
Јања
Јања Шуњка је превалила седамдесету, али се још не да животу и годинама – записао сам у прољеће 1990. Онако крупна и стасита, још сигурно и кротко корача и, сем по неколико грдних ожијака по тијелу, ни по чем се не би дало закључити да је судбина и према њој била тако окрутна, да је и она искусила немилосрђе усташко. Ведра, говорљива, очито задовољна са три кћери и сином и њиховом срећом, нерадо збори о ономе што је прије безмало педесет година преживјела у родним Рујанима. Све би, каже, некако то да заборави и сметне с ума, али се не да, снови је изнова враћају у Равни долац и мира













