа са усташама вратио. Извадио је нож и пришао ми … Стресао сам се … Зар ножем?
.. Одсекао је конопац који је везивао нас двојицу, Јову и мене за остале а онда наредио оној двојици:
„Водите их!“
Тек што смо се одмакли корак два, осетио сам иза леђа неко комешање међу везаном браћом. Осврнуо сам се и угледао чудо!
Громким гласом који је одјекивао и понављао се по велебитским увалама, човјек из колоне везаних је говорио:
„Нисам ја ни Хрват ни католик, нити сам кукавица, — крвници и изроди људски! Србин сам и православац и такав ћу умрети кад се мрети мора.
Србин је Христов човек и његово је царство небеско! A ви, зверови у људској кожи, бићете кажњени од Бога и на оном свету и на овом, јер ће вас прогонити гробови Срба које убијате. За вас ће пакао почети на земљи. Побиће вас ваш сопствени народ“.
Затим се обрати браћи, за коју је бно везан конопцем и судбином, и рече:
„Браћо, ми смо жртве вере у братство са овим зверовима! Умрећемо, али ће из наше крви нићи одбрана српског народа! To ће бити знак за осталу браћу нашу да се дижу на оружје и бране животе своје и својих породица, у овој држави злочина и злочинаца. Опростимо се братски са узвиком „Живео Краљ“ и песмом „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“, песмом српском ко ја нас је увек бранила и хранила“.
Усташко робље, везано с овим младићем, гледало га је као да је зачарано и, после његова говора, узвикну „Живео Краљ!“ – несигурним и слабим гласом, и настави да пева „Ускликнимо“, испрекидано и једва чујним гласом који се све више појачавао.
Јову и мене, повели су кроз грмље напред. Чуо сам непознат шум, а онда после неколико корака чуо сам пад воде који се губио негде у дубини … Схватио сам њихову сатанску замисао: Одосмо „живи у јаму!“
Заурлао сам:
Нећу у јаму! He дам се жив у јаму! И почео сам да се отимам.
Гурали су нас до изнад јаме … Јово се вукао и заплитао о камење које је око отвора било разасуто. Чим смо дошли над отвор, они су нас с леђа гурнули доле! Ја сам посрнуо и у истом моменту ногама сам се одупро о једну стену и бацио се назад на њих! Јово је летео за мном, ношен мојом тежином и конопцем који нас је везивао!
Двојица усташа су ме гурала, ја сам се одупирао свом снагом, упирући ногама у стену која се налазила над провалијом. Мада су била двојица, мој страх и жеља за животом дали су ми надљудску снагу, нису успевали да ме помакну с места. Јадни Јово висио је скоро над провалијом и није одлетео само захваљујући мом опирању.
Осетио сам страховит ударац у главу a онда други, трећи … Бол нисам осећао али сам знао да ће ми расмрскати главу и да немам више куд, отпустио сам се … и полетео главачке у понор …
Падао сам само један део секунде и одједном ударио главом у стену …
Преврнуо сам се у ваздуху и ноге ми се заглавише до колена међу стење …
У истом тренутку занесе ме тежина малог Јове. Наше повезане руке затегоше конопац на ивици оштре стене, и ја, у самртном рвању да се исправим, осетих одједном да ме тежина Јовиног тела више не вуче у провалију. Руке су му исклизнуле из завезаног конопца, а из дубине јаме одјекнуо страховито његов самртни крик.
Ја сам се заглавио лицем окренутим ка јами. Одмах сам се леђима приљубио уз стену, да не паднем и да ме убице не виде. Зауставио сам дах…
Није прошло дуго времена чуо сам пуцањ. Ускоро затим нека тамна маса сурвала се изнад мене у провалију. Срце ми се стегло од бола, знао сам, то су моја браћа. Онесвестио сам се …
Кад сам дошао себи и схватио где сам, било је пред свитање …
Ништа се није чуло, био сам сам – само је вода падала негде у дубину.
Решио сам да пробам да сломим леву руку и да је онда некако ишчупам из конопаца. Завукао сам је међу стење и притиснуо свом својом тежином , али није ми успевало.
У том је свануло …
Случајно сам тад, са два прста леве руке, успео да дохватим један крај конопца. Повлачио сам га мало по мало. Десном руком сам мрдао да га разлабавим и осетио сам да попушта. Потегао сам боље и одједном, конопци ми склизнуше са руку и падоше у стење крај мојих пета. Одмах сам почео да се верем уз стену.
Чим сам изашао из јаме, чучећи сам разгледао околину. Ha пар стотина метара, у пољу, видео сам једног усташу, наоружаног карабином. Ишао је ка јами.
Пузио сам журно узбрдо не окрећући се више. Решио сам да тако бежим док не чујем пуцањ за собом. У том случају скочио бих и бежао трком.
