Milorad Ekmečić: Mrak nadolazećeg rata

Datum objave: subota, 29 novembra, 2014
Veličina slova: A- A+
https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/mrak_nadolazeceg_rata.jpgKnjiga Frica Fišera o politici ratnih ciljeva Carske Nemačke u vreme Prvog svetskog rata (Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914−1918) od prvog njenog nemačkog izdanja 1961. uticala je na razvoj srpske nauke, posebno onog njenog dela koji se odnosi na pitanje odgovornosti za izbijanje Velikog rata 1914. godine. Možda je to još više slučaj sa njegovom drugom knjigom „Savez elita: o kontinuitetu struktura moći u Nemačkoj 1871−1945“.

IZDALEKA SE DALjE VIDI

Rano preminuli Andrej Mitrović bio je naš najbolji poznavalac Fišerovih dela, kao i nemačke istorijske nauke uopšte. Razlika između ove dve knjige u izvornom nemačkom izdanju je kratko razdoblje od 10 godina, 1961−1971. Oba dela ipak imaju jednu naučnu i filozofsku osnovu, iako drugo delo nije imalo onaj značaj kakav bi doseglo da nije bilo burnog odjeka prve knjige, najpre u Nemačkoj, a zatim i celoj zapadnoj istorijskoj nauci. Tek je četvrto izdanje knjige o ratnim ciljevima iz 1967. postalo standardni model po kome se ravnaju sve ostale. Nije kriv samo stogodišnji jubilej Velikog rata 1914. da se i u našoj zemlji javi potreba za prevođenjem već i činjenica da je Fišerova prva knjiga ojačala atmosferu u galaksiji dela iz savremene svetske istorije. Istorijski značaj nečeg što se desilo ne dolazi od ocena istoričara koji pišu o njemu, već sam njegov smisao određuje naredni događaj. Izdaleka se bolje vidi.

Za delo ima manji značaj činjenica da se ovakvo dubinsko sagledavanje pojavilo u nauci. Fišerovo ostvarenje bi trebalo doživljavati izvan svog doba, ne kao uzrok ni plod ovog opšteg razvoja. Nije Prvi svetski rat značajniji od Drugog samo po broju poginulih u njemu već i po promeni strukture društva koje je nastupilo posle rata. Danas se Prvi svetski rat 1914−1918 smatra drugim velikim kalupom („caractere matriciel“) za naknadni razvoj, kao Francuska revolucija od 1789. do 1799. godine (ako bismo poslednji datum svodili samo na tu godinu). Veliki rat 1914−1918 večna je tema nauke. Večno će se tragati za novim uglovima posmatranja.

Teorija o „savezu elita“ odnosi se na proces zadržavanja vodećeg mesta u društvu od strane onih društvenih slojeva koji su ga vodili u početku. U nemačkom slučaju to bi značilo da se nacizam, sa rasnim teorijama o Nemcima kao vodećem narodu u svetu, nije slučajno i iznenada pojavio nakon sloma 1918. godine. Fric Fišer čak ide još dalje i zaključuje da su se sve ideologije i pokreti između dva svetska rata, sve do 1945, pojavili pre 1914. godine. To nije dolazilo samo od činjenice da su procesi za stvaranje novih društava u evropskim zemljama, kap po kap, proizvodili nova rešenja koja ranije nisu postojala.

