Књига Фрица Фишера о политици ратних циљева Царске Немачке у време Првог светског рата (Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914−1918) од првог њеног немачког издања 1961. утицала је на развој српске науке, посебно оног њеног дела који се односи на питање одговорности за избијање Великог рата 1914. године. Можда је то још више случај са његовом другом књигом „Савез елита: о континуитету структура моћи у Немачкој 1871−1945“. ИЗДАЛЕКА СЕ ДАЉЕ ВИДИ Рано преминули Андреј Митровић био је наш најбољи познавалац Фишерових дела, као и немачке историјске науке уопште. Разлика између ове две књиге у изворном немачком издању је кратко раздобље од 10 година, 1961−1971. Оба дела

Београдски историчар Момчило Павловић оциjенио jе да jе краjњи империjални циљ Запада према Београду – построjавање Србиjе уз западни блок и да њене „уши и перчин не штрче“, као и да jе сведе на ниво мале безначаjне балканске државице са коjом може да се поткусуруjе у своjим намjерама. Павловић jе за Срну рекао да се империjална политика Запада коjа се проводила приjе 100 година не разликуjе од оне коjа се проводи данас према Србиjи и региону Балкана. „Срби у рату победе, а у миру губе, за разлику од Немачке, коjа губи ратове, а у миру као озбиљан народ и велика економиjа и држава постигне оно што ниjе постигла у рату“,

Историчар из Новог Сада Ђорђе Србуловић тврди да данас у Воjводини не би било Срба да ниjе било величанствених побjеда Српске Воjске у Првом свjетском рату. „Да ниjе било величанствених победа Српске воjске данас у Воjводини не би било Срба или би их било отприлике колико у данашњоj Мађарскоj – неколико хиљада у нестаjању“, рекао jе Србуловић за новосадски „Дневник“. Он jе коментарисао значаj одлуке Велике народне скупштине коjа jе 1918. године на сjедници у Новом Саду дониjела одлуку о присаjедињењу Воjводине Краљевини Србиjи. На новинарску примjедбу да се многи словенски народи, коjи су стекли слободу послиjе побjеде Србиjе у Првом свjетском рату, данас „изругуjу српском опанку“ коjи их jе,

У Академиjи наука и умjетности Републике Српске /АНУРС/ синоћ jе отворена изложба „Сведочим, само…“, поводом 100 година од рођења и пет година од смрти Његове светости патриjарха српског Павла, на коjоj су изложене фотографиjе из његовог живота и предмети коjе jе свакодневно користио. Изложба, коjа jе првобитно била постављена у Музеjу Српске православне цркве /СПЦ/ у Београду, подиjељена jе у три цjелине, коjе блаженопочившег патриjарха Павла приказуjу кроз свjетовни период, монашки и период у коjем jе био на челу СПЦ. Отвараjући изложбу, предсjедник АНУРС-а Раjко Кузмановић рекао jе да се ова манифестациjа разликуjе од свих других у Републици Српскоj, jер jе посвећена великану српске духовности и саборности. „Оно што ћемо

Прослављени српски редитељ Емир Кустурица сматра да jе Украjина реализациjа старе америчке идеjе о приближавању Нато савеза границама Русиjе и да то искључиво види на таj начин, jер догађаjи коjи су се одиграли на Маjдану веома личе на оно што jе било у БиХ. „Кад jе почео рат у Босни, он jе био управо такав, спорадичан, сукоби су избиjали од случаjа до случаjа, али све jе стварно почело када су се на волшебан начин поjавили некакви снаjперисти на хотелу ‘Холидеj ин’ /у Сараjеву/ и почели да пуцаjу у људе окупљене на антиратном митингу. По некоj инерциjи, за то су оптужени Срби, али нису изнесени никакви докази. На Маjдану jе доказано

Предсjедник Коалициjе удружења избjеглица Миодраг Линта сматра да jе Декларациjа о Воjиславу Шешељу, коjу jе усвоjио хрватски Сабор, jедностран и неприхватљив политички акт и додатни притисак на Србиjу да преузме на себе сву кривицу за рат и страдање деведесетих година прошлог виjека. Линта jе оциjенио да jе врхунски цинизам да Хрватска тражи од Србиjе да осуди Шешељев говор мржње, проjекат велике Србиjе и прекраjање међународно признатих граница а истовремено ниjе спремна да осуди говор мржње у Хрватскоj, реализациjу Туђмановог проjекта „Хрватска са што мање Срба“, саопштено jе из Коалициjе. Он jе врхунцем цинизма назвао и став хрватске стране да само Шешељево пуштање на привремену слободу представља увреду за жртве и

Сретен Божић ни слутио да ће бити везивно ткиво коjе ће споjити два страдална народа, абориџински и српски, кроз своj неуморни теренски и списатељски рад. Сместити Букуљу и Абориџине у исти контекст може на први поглед деловати шаљиво или jедноставно недокучиво. Међутим, ова два удаљена кутка наше планете споjио jе изданак српског књижевног стваралаштва а уjедно хроничар живота доморадачког становништва Аустралиjе, Сретен Божић, односно Б. Вонгар. Сретен Божићсe родио у селу Горња Трешњевица под планином Букуљом 1932. године.Детињство jе провео у вихору рата а адолесценциjу у политичком прогону породице. У послератном добу, када jе свако несклон jедноумљу, макар и комунистичке политичке ориjентациjе, називан реакционаром и бивао изложен прогону, људи слободарског духа