Редикулозне иницијативе клерикалне и проусташке деснице нормално би друштво једноставно игнорисало

Како идеје које су некад биле недопустиве постају мејнстрим

Милитантне католичке групације успјеле су произвести атмосферу у којој се сасвим озбиљно расправља о томе који су наслови због неморала недопустиви у средњошколској лектири, треба ли забранити позоришну представу или плакат за представу, а антисрпство иницијативе за промјеном изборног закона се готово и не скрива. Између нове клерикалне и старе проусташке деснице нема формалних додира, али се оне налазе на истом задатку увођења једнообразног тоталитарног друштва и укидања умјетничких слобода. Здраво и модерно друштво о таквим идејама не полемише, него их примјерено исмије и једноставно прескочи

Хрватска јавност представља примјер узорка на који начин допуштање редикулозних и опасних иницијатива с временом може довести до тога да оне почну представљати нешто посве нормално. То најбоље можемо уочити на случајевима Анте Ђапића и Жељке Маркић, односно групација које њих двоје као потпароли и лидери заступају.

Пратећи недавни циркус око измјештања ХОС-ове плоче из Јасеновца, разни медији су у сувислим анализама примијетили како су мање-више све Парагине и Ђапићеве политичке идеје, које су и у ратно вријеме биле недопустиве, данас добиле право грађанства и заправо ушле у мејнстрим.

Слична ствар догађа се посљедњих година с иницијативама и идејама Жељке Маркић. Милитантне католичке групације, окупљене око удружења Вигиларе и У име породице, те око Храста и снажних дијелова Католичке цркве успјели су произвести атмосферу у којој се сасвим озбиљно расправља о томе који су наслови због неморала недопустиви у средњошколској лектири, треба ли забранити Фрљићеву позоришну представу, вријеђа ли својевремени плакат за представу ‘Фине мртве дјевојке’ нечије осјећаје или не, те на концу треба ли забранити актуелни плакат који позива на упис претплате у новој сезони загребачког ХНК.

ЛЕГИТИМАЦИЈА РАДИКАЛНИХ ИДЕЈА

Умјесто да се идеја о некаквој угрожености јавног морала кроз тематизацију сексуалности и политичког насиља у потпуности исмије и сведе на праву разину, она добија све веће право грађанства. То што нема никакве суштинске разлике између Батарелових настојања за цензуром умјетничког изражавања и згражања радикалних исламиста над сатиром која тематизира Мухамеда, мало тко уопште примјећује.

Медијска и друштвена легитимација таквих настојања на крају доводи до тога да постаје посве легитимно цензурисати и забрањивати сваку друкчијост и било какво разликовање од онога што већина сматра пожељним и пропише као такво. На тај начин ствара се вјерска држава националистичког предзнака, у којој се налазимо корак до иранског искуства службеног увођење вијећа чувара револуције и сл.

ФАШИСТОИДНА РЕТОРИКА

Склад у којем те двије гране милитантне клерикалне деснице функционишу, видљив је на случају истовременог појављивања Ђапићеве и Маркићкине иницијативе за измјенама изборног закона, чији се отворени антисрпски карактер готово више уопће и не сакрива.

Све то попраћено је фашистоидном реториком о трулом зубу којег треба извадити и слично. Иако десничарска опсесија о потреби за чишћењем било чега, која је видљива у њиховој имагинацији и реторици, заправо свједочи о томе како они не воле властиту земљу, ни друштво, јер су им многе ствари у њима неподношљиве, то овдје није толико битно.

КЛЕРИКАЛНА И ПРОУСТАШКА ДЕСНИЦА СУ НА ИСТОМ ЗАДАТКУ

Пуно озбиљнији проблем од психоанализе таквих профила односи се на медијску презентацију оваквих настојања, захваљујући којој носиоци ових идеја постају релевантни саговорници у ударним терминима и најгледанијим политичким емисијама јавне и приватних телевизија с националном концесијом и у којој огроман број колумниста те приједлоге озбиљно анализира, проматрајући све посљедице њиховог увођења.

Иако између нове клерикалне и старе проусташке деснице нема формалних додира, нити имају заједничко исходиште, оне представљају двије стране исте медаље, јер се налазе на истом задатку, увођења једнообразног тоталитарног друштва и укидања умјетничких слобода. Здраво и модерно друштво о таквим идејама никако не полемише, нити их озбиљно доживљава, него их примјерено исмије и једноставно прескочи.

Пише: Драган Марковина

Извор: telegram.hrV

Везане вијести:

Клерикална и проусташка десница праве тоталитарну државу

„На кључним позицијама у Хрватској проусташе и фашисти“

Немачки медији: Хрватски политикант се враћа преко грбаче мањина

Хрватски ратни ветерани траже: Прогнаници су агресори?!

Пoврaтaк у 1941.