Пре тачно 63 године Београд је тешко страдао у савезничком бомбардовању 16. априла, погинуло је око 1.200 људи, а разарани су сви делови града, укључујући и предграђа у којима није било војних циљева Од Енглеза они су се надали слободи, не знајући да та нада право у смрт води…” Овај помало скривени натпис на Новом гробљу у Београду, у чијем саставу се налази и  спомен-гробље погинулима у савезничком бомбардовању из 1944, подсећа на трагичан догађај од пре 63 године, у току којег је страдало више од 1.200 наших суграђана. Била је недеља 16. април 1944. године. Освануо је сунчан дан, а пошто је био Ускрс у граду је и поред

„Да ли је Симовић дао наређење или Мирковић не знам. Мирковић је у Каиру признао да је још пре рата био британски обавештајац“ У архиви кнеза Павла налази се неколико писама словеначког лидера Михе Крека из Словенске људске странке, који је као министар просвете 27. марта наставио свој мандат и у новој влади. Историчару Анти Смит Павелићу (нема никакве везе с усташким поглавником Антом Павелићем) он у писму 12. фебруара 1962. године по ставкама одговара на сва спорна питања око пуча: – Не знам за директну везу између пуча и посете генерала Донована. Али ми је јасно да је та посета, као и све друге акције британске владе, окуражила бунтовнике

Титова завера против Стаљина била је могућа само као истовремена завера против Срба и српске монархије Очигледно је да се у Србији и српском народу збива Југославија, као што се у Југославији збива Европа. Али ми не знамо шта се то збива јер у ствари не знамо шта је Југославија ни шта Европа. Збуњеност у томе погледу открива се ових дана, чак и кад о томе свему расправљају највиши стручњаци, па и академици. Збуњеност се показује најпре у томе што нисмо – и сви то признају! – очекивали све ово. Све смо то доживели као шок. Имали смо сасвим другачије представе и о Југославији и о Европи. Очигледно погрешне. Ових