OKRENUTI SE ZAPADU-ILI UMRETI

Kult demokratske države u Francuskoj nije nastao samo iza pobede u ratu 1918. nego i kao ideologija koja je u samoj osnovi procesa epohe nacionalnog buđenja („reveil national“) od 1814. do 1914. godine. Gubitak pokrajina Alzasa i Lorene podizao je sve više i više Francusku na noge. Šarl Senjobos ima pravo kad zaključuje da je to bio jedan neobjavljeni rat sa Nemačkom, koji je bio isto tako skupo stajao kao da se radilo o pravom ratu. To je zaista bio prvi Hladni rat u evropskoj istoriji, jer se vodio istim metodama i ciljevima kao i onaj naredni iza 1945. godine. Tada se kult demokratske države prenosio i na Srbiju kao glavnog sledbenika Francuske pre 1914. godine. Jovan Skerlić je ovo nazvao „zakonom života“, jer se neće sve slovenske reke „slevati u rusko more“ − kako su neki, na čelu sa ideološki prevrtljivim Stjepanom Radićem mislili − nego je trebalo okrenuti čelo i srce zapadnoj strani sveta. Rusija je, kaže Skerlić 1904, bila autokratska, Nemačka militaristička, Habzburško carstvo klerikalno, Britanija plutokratska, a samo je Francuska, Srbiji za uzor, bila demokratska. Okrenuti se tom Zapadu, pa živeti, ili mu se suprotstaviti i umreti. Preživeo je Japan koji je kopirao zapadne uzore, a iščezli američki crvenokošci koji su se suprotstavili sve dok nisu sasvim iščezli sa zemlje.

DRAGA, KRVAVA BRAĆO

Na samom početku rata 1914. Nemačku je nosio novi talas osećanja moći njenog ekonomskog i političkog napredovanja u to vreme. Nemačka je od 35,9 miliona stanovnika 1850, do 1910. porasla na 65 miliona. Francuska za to vreme sa 35,4 na 39 miliona. Nemačka je dobila gotovo 30 miliona novih ljudi, a Francuska samo četiri. Rast Rusije sa 57 na 111 miliona ne treba pripisati samo ekspanziji u Centralnoj Aziji posle 1885. nego i većoj plodnosti njenih žena. Ove brojeve ne prati u svakom slučaju i slično povećanje ekonomske moći. Na kraju, pojam i status velike sile određuje broj naroda i ekonomska moć u dato vreme. Nemačka je 1870. proizvodila samo 300.000 tona čelika, a 1914. celih 14 miliona. Austrougarska nema podataka za početnu godinu, ali je 1914. proizvodila samo 2.700.000 tona čelika, malo više od smederevske Železare danas. Ekonomsku dominaciju Sjedinjenih Država određuje njena proizvodnja od 32 miliona tona čelika. Rusija je pred rat 1914. proizvodila 4.100.000 tona. Zaključak se sam po sebi nameće da je Nemačka proizvodila koliko i čitava ostala Evropa zajedno, a Sjedinjene Države kao čitav preostali svet zajedno. Francu­ska je zbog slabog rasta stanovništva morala da produži vojni rok na tri godine, dok su ostale sile ostale na standardu od dve godine.

Nemačka je bila u prednosti u odnosu na ostale još i po činjenici da Rusija, njen najopasniji protivnik, sve vreme slabi iznutra i ponaša se kao oronulo telo umornog starca (Grigorij Nikolajevič Trubeckoj: Russland als Grossmacht, 1910, 1917). Poraz u ratu s Japanom 1904−1905, a odmah zatim i revolucija u njihovom društvu godinu dana kasnije, stvorili su široko ubeđenje, i kod kuće, i u inostranstvu, da je unutrašnji revolucionarni slom neizbežan i skor. Nisu samo socijalisti pozivali na rušenje trulog Carstva nego se to radi u svim slojevima uopšte. Ajvar Spektor (Ivar Spector) u delu o uticaju Ruske revolucije 1905. na Aziju, tim povodom citira popa Gapona, vođu sindikata radnika u koje su careve trupe pucale na otvorenoj ulici. Socijalisti su sveštenika Gapona optužili za ishod revolucije, ali je on sam posle 1905. napisao: „Draga krvava braćo. Meci carskih vojnika su ubili našu veru u cara. Hajde da mu se osvetimo, njemu i celoj njegovoj porodici. Osveta protiv svih njegovih ministara i svih eksploatatora ruske zemlje. Idite, opljačkajte carske palate! Sve vojnike koji su pobili naše nevine žene i decu, sve tirane i ugnjetače ruskog naroda.“

Rusija nije imala ekonomsku moć da stvori adekvatnu armiju, dostojnu zadataka koji su im dolazili sa skorim ratom 1914. godine. U proseku, samo prve linije na frontu imaju punu opremu, a one iza njih čekaju da pokupe puške onih koje neprijatelj pokosi iz prve linije. Zbog toga nemački Generalštab žuri da Rusija za tri godi­ne ne stane na zdrave noge.

