Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Абориџин са обронака Букуље

Датум објаве: четвртак, 27 новембра, 2014
Величина слова: A- A+
https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/aboridzani.jpg

Сретен Божић ни слутио да ће бити везивно ткиво коjе ће споjити два страдална народа, абориџински и српски, кроз своj неуморни теренски и списатељски рад.

Сместити Букуљу и Абориџине у исти контекст може на први поглед деловати шаљиво или jедноставно недокучиво. Међутим, ова два удаљена кутка наше планете споjио jе изданак српског књижевног стваралаштва а уjедно хроничар живота доморадачког становништва Аустралиjе, Сретен Божић, односно Б. Вонгар. Сретен Божићсe родио у селу Горња Трешњевица под планином Букуљом 1932. године.Детињство jе провео у вихору рата а адолесценциjу у политичком прогону породице. У послератном добу, када jе свако несклон jедноумљу, макар и комунистичке политичке ориjентациjе, називан реакционаром и бивао изложен прогону, људи слободарског духа а поготово они са израженим даром за писање, излаз су тражили на западу. Сматрали су га за оазу слободе и просперитета. Тим путем jе кренуо и Сретен, не слутивши да му jе суђено да постане хроничар живота и смрти наjстариjег народа на Земљи.

Сину Стевана Божића, партизанског jатака, коjи jе на великом народном скупу поводом ослобођења Крагуjевца 1944. године затражио да се законски укине смртна казна jер jе већ доста Срба у овом рату изгинуло, живот jе већ тада одредио да неће ходити по утабаним стазама. Захтев његовог оца jе означен као реакционарн чиме jе одређен и касниjи живот породице Божић. Млади Сретен jе обављао разне послове, од пекарског заната до новинарстваа, али га jе живот коначно 1958. приморо да напусти Југославиjу.

Тада jе почео Сретенов трновит пут. Дошавши у Париз, без икога и ичега, морао jе jедно време да борави у склоништу Црвеног крста. Борећи се за корицу хлеба и парче тканине спазио jе лик Крунослава Драгановића, католичког свештеника, jедног од конструктора геноцидне политике НДХ, идеолога покатоличавања Срба, наjпознатиjег по организовањи усташких „пацовских канала“ коjима су злочинци напуштали Европу и бежали наjчешће у Јужну Америку. Разочаран и потресен, номад у души, далеко од своjе родне Букуље, као лице без икаквог документа и доказа о свом постоjању, решио jе да напусти Париз. Након извесног времена добио jе jедан идентификациони папир од француске полициjе, неку врсту личног документа и после две тешке године у Францускоj напустио jе евроспки континент.

Међутим, колико год да му jе Париз распршио снове о Западу на ком теку мед и млеко, био jе важна станица у Божићевом животу. Ту почиње интензивниjе да пише, похађа часове антропологиjе и етнологиjе и упознаjе две личности коjе су у многоме допринеле да развитку његовог стваралаштва али и интересовања, Симон де Бовоар и Жан Пол Сартра.

Они су били су фасцинирани културом и начином живота Абориџина, што jе заинтересовало и Сретена. Случаjне животне околности су га потом довеле до Аустралиjе. Негде далеко, причао му jе отац током дечачких дана, постоjи земља где живе виле и где рата нема, a 1960. jе изгледало да jе та земља Аустралиjа.

По доласку, изгледало jе да ће поново доживети разочарење. Спознао jе Аустралиjу без вила, сурову какве су и њене реке, кањони и пустиње. Упознао jу jе са свим своjим лепотама али и манама, превасходно људске природе. Радио jе разне послове, био jе копач злата, рудар у руднику ураниjума, истраживач. Радио jе у наjзабачениjим деловим континента. Једном приликом, прелазивши пустињу, камила му jе угинула, а његова субина jе била у Божjим рукама. Спасао га jе Абориџин, чиjи народ jе Сретена и прозвао Б. Вонгар (у преводу-доносилац поруке). Захваљуjући овом несрећном догађаjу почео jе нови Сретенов живот, али и нова животна бура.

