Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!

Гледала сам пре неколико дана филм „Пролеће 1941“, који је, у сарадњи са амбасадом Израела, емитован на Међународни дан сећања на жртве Холокауста.

Тежак, мучан филм, један од оних које не гледате из досаде, тек да би прекратили време, већ из потребе да одате пошту жртвама, да се бар у тих сат-два подсетите да слобода, мир и срећа нису константне категорије.

Такви филмови вас упозоравају да зло лако проклија, да не треба много да се дојучерашње комшије и пријатељи претворе у потказиваче, крвнике и убице, а удобни и мирни живот у пакао из којег нема излаза. Пратила сам потресну судбину јеврејске породице и њихову борбу за живот, унапред осуђену на пропаст у окупираној Пољској.

Туговала сам за девојчицом која није успела да прескочи ограду гета, за родитељима и сестром који су морали да наставе, остављајући њено беживотно тело на милост и немилост џелатима. С ужасом сам пратила сцене сурових убистава, масовних смакнућа, колона обезнањених људи који у необјашњивом миру иду у сигурну смрт.

Питала сам се како, чудом преживели, имају снаге да наставе, да оставе своје најмилије у масовним гробницама, на капијама гета, иза решетака…Питала сам се како је могуће, попут главне јунакиње филма која је остала без мужа и деце, живети даље, рађати, смејати се.

Док сам, дубоко ганута, размишљала о страхоти кроз коју је прошла ова жена, одједанпут сам постала свесна да сам управо ја, односно чињеница да постојим, најбољи доказ да је могуће. Да моји баба и деда нису смогли снаге да оставе своју убијену децу на стратишту на којем су и сами рањени, да се нису данима скривали по шуми видајући рањено тело и душу, да нису касније, после рата, добили мог тату, не би било ни мене…

Али, о њима нико није снимио филм. Над њиховом трагедијом нису плакали милиони!

Мој стриц и тетка, Јован и Деса, недужна деца чији је једини грех био то што су Срби, леже далеко од очију јавности, у мрачном велебитском бездану. Место њиховог страдања прогутала је шума и заборав! Тајну њихових последњих тренутака, умирућих дечјих очију, вапаја без гласа одавно је покрила тама, земља натопљена крвљу и камен, тежак и коначан!

И као да није било довољно што су тако свирепо угашени њихови мали животи. Kад се убијање завршило, кад је изгледало да је зло уништено, десило се оно што никако није смело да се деси. На крилима нове идеологије, у духу онога што је названо братством и јединством, жртвама је, уместо сећања и пијетета, понуђен заборав. О Јовану и Деси више се није говорило, нико њиховим несрећним родитељима није пружио руку и затражио опроштај. Њихова имена нису уписана у књиге умрлих што се сазнало тек кад је, неколико година после рата, Јовану стигао позив у војску.

Замислите јад родитеља који примају позив за давно убијеног сина. Да није било оне мрачне ноћи имао би 18 година, испраћали би га у војску, уз музику и песму. Овако…остао им је само мук! Тежак, претежак терет којег нису ублажавале ни радознале очи дечака који је носио братовљево име, али је био још мали за војску. Очи мога оца!

Али, баш због тих очију, ишли су даље, рањени и намучени, без оног што би требало да добије свака невина жртва. Живели су без саосећања, подршке, извињења, признања да су жртве безумља и зла у којем су учествовале њихове дојучерашње комшије.

Жртве су морале да ћуте!!!

Питала сам се често, касније, кад сам спознала размере ове трагедије, како су успевали да мирно трпе неправду, да не посегну за осветом, да се не побуне. Kако су могли да гледају оне који су пред крај рата скинули усташке униформе и наставили да живе као да се ништа није десило? Схватила сам међутим одавно да се на та питања не може одговорити са позиције на којој смо данас. Било је другачије време, сурово, послератно, градила се држава која није могла да поднесе крвави терет прошлости.

Они који су имали срећу да преживе били су уништени, сломљени људи са којима је било лако манипулисати. Kако добро рече један мој земљак- патили су од оног што се данас зове посттрауматски синдром. Неки су изгубили разум, неки смртно плашили новог покоља, а многи су се заувек одселили, верујући у бољи живот. Надали су се да ће богата војвођанска земља бар донекле залечити ране.

И мој деда је покушао, али није успео. Вратио се оним гробовима и безданима у којима су скончала његова деца, родитељи, браћа. Није вероватно могао другачије и ја му ништа не замерам. Не замерам ни онима који ми нису раније отворили мрачна поглавља породичне и колективне историје. Разумем их зато што знам да смо живели у времену и друштву у којем то једноставно није било пожељно!

Али, завеса је одавно дигнута. Већ тридесет година нема Титове Југославије, а братство и јединство је нестало у крви оних које је требало да веже. Истина о незамисливим злочинима почињеним над Србима у НДХ, изашла је на видело. Нико нас одавно не спречава да жалимо и поштујемо жртве, али мало, премало смо учинили за њих.

Никад их нисмо избројали, исписали њихова имена, оплакали свако невино дете. Нисмо им подигли достојан споменик, направили меморијални центар у којем бисмо ми, потомци, могли да запалимо свећу. Свећу која би обасјала ону велебитску јаму, плаву гробницу крај Пага, зелену траву Јасеновца и Старе Градишке.

Kриви смо, пред жртвама и богом!

И управо се зато, у име свих нас, захваљујем онима који су се одважили и коначно снимили филм о истини, о страдању једног народа. У очима „Даре из Јасеновца“ ја видим своју тетку Десу и стрица Јована који никад није отишао у војску. Видим децу која никад нису постала људи, њихове мајке које су их грчевито и до последњег даха штитиле, видим очеве који су немоћно гледали крвнике.

У Дариним очима је читав један страдални народ који, упркос свему, прашта, али тражи истину.

И није важно какву ће критику добити и да ли ће ганути неког далеког странца. Бићу срећна ако овај филм нас освести. Ако нам отвори очи и покаже пут којим се излази из самообмане, негирања и неког чудног страха од истине. И не морамо никог да убеђујемо да су над Србима у НДХ почињени стравични злочини. Ми морамо прво сами себе да убедимо у то!

Морамо себи да опростимо што смо, зарад других, заборављали своје жртве. Надам се да је „Дара из Јасеновца“ само почетак те самоспознаје!

О онима који негирају, релативизују или чак величају злочине не желим да трошим речи. Само упирем прст ка њима и поручујем – живите са својим злом, ми се више не бојимо!!!

Од истог аутора:

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

“Kости” ударају до кости | Јадовно 1941.

Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …

Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

Ђурђица Драгаш: Доста је било! | Јадовно 1941.

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа