У Одеси је румунска војска 1941. у два дана убила 24.000 Јевреја. Румунски редитељ Ијепан својим је документарним филмом суочио јавност с тим догађајем. Реакције се крећу од игнорисања до увреда на рачун аутора.     Име града Одесе, сматра Флорин Ијепан, требало би једног дана да постане синоним. Било би добро, каже тај филмски уметник, да грађани Румуније када спомену Одесу више не би мислили само на украјинску луку на Црном мору, него и на мрачно поглавље у историји своје земље. „Ако то име буде остало забележено у савести јавности, онда је моја мисија испуњена“, истиче Ијепан. Одеса је током Другог светског рата била поприште једног од највећих злочина

У оквиру циклуса предавања „Сјећање на страдање Срба у 20. вијеку.“ у организацији Светосавске омладинска заједнице Бањалука у сарадњи са Удружењем студената историје „Др. Милан Васић“, 16. новембра одржано је предавње на тему: „ Холокауст и геноцид НДХ на територији среза Сански Мост (1941-1943)“     Предавач Драгослав Илић презентовањем података  о овом ужем локалитету страдања покушао уједно објаснити неке од основних појмова битних за изучавање страдања Срба у Другом свјетском рату. Драгослав Илић је апсолвент на одсјеку за Историју филозофског факултета у Бањој Луци и члан Удружења студената историје „Др Милан Васић“ које се, између осталог, активно бави и темама  из области меморијализације и успостављања критеријума за научно али општедруштвено

У новој  књизи Драге Мастиловића „ИЗМЕЂУ СРПСТВА И ЈУГОСЛОВЕНСТВА – српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославије“ можемо прочитати ову изузетно обрађену  тему, значајно чвориште различитих историјских процеса и њихових посљедица.  Описујући резигнираност, апатију као и безидејност и безидеалност српских политичких представника након Анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроуграске српски књижевник и национални радник Владимир Гаћиновић као да наводи данашње стање цјелокупног српског народа  и његовог система вриједности растрганог идејом да ЕУ интеграције немају алтернативу као ,на жалост, ни хашке ослобађајуће пресуде нашим крвницима. Тако на страни 102. овог изванредног Мастиловићевог дјела читамо:   „Признање анексије од стране Србије, а посебно прихватање српских политичких група у Босни и

О прослави  Дана Уједињења српска и хрватска штампа у Дубровнику писале су  сасвим различито. Док је хрватски лист “Дубрава” писао  најкраће што је могао  о обележавању 1 децембра који је он назвао државним празником, дотле је лист Срба католика ,,Дубровник” писао опширно о прослави Дана ослобођења, како у Дубровнику тако и у околини. У листу ,,Дубрава” о прослави 1935. у Дубровнику наводи се : ,,1 Децембра прослављен је у нашем граду на уобичајен начин. У вече прије државног празника концертирала је Гундулићева музика те је након концерта обишла градом свирајући. Сутрадан одржане су молитве-захвалнице по свим богомољама послије којих је слиједио дефиле војске и морнарице. У вече је приређена свечана

Историчар Жељко Вујадиновић каже да је циљ хашких процеса да се Србији и Србима припише одговорност за избијање грађанског рата, да се означе као агресор на Хрватску, БиХ и Косово и Метохију, како би се правно и морално оправдало ангажовање НАТО-а у југословенском грађанском сукобу. „Начелно, Хашки трибунал суди појединцу. Ипак, у позадини неких оптужница и пресуда може се имплицитно назријети и колективна одговорност – српска. Чини ми се да је помирење само у декларативном смислу био примарни задатак суда“, рекао је Вујановић за „Прес Републике Српске“. Према његовим ријечима, процеси Насеру Орићу, Сеферу Халиловоћу, Расиму Делићу, Рамушу Харадинају, Анти Готовини и Младену Маркачу омогућили су суду да се одбрани од критика да

Многи не знају да је и Срем био у саставу НДХ. Вечерас са почетком у 19 часова о страдању Срба из Срема  причаће нам Др Јован Бабић, који је, између осталог, и приређивач књиге „ЗЛОЧИНИ УСТАША“. Предавање се одржава у просторијама Светосавске омалдинске заједнице Бања Лука у оквиру циклуса предавања „Мјесец сјећања на страдање Срба у XX вијеку“         Из предговора књиге „ЗЛОЧИНИ УСТАША“ издвајамо:   „Читав један народ, Срби, био је проглашен за штетне животиње за чије уништавање не постоји ловостај. Уништавање Срба је постао главни циљ читаве једне државне творевине јер, ако погледамо чиме су се Павелић и његова влада бавили од априла 1941. до маја 1945.

Понижавања српског народа, која се шире из иностраних политичких, медијских и правних центара, не престају. Намера таквог односа према бићу српског народа је уграђивање колективне кривице у свест и историјско памћење нашег народа. Свако ко се осећа одговорним за опште бриге нације и државе не треба да буде наиван. Дискриминаторски однос према Србима се на разне начине и разним поступцима практикује у делу европске и светске јавности. Понижавање српског народа одвија се упркос чињеници да је током разбијања СФРЈ вишеструко управо он трагично пострадао. Више од 200.000 Срба је протерано из Хрватске, дејством хрватске војске и њених иностраних помагача. Исти број Срба је протеран са Косова и Метохије заслугом НАТО

ВАРАЈУ се они који мисле да је на причу о генералу Готовини стављена тачка. Бојим се да нам се могу десити нова изненађења. Највише због хуманистичког карактера међународне заједнице. Навикавала нас је на хуманистичке бомбе, анђеоска ратовања, на крају, она и њене организације су знале да награде чуваре светског мира.     Не знамо шта је све окачио о врат судија који је ономад одрапио генералу Готовини 24 године затвора. Мора да је било тешко дело, али овај што га је раскачио сигурно има визију. Што је горе, он ништа није урадио ако се сада читава ствар заустави на ослобађању. Лако се може десити да оду даље руководећи се својим хуманистичким идејама.