NEVIDLjIVI BAUK NAD NEMAČKOM

U trci za jačanje pomorskih snaga, Britanija se upinjala da očuva prevlast nad svetskim morima, a pred sve jačom nemačkom flotom. Nemci su ojačani i savezom sa flotom Austrougarske i glavnim kotvljenjem u Puli i Kotoru. Rusija je u ratu s Japanom 1905. na Dalekom istoku izgubila svoju Baltičku flotu. Manje nemačkih lađa na Baltiku značilo je i njihov bolji učinak na Atlantiku. Početak rata 1914. francuski, nemački i srpski vojnici doživeli su kao oslobođenje. U Beču se takvo oduševljenje glumi samo na glavnim ulicama. Predsednik austrijske vlade je na sednici od 2. maja 1913. rekao kako vlada opšte ubeđenje da „Monarhija ne može zaštititi svoje interese i da će i Dalmacija i Primorje biti izgubljeni“. Slično je stanje bilo i krajem rata, kada general Sarkotić obaveštava predsednika mađarske vlade da u Dalmaciji svi, a u Hrvatskoj i Slavoniji 60 odsto stanovništva, žele izdvajanje u jugoslovensku državu. Samo je većina bosanskih muslimana protiv Jugoslavije, iako je pojava „Mladih muslimana“ Mehmeda Spahe („grupa Spaho − Hrasnica“) i tu načela islamsku pogaču. Njihove pristalice rugaju se konzervativnoj većini da su ostali isti kakvim ih je opisao vezir Namik-paša 1831: „Bošnjačko zlo mi je sve zlo završilo. Od sedamdeset i sedam mileta (koliko ih broji Kuran) od bošnjačkog nema goreg mileta.“ Neprestano i od srca su se protivili bilo kakvim reformama starog islamskog ustrojstva.

Ovakvo raspoloženje duhova i razvoj okolnosti u evropskim zemljama pred rat 1914. predstavljali su nevidljivog bauka koji je u to vreme kružio nad Nemačkom. Ova avet u vazduhu nije se dala statistički premeriti, pa je opravdan strah istraživača uzroka i toka Prvog svetskog rata (da je naučno istraživanje) isuviše bilo vezano za diplomatsku građu i šta je koji ministar kazao onom drugom na suprotnoj strani.

ODVAJANjE UKRAJINE OD RUSIJE

U Nemačkoj je opšte raspoloženje bilo, kako zaključuje Fric Fišer, da je rat sa Francuskom i Rusijom neizbežan i da se za pobedu u njemu treba spremati. On je zaključio da su sve ustanove, ideologija i korenovi koji su stvorili tri tiranije nakon 1918. stvarani i pre rata 1914. godine. Tu se na prvom mestu nalazi antisemitizam, u Nemačkoj kao i u celom katoličkom svetu u zapadnim zemljama. Hitler je kao dobrovoljac stupio u bavarsku armiju 1914. godine. Stekao je iskustvo ratovanja sa činom kaplara, ali i uz čitanje knjiga generala Ludendorfa, da je rat 1918. izgubljen zbog verske nejedinstvenosti nemačkog naroda podeljenog u dve nacije („Kirchen Völker“) i da bi, umesto razvijanja jedinstvene nemačke nacionalne svesti, trebalo razvijati onu o jedinstvenoj nemačkoj rasi (Kriegsführung und Politik, 1921, 1922).