Уклопивши се абориџинску заjедницу, у Сретеновом животу први пут сан постаjе jава. Упознаjе народ исконске традициjе, коjи живи у садеjству са природом, питом и страдалан. У многоме сличан његовом, српском народу. Деловало jе да ће се ту коначно скрасити и почети миран живот са људима коjи су га топло прихватили. Али, Сретену живот задаjе jош jедан ударац. Његова жена, абориџинскг порекла као и њихова деца, су преминули.

Сретен, дубоко погођен личном трагедиjом, постао jе наjвећи борац за права своjих нових сународника. Њихов начин живота, па чак и сами животи ових људи, нестjали су услед нуклеарних проба и ширења радиоактивности у срцу континента, баш где живе Абориџини. Б. Вонгар jе написао десетак књига, међу коjима наjвише пажње изазиваjу Валг, Каран и Раки. Инспирациjу jе нашао jе у новиjоj историjи Абориџина, испуњеноj ратом, истребљењем, негирањем културе и традициjе. Судбина слична српскоj, не случаjно.

Вонгару jе за разлику од осталих Аустралиjанаца беле пути било jасно шта се догађа. Он jе због свог порекла одлично разумео усмено, традиционално стваралаштво и народну мудрост. Потоцао jе из народа коjи jе знао шта jе ропство. Бежећи од комунистичког jедноумља наишао jе на „либерално“ jедноумље. Српски инат, коjим се често бусамо у груди, натерао га jе да своjу правдољубивост истера до краjа, да се за своjе нове сународнике бори на сваки начин. Успео jе и поред тога што jе непрестано био саботиран од стране аустралиjске власти.  Године 1997. добио „Емеритус“ награду, коjа jе уjедно била и номинациjа за аустралиjског представника за Нобелову награду за књижевност. Ипак, те године jе пословник о додели награде промењен и Сретен ниjе предложен. Али, победа jе свеjедно била ту. Успео jе да кроз своjе књиге „Нуклеарне тетралогиjе“ прикаже светскоj научноj jавности стравичне слике затирања абориџинског становништа, његове културе а уjедно прикаже и историjски ток истребљења домородаца од насељења белаца на аустралиjски континент.

Енлеска колониjална доктрина о субхуманоj абориџинскоj раси, проглашена jош 1790. када jе аустралиjски континент одабран за кажњеничку колониjу, омогућила jе колониjалним властима да несметано, такорећи легално отимаjу земљу и масовно истребљуjу доморадачко становништво. Последице апартхеjда, или боље jе рећи геноцида, физичког и културног, видљиве су и данас. Броj Абориџина jе драстично смањен а доскора jе питање њихових основних људских права била забрањена тема. Стваралаштво Сретена Божића препознато jе и у његовоj родноj Србиjи где су преведена његова дела, Универзитет у Крагуjевцу му jе доделио почасни докторат, а припала му jе и нагарада „Стоjан Стив Тешић“ тадашњег Министарства за диjаспору Републике Србиjе.

Животни пут га jе навео да постане наjвећи борац за права доморадачког становништва Аустралиjе и да спозна сву неправду али богатство људског рода. Његова борба ниjе била искључиво борба за права Абориџина, већ универзална борба за права свих угрожених и угњетених, борба културом за културу, против репресиjе и концепта уништења живота зарад интереса неколицине. Сретен Божић целокупним своjим стваралаштвом указуjе шта значи бити човек. Његово дело надахнуто усменим предањем српског сељака и абориџинског домороца показуjе нит постоjања људског друштва, његову jедноставност и исте потребе човека, ма где се налазио. Сретен  jе традициjу српског књижевног стваралаштва уткао у туђинско тело, сазидавши ћуприjу коjа спаjа континенте, историjе, народе, истине, али пре свега људе, чиме се сврстао у ред великих.

Аутор: Милош Димић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

 

Везане виjести:

Сваки човек jе краљ

Кочо Данаj послао писмо Влади Србиjе: Даjте нам нашу териториjу

ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ АЛЕКСАНДРА ЗИНОВЈЕВА ИЗ 1999. ГОДИНЕ: 21. век биће наjстравичниjи до сада

 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top