Ништа се није чуло.
Рана на глави изгледа да се скорела. Крв више није текла. Рамена и врат били су ми укочени. На себи сам још имао белу кошуљу, била је сва обливена крвљу. Грло ми је било суво, дисао сам брзо.
На видику ми се указало једно село. Према мени, право, налазила се висока шумовита планина. To је био Велебит.
Жеђ ме је поново морила. Погледао сам на сунце, подне је већ прошло.
Наставио сам узбрдо. Испео сам се на неки врх. Био је каменит и го.
Ceo сам на једну плочу и гледао око себе. Лево у даљини видео сам Грачац и Грачачко Поље.
Избио сам на неку висораван. Пред собом сам угледао неке локве. Око локава стајала је стока и крај ње два човека. Један од њих имао је пушку о рамену.
Нисам имао времена да се вратим јер у тренутку кад сам ја угледао њих, угледали су и они мене а били су у непосредној близини. За бежање није било времена, имали су пушку, смрт би била готово сигурна. Осврнуо сам се – нигде заклона.
Значи морало се напред!
Они су стајали и посматрали ме. Корачајући према њима, брзо сам размишљао: уколико видим да су непријатељски расположени и почну да се распитују зашто сам у таквом стању — лагаћу их.
Кад сам био скоро пред њима, протрнуо сам: а како да им назовем Бога?
„Хваљен Исус“ или „Помаже Бог“? Преплавио ме је страх и излетело ми је:
Помаже Бог!
„Бог ти помогао!“ Одговорили су они. Лакнуло ми је, видео сам да су Срби. „Ко си ти?“
Србин!
„Одакле си?“ Од Врлике!
„Шта ти је, што си крвав?“
Бежим из јаме, усташе су мене и моју браћу скинули из воза, тукли су нас, а прошле ноћи су нас живе побацали у јаму! Ја сам у паду упао међу стење и застао. Пуцали су у мене и ранили ме. Мислили су да сам мртав и отишли су. Јутрос сам се извукао и ево цео дан бежим — тражим српско село.
Старијем човеку су потекле сузе низ лице. Пришао ми је, ухватио ме за руку и почео да ме теши.
„He бој се сине, ми смо Срби! Ово је мој син и ми смо овде избегли од усташа“.
„Тамо где се види да вода понире, оно ти је „Тучић Јама“. Запамти „Тучић Јама“. Био си бачен у „ТУЧИЋ ЈАМУ!“
Оно пошумљено брдо које почиње одмах изнад јаме, зове се „Растовача“. Село које си цео дан обилазио, српско је село. У њему нема одраслог мушкарца! Све, до последњег, усташе су бациле у Тучић Јаму!“
Легао сам у траву крај пута и упро поглед ка врховима Велебита. У подножју оних обронака тамо … у дубинама Тучић Јаме … остала су моја браћа. Срце ми се стегло од бола и тад сам први пут заплакао …
Срећом, завршио jе у италиjанскоj болници.
Када jе у Команди италиjанске воjске у Кистањама Костур њиховом маjору испричао своjу причу, оваj му jе рекао да не лаже.
– То људи људима не раде – рекао jе маjор.
Следећег jутра одведен jе пред истог маjора коjи га jе дочекао озбиљан и замишљен:
– Добио сам извештаj из Грачаца. Јутрос jе jедан вод отишао над Тучић jаму. Један наредник се добровољно спустио на конопцу доле. Тамо jе било на стотине лешева, све jе истина што сте рекли.
Никола Костур је преживио рат, живио Лондону. Умро jе 1994, а књигу му jе штампала породица за захтевом изадавачу “да се раздели”.
Репринт ове потресне књиге, драгоцјеног свједочанства, издао је Музеј жртава геноцида у Београду 2015. године. Књигу можете наћи на интернету али и на нашем порталу Јадовно.срб
Након рата, уз јаму је подигнут овај споменик на коме је била спомен плоча изнад које је била црвена звијезда петокрака са слиједећим епитафом:
„Ово је једна од јама у коју су љети 1941. године, слуге окупатора, усташки злочинци, бацили на стотине људи из Лике и других крајева наше земље. Никада неће бити заборављене ове невине жртве злочиначког фашизма. Слава им!“
Као што се може видјети спомен плоча је уништена али се надамо богоугодној одлуци локалних власти да се плоча обнови.
Амин!
Након постављања Часног крста, Јадовничани су се упутили према храму Вазнесења Господњег у Грачацу гдје их је домаћин, Отац Предраг Пеђа Пантелић упознао са историјатом храма и парохијом.
Дан сјећања на Јадовно 1941. завршен је послужењем испред парохијског Дома у Грачацу.
Приредио: Душан Ј. Басташић