Do kraja rata 1918. budući nacionalsocijalizam nije imao vojsku, ali je imao do kraja izrađenu ideologiju i partijske simbole. U „Mein Kampf-u“ Hitler piše da do 1918. nije dobro znao standardni nemački jezik i u dnevnom se govoru služio bavarskim narečjem koje Nemcima na severu nije bilo razumljivo. Do 1914. je zajedno sa porodicom bio pristalica antisemitskog pokreta Karla Lugera „Hrišćanski socijalizam“. Brzo je evoluirao u pokret i ideologiju Georga Šenerera. Luger je svoju stranku pretvorio u glavnu potporu prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Hitlera je odbio jer je predviđao nemačko nacionalno jedinstvo u dve monarhije, dok je Šenerer razvijao ideju da temelj nemačkog jedinstva mora počivati na slobodnim seljacima i socijalno umirenim radnicima. Glavni protivnici bili su „Judea und Slavia“. Zastavu sa kukastim krstom Hitler je prihvatio od kaluđera reda Templara, Jerga Lanca Libenfelsa i njegovog časopisa „Ostara“, a još 1908. posedovao ga je kao siromašan maturant.

Nauka je odavno ustanovila da je Nemačka socijaldemokratska stranka, kao najjača i najbogatija takva stranka u svetu, slala finansijsku pomoć ruskim socijalistima sa ciljem da rade na podizanju revolucije u Carskoj Rusiji. Ustanovila je i to da je iza toga stajao nemački Generalštab. To je bilo u uskoj povezanosti sa stalno rastućim antisemitizmom u svetu. Jedan uglađeni poljski javni radnik 1908. drži u Zagrebu predavanje sa tezom „da smo uoči rasula slavenskoga carstva koje kao da već sada židovstvu otvara neiscrpno vrelo materijalnog dobitka“.

Fric Fišer je prikazao da je nemački cilj bio da se Poljska stavi pod katolički patronat, da se Rusiji oduzme Ukrajina i da se cela Rusija vrati u pretpetrovske granice. List „Ukrajina“ počinje da izlazi u Berlinu 1884. i razrađuje ovu perspektivu. Ako bi se išlo šemom Frica Fišera da postoji „savez elita“, koje ranije ciljeve prebacuju u nove istorijske uslove, onda bi se i napori nacističke Nemačke 1938, u pokušaju da ponovo odvoji Ukrajinu od Rusije, morali oceniti samo kao jedna karika u dugom lancu. Nacisti su 1938. postavili zadatak da se otvori novi životni prostor za prehranu stanovništva Rajha od blizu 100 miliona ljudi. Afrika nije dolazila u obzir, već se stvarao plan o „Velikoj Ukrajini“ kao samostalnoj državi pod nemačkim protektoratom, stavljajući zapadne saveznike pred svršen čin. Ono što se danas dešava u Ukrajini i oko nje ima dublju istoriju, koja nimalo nije bezazlena. Fašističke zemlje su 1938. imale bolju i jaču avijaciju, Sovjetski Savez upravo je tu 1938. proglasio „godinom avijacije“. Britanija je tek bila na putu da nadmaši Nemačku u proizvodnji lovačkih aviona.

NACRT ZA CRNU LEGIJU

U vreme kada Austrougarska 1913. nastoji da ponovo otvori albansko pitanje, Arnold Tojnbi („Nationality and the War“, 1915) veli da „Albanija nema istorije“ i da je u pitanju samo širenje Osmanlijskog carstva pod kontrolom Austrougarske i Nemačke. Poseta lorda Kičenera Istanbulu 1910. otkrila je tužnu spoznaju da Turskim carstvom vladaju Nemci i da su sve vojne ustanove (vojska, mornarica) pod nemačkom kontrolom. Habzburška monarhija 1913. počinje ekonomsku mobilizaciju, kupuju se krda goveda i konja za treći balkanski rat, preko Albanije, na jesen te godine. Beč smiruje strah da Srbija vodi južnoslovenski svet u Monarhiji, da od 1903. postoji pokret omladina („Mlada Hrvatska“, „Mlada Dalmacija“, „Mlada Bosna“ − posle 1907). Očekuje se južnoslovenska revolucija za oslobođenje. Misli se da je jedini lek protiv toga udar na Srbiju, kao gnezdo buduće jugoslovenske države. Pod kišobranom Frica Fišera, njegove filozofije o „savezu elita“, stoji i ideja o vraćanju Srbije na njen istorijski početak. Tokom Aneksione krize 1909. u krugu oko nadbiskupa Stadlera (Ivo Pilar, Iso Kršnjavi, Nikola Mandić) raspravlja se o odgovoru pripremanju srpske revolucije u Bosni, o Čistoj stranci prava preko ovih čelnika koji stvaraju njene ciljeve, sanja o zatiranju svakog jezgra za buduću Jugoslaviju. Stvara se nacrt za Crnu legiju i prvi put u istoriji nastaje izraz „Hrvatske narodne ustaše“. Otvoreno se umuje o čišćenju etničkog prostora od reke Drine do Pule, iskorenjivanju Srba, Jevreja i Cigana, a zatim mešanju katoličkog stanovništva kako bi se stvorila hrvatska nacija. Narod na tom prostoru još nema izgrađenu hrvatsku etničku svest, niti je pobedilo ime Hrvat. U demonstracijama 1912, policija hapsi studente Antu Pavelića i Milu Budaka, budućeg poglavnika i doglavnika nezavisne države proklamovane pod nemačkim okriljem u aprilu 1941. godine.

Reč „ustaša“, za revolucionare za razaranje jugoslovenske države, ušla je u modu i posle 1935. zamenila je naziv „domobran“, pošto je nadbiskup koadjutor Alojzije Stepinac stvorio program revolucionarnog rešenja hrvatskog nacionalnog pitanja u Jugo­slaviji od strane naoružanih grupa u fašističkoj Italiji oko Ante Pavelića. Simbol tih grupa, veliko slovo „U“, sa bombom i upaljenim fitiljem na njoj, verovatno je nacrtao neki italijanski umetnik, jer simbol za revoluciju, upaljena bomba sa plamičkom fitilja, postoji samo u Italiji tog doba. Nose ga Musolinijevi jurišnici („Arditi“ kao i žandarmerija i karabinjeri). Jurišnici su činili dobrovoljačku vojsku Fašističke milicije. Više je nego jasno da su ustaške legije u „ustaškoj vojsci“. Konzul iz Zagreba javio je da su činovi u ustaškoj vojsci, po uzoru na Italiju, samo kroatizovana reč „milicija“.

PRUSKI RASIZAM ANTISEMITSKIH BOJA

Ovo je bio lep dokaz za tezu Frica Fišera da su sve političke formacije radikalnog smera, kao i njihova ideologija i partijski simboli, bili stvoreni pre 1914, kada se nije ni slutilo kakve će to strahovite posledice imati deceniju kasnije. Fric Fišer u svojim delima stalno govori o rasizmu u politici Carske Nemačke, ali ga uglavnom veže za prusku državnu tradiciju. Niko to ne poriče, ali bi trebalo imati u vidu da je antisemitizam bio najsudbonosniji i da je najgora fobija u savremenoj istoriji. Svaka fobija − rusofobija i srbofobija kao njen izdvojeni rukavac − uvek je iza sebe imala neku veliku religiju i crkvu. Pruski rasizam bio je antisemitskih boja, ali se pred 1939. razbuktao u svim zemljama. Otkrili su da je i Vinston Čerčil, u vreme potpaljivanja gasnih komora po Poljskoj 1941, objavio veliki članak o Jevrejima u jednom londonskom listu. Kaže kako se oni nikada ni u jednoj zemlji nisu asimilovali u dotičnu naciju i podelili sudbinu s njom. To objašnjava zašto anglosaksonska štampa 1941. kasni u optužbi nacizma za progone Jevreja. To se pravda kao da za to nisu znali. Prećutkuje se da je posle rata 1945. vraćen brod (sa jevrejskim beguncima od evropskog Holokausta) koji je već bio stigao nadomak američke obale, jer se američka vlada bojala da su Jevreji nosioci ideje o socijalističkoj revoluciji. Antisemitizam kao evropska fobija pred 1939. imao je univerzalno značenje. Bez religije i Katoličke crkve iza sebe, nikada ne bi bio u stanju da poprimi tako tragične posledice koje se, nažalost, još nisu okončale. Pred svaki veliki rat neka je fobija pripremala duhove protiv urečenog neprijatelja. Širenje takve fobije mora se uzeti kao indikator i merilo do kojeg je stepena dosegao mrak nailazećeg rata. Rusofobija i srbofobija danas jedan su od takvih indikatora.

Knjiga Frica Fišera, koja se ovde nudi i srpskom čitaocu, delo je koje nije uticalo samo na nemačku i svetsku istorijsku nauku nego je odgojilo novu političku svest nemačkog naroda. Od „škrgutanja zubima“, kako Fišer naziva odziv nemačke javnosti na nju od objavljivanja 1961. do danas, objavljuju se knjige i napisi protiv njenih zaključaka. I njegov bliski saradnik, Imanuel Gajs sa Bremenskog univerziteta, prebegao je na drugu stranu.

Ipak, ona ima i značajnih slabosti.

KATOLIČKI TALAS

Uloga Katoličke crkve u formiranju nemačkih ratnih ciljeva 1914−1918 značajnija je nego što je ovde prikazano. U nemačkom javnom mnjenju odavno traje katolički talas kako je upravo zbog toga za nemačku spoljnu politiku ključno Istočno pitanje i savez sa Austrougarskom. Nacrt za to dao je 1848. Čezare Balbo (Cesare Balbo: Delle speranze d‘ltalia, Paris, 1848). Od 1853. u tome se ističe katolički publicista Franc Šuzelka (Franz Schuselka: Die Orientalische Frage das ist Russische Frage). Čezare Balbo dao je ideju o potrebi nemačke politike da se kolonizuje Bosna i Hercegovina katoličkim doseljenicima. Umesto da se Nemci iseljavaju u Ameriku, oni bi trebalo da stvaraju svoje ratarske kolonije u Bosni i Hercegovini i Poljskoj. Kada 1876. Bizmark veli u nemačkom Rajhstagu da Nemačka nije zainteresovana za Istočno pitanje, da sve te palanke oko kojih se (od 1876. do 1878.) vode nacionalni ratovi ne vrede dobrih kostiju jednog pomeranskog vojnika, odgovara mu šef katoličke partije u Nemačkoj (Zentrumspartei) Ludvig Vindhorst da sve to što kancelar kaže može biti tačno, ali da od Istočnog pitanja zavisi ko će vladati budućim svetom − Germani ili Sloveni. Partija centra bila je prva koja je odmah 1878, par dana nakon Berlinskog kongresa, počela sa ostvarivanjem planova koje je 1848. zacrtao Čezare Balbo. Naredne godine skupljen je novac, kupljeno je zemljište od muslimanskih begova u dolini reke Vrbas i odmah je stvorena prva kolonija kojoj su službeno dali ime Vindhorst. Tri su nemačka sela nazvana po šefu nemačke katoličke stranke. Do 1914. naseljeno je 240 000 nemačkih (delom poljskih i malo italijanskih) seljaka. Habzburška država je to preuzela kao svoj državni program. Od 1911, kada se stvara „Landwehr“ u Bosni i Hercegovini, „Schutzkorps“, te dobrovoljačke formacije, popunjavaju se jedino muslimanima i katolicima, odvojeno. Glavni im je zadatak da pomažu redovnu vojsku u ratu protiv Srbije, ali i da sa srpskom vojskom gone sa teritorije Istočne Bosne srpsko stanovništvo. Cela Istočna Bosna, do pokrajinske prestonice Sarajeva, proglašena je za pobunjeno područje (Insurgiertes Gebiet) na kome važe posebni zakoni. Cilj je bio − od 1872, kada Julijus Andraši preuzima habzburško Ministarstvo inostranih poslova − da najpre nagovori tursku vladu da u Podrinju naseljava katolike i muslimane kako bi se prekinuo srpski etnički kontinuitet u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj.

BOSNA – „TUĐINSKA ZEMLjA“

Od tri „filije“, kako se naziva politika Vatikana od prestanka Kulturkampf-a u Nemačkoj (Deutschephilia do 1918, Naziphilia 1933 − posebno od Anšlusa Austrije 1938. − i Americophilia od tajnog sporazuma Regana i pape Vojtile 1984. − „Sveta alijansa“) politika Katoličke crkve u strateškoj je osnovi spoljnih politika triju nemačkih država do danas.

Katolička crkva pretvorila je pruski birokratski antisemitizam od 1933. u nemački narodni pokret. Nemci doseljeni u Bosnu i Hercegovinu počeli su da menjaju sliku gradskih naselja, koja, po pisanju Jovana Grujića, Bosnu pretvara u „tuđinsku zemlju“. U Prvom svetskom ratu davali su dobrovoljce u šuckore, a od 1941. pa do iseljavanja folksdojčera iz Bosne 1943, popunjavaju dobrovoljačke SS formacije.

Po pitanju odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata, nemački doseljenici i planovi habzburškog Generalštaba da naseljavaju katolike u Istočnoj Bosni po sistemu latifundija igraju vrlo značajnu ulogu. Ta uloga traje do Hitlerove odluke 1943. da bi posle Staljingrada trebalo očuvati nemački etnički prostor prema Poljskoj, te Nemce iz Bosne naseliti u oblast Poznanja. Ona je ostala nepoznanica u svetskoj literaturi o odgovornosti za izbijanje Velikog rata 1914. godine. „Škrgutanje zubima“ na pojavu knjige Frica Fišera bilo bi još glasnije da je, barem on, odredio u nemačkoj nauci značaj saveza Nemačke i Katoličke crkve u dva poslednja svetska rata sve do danas.

U dvadeset i tri poglavlja, na koliko je podeljeno ovo delo Frica Fišera, pratimo ciljeve Carske Nemačke da se stvori njen novi poredak u Evropi. U prvom poglavlju razrađuje se politika neizbežnosti rata, do ciljeva pretvaranja Carstva u svetsku silu. Još 1914. prelazi se sa politike preventivnog rata na tezu da je Carstvo napadnuto, da je nemačka uloga da se odbije napad. U poslednjem poglavlju razrađuje se politika zadržavanja pobedničkih ratnih ciljeva na Istoku, a sporazumevanje na Zapadu na osnovu Vilsonovih načela, o miru bez pobednika i pobeđenih. „Savezu elita“ od 1871. do 1945. trebalo bi pripisati to da je dolazak nacista na vlast 1933. samo pokušaj da se ciljevi iz 1914. prenesu do staljingradske tragedije 1943. godine.

Prevođenjem knjige Frica Fišera cela je srpska kultura, a ne samo istorijska nauka sa svojim varljivim opredeljenjima, dobila jedan vredan poklon.Beograd, 5. oktobra 2014.

Izvor: Pečat

 

Vezane vijesti:

Da li proslava, obeležavanje, ili obnova ratne atmosfere …

Dr MILORAD EKMEČIĆ: Sukob u Ukrajini je ništa drugo nego …

Ekmečić: Srbiji bi istorija mogla da se ponovi

Milorad Ekmečić: Kuda ide Srbija-Evropa nije čokolada već vojni blok




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top