Aboridžin sa obronaka Bukulje

Datum objave: četvrtak, 27 novembra, 2014
Veličina slova: A- A+
https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/aboridzani.jpg

Sreten Božić ni slutio da će biti vezivno tkivo koje će spojiti dva stradalna naroda, aboridžinski i srpski, kroz svoj neumorni terenski i spisateljski rad.

Smestiti Bukulju i Aboridžine u isti kontekst može na prvi pogled delovati šaljivo ili jednostavno nedokučivo. Međutim, ova dva udaljena kutka naše planete spojio je izdanak srpskog književnog stvaralaštva a ujedno hroničar života domoradačkog stanovništva Australije, Sreten Božić, odnosno B. Vongar. Sreten Božićse rodio u selu Gornja Trešnjevica pod planinom Bukuljom 1932. godine.Detinjstvo je proveo u vihoru rata a adolescenciju u političkom progonu porodice. U posleratnom dobu, kada je svako nesklon jednoumlju, makar i komunističke političke orijentacije, nazivan reakcionarom i bivao izložen progonu, ljudi slobodarskog duha a pogotovo oni sa izraženim darom za pisanje, izlaz su tražili na zapadu. Smatrali su ga za oazu slobode i prosperiteta. Tim putem je krenuo i Sreten, ne slutivši da mu je suđeno da postane hroničar života i smrti najstarijeg naroda na Zemlji.

Sinu Stevana Božića, partizanskog jataka, koji je na velikom narodnom skupu povodom oslobođenja Kragujevca 1944. godine zatražio da se zakonski ukine smrtna kazna jer je već dosta Srba u ovom ratu izginulo, život je već tada odredio da neće hoditi po utabanim stazama. Zahtev njegovog oca je označen kao reakcionarn čime je određen i kasniji život porodice Božić. Mladi Sreten je obavljao razne poslove, od pekarskog zanata do novinarstvaa, ali ga je život konačno 1958. primoro da napusti Jugoslaviju.

Tada je počeo Sretenov trnovit put. Došavši u Pariz, bez ikoga i ičega, morao je jedno vreme da boravi u skloništu Crvenog krsta. Boreći se za koricu hleba i parče tkanine spazio je lik Krunoslava Draganovića, katoličkog sveštenika, jednog od konstruktora genocidne politike NDH, ideologa pokatoličavanja Srba, najpoznatijeg po organizovanji ustaških „pacovskih kanala“ kojima su zločinci napuštali Evropu i bežali najčešće u Južnu Ameriku. Razočaran i potresen, nomad u duši, daleko od svoje rodne Bukulje, kao lice bez ikakvog dokumenta i dokaza o svom postojanju, rešio je da napusti Pariz. Nakon izvesnog vremena dobio je jedan identifikacioni papir od francuske policije, neku vrstu ličnog dokumenta i posle dve teške godine u Francuskoj napustio je evrospki kontinent.

Međutim, koliko god da mu je Pariz raspršio snove o Zapadu na kom teku med i mleko, bio je važna stanica u Božićevom životu. Tu počinje intenzivnije da piše, pohađa časove antropologije i etnologije i upoznaje dve ličnosti koje su u mnogome doprinele da razvitku njegovog stvaralaštva ali i interesovanja, Simon de Bovoar i Žan Pol Sartra.

Oni su bili su fascinirani kulturom i načinom života Aboridžina, što je zainteresovalo i Sretena. Slučajne životne okolnosti su ga potom dovele do Australije. Negde daleko, pričao mu je otac tokom dečačkih dana, postoji zemlja gde žive vile i gde rata nema, a 1960. je izgledalo da je ta zemlja Australija.

Po dolasku, izgledalo je da će ponovo doživeti razočarenje. Spoznao je Australiju bez vila, surovu kakve su i njene reke, kanjoni i pustinje. Upoznao ju je sa svim svojim lepotama ali i manama, prevashodno ljudske prirode. Radio je razne poslove, bio je kopač zlata, rudar u rudniku uranijuma, istraživač. Radio je u najzabačenijim delovim kontinenta. Jednom prilikom, prelazivši pustinju, kamila mu je uginula, a njegova subina je bila u Božjim rukama. Spasao ga je Aboridžin, čiji narod je Sretena i prozvao B. Vongar (u prevodu-donosilac poruke). Zahvaljujući ovom nesrećnom događaju počeo je novi Sretenov život, ali i nova životna bura.

Uklopivši se aboridžinsku zajednicu, u Sretenovom životu prvi put san postaje java. Upoznaje narod iskonske tradicije, koji živi u sadejstvu sa prirodom, pitom i stradalan. U mnogome sličan njegovom, srpskom narodu. Delovalo je da će se tu konačno skrasiti i početi miran život sa ljudima koji su ga toplo prihvatili. Ali, Sretenu život zadaje još jedan udarac. Njegova žena, aboridžinskg porekla kao i njihova deca, su preminuli.

Sreten, duboko pogođen ličnom tragedijom, postao je najveći borac za prava svojih novih sunarodnika. Njihov način života, pa čak i sami životi ovih ljudi, nestjali su usled nuklearnih proba i širenja radioaktivnosti u srcu kontinenta, baš gde žive Aboridžini. B. Vongar je napisao desetak knjiga, među kojima najviše pažnje izazivaju Valg, Karan i Raki. Inspiraciju je našao je u novijoj istoriji Aboridžina, ispunjenoj ratom, istrebljenjem, negiranjem kulture i tradicije. Sudbina slična srpskoj, ne slučajno.

Vongaru je za razliku od ostalih Australijanaca bele puti bilo jasno šta se događa. On je zbog svog porekla odlično razumeo usmeno, tradicionalno stvaralaštvo i narodnu mudrost. Potocao je iz naroda koji je znao šta je ropstvo. Bežeći od komunističkog jednoumlja naišao je na „liberalno“ jednoumlje. Srpski inat, kojim se često busamo u grudi, naterao ga je da svoju pravdoljubivost istera do kraja, da se za svoje nove sunarodnike bori na svaki način. Uspeo je i pored toga što je neprestano bio sabotiran od strane australijske vlasti.  Godine 1997. dobio „Emeritus“ nagradu, koja je ujedno bila i nominacija za australijskog predstavnika za Nobelovu nagradu za književnost. Ipak, te godine je poslovnik o dodeli nagrade promenjen i Sreten nije predložen. Ali, pobeda je svejedno bila tu. Uspeo je da kroz svoje knjige „Nuklearne tetralogije“ prikaže svetskoj naučnoj javnosti stravične slike zatiranja aboridžinskog stanovništa, njegove kulture a ujedno prikaže i istorijski tok istrebljenja domorodaca od naseljenja belaca na australijski kontinent.

Enleska kolonijalna doktrina o subhumanoj aboridžinskoj rasi, proglašena još 1790. kada je australijski kontinent odabran za kažnjeničku koloniju, omogućila je kolonijalnim vlastima da nesmetano, takoreći legalno otimaju zemlju i masovno istrebljuju domoradačko stanovništvo. Posledice aparthejda, ili bolje je reći genocida, fizičkog i kulturnog, vidljive su i danas. Broj Aboridžina je drastično smanjen a doskora je pitanje njihovih osnovnih ljudskih prava bila zabranjena tema. Stvaralaštvo Sretena Božića prepoznato je i u njegovoj rodnoj Srbiji gde su prevedena njegova dela, Univerzitet u Kragujevcu mu je dodelio počasni doktorat, a pripala mu je i nagarada „Stojan Stiv Tešić“ tadašnjeg Ministarstva za dijasporu Republike Srbije.

Životni put ga je naveo da postane najveći borac za prava domoradačkog stanovništva Australije i da spozna svu nepravdu ali bogatstvo ljudskog roda. Njegova borba nije bila isključivo borba za prava Aboridžina, već univerzalna borba za prava svih ugroženih i ugnjetenih, borba kulturom za kulturu, protiv represije i koncepta uništenja života zarad interesa nekolicine. Sreten Božić celokupnim svojim stvaralaštvom ukazuje šta znači biti čovek. Njegovo delo nadahnuto usmenim predanjem srpskog seljaka i aboridžinskog domoroca pokazuje nit postojanja ljudskog društva, njegovu jednostavnost i iste potrebe čoveka, ma gde se nalazio. Sreten  je tradiciju srpskog književnog stvaralaštva utkao u tuđinsko telo, sazidavši ćupriju koja spaja kontinente, istorije, narode, istine, ali pre svega ljude, čime se svrstao u red velikih.

Autor: Miloš Dimić

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

 

Vezane vijesti:

Svaki čovek je kralj

Kočo Danaj poslao pismo Vladi Srbije: Dajte nam našu teritoriju

PROROČANSKI INTERVJU ALEKSANDRA ZINOVJEVA IZ 1999. GODINE: 21. vek biće najstravičniji do sada

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top