Zlatomir Lazić: USTAŠKI REVIZIONIZAM CRKVE U HRVATSKOJ

Iskreno, mi Srbi smo u konstantnoj defanzivi, sa impulsivnom reakcijom, na mah, bez istrajnosti i kontinuiteta, sa jako oskudnim znanjem naših istoričara. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo sa našom kulturom sećanja na stradanje dece u NDH da nije bilo Dragoja Lukića.

A Lukić to nije pisao juče, već pre gotovo pola veka. I bio je jedno od te dece. I nije mrzeo Hrvate, naprotiv. Njemu za to nije bio potreban Tito, kao što je danas „srpskim medijima“ i profesionalnim analitičarima, koji ne silaze sa nacionalnih TV, potreban Vučić.

Imao sam prilike da u jednom sećanju Jane Koh, koja je kao aktivista Crvenog križa iz Zagreba učestvovala u spašavanju dece, između ostalog pročitam, kako je rađena autopsija leševa dece dopremane iz Siska, kojoj su unutrašnji organi bili razoreni, u plikovima, kao posledica davanja rastvora kaustične sode.

Priznaćete – monstruozno.

O scenama sahranjivanja dece u Jastrebarskom, po ceni od 150 kuna „po komadu“, u drvenim sanducima od šećera, kada su im lomljeni udovi kako bi ih što više stalo, bespredmetno je pričati.

Naravno da je Odluka Srpske Pravoslavne Crkve na mestu, da svu ovu decu, NASILNO OTIMANU iz majčinog naručja i ispod skuta, u logorima za MASOVNO UBIJANjE, njihove patnje i muke, i projektovanje u NEŽELjENO DETINjSTVO proglasi mučenicima.

Samo Dragoje Lukić je imao PO IMENU I PREZIMENU preko 70.000 mrtve dece u „njihovoj obezboženoj, nezavisnoj od pameti, državi Hrvatskoj“.

Posebna priča je promena identiteta deci koja su upućivana u katoličke porodice, a što je i hrvatska država, potpisima Pavelića i Artukovića, ozakonila novembra 1943. Promena vere, imena, obrazovanje po velikohrvatskoj i katoličkoj tradiciji, zasnovanoj na mržnji prema pravoslavnim Srbima. Uostalom, lov na Srbe, kao i na Jevreje, otvoren je rasnim zakonima 1941.

Sećam se jednog razgovora sa našim poznatim pesnikom, Duškom Trifunovićem, koji mi je pričao kako je tokom rata, bio jedno od srpske dece koja su morala da nose crne, ustaške uniforme, i da se mole u skladu sa načelima Katoličke crkve. Neka se ma ko od Srba, kojima je stalo do sećanja na zlo vreme Drugog svetskog rata, ne zavarava da je bilo kakvo pomirenje i suživot sa Hrvatima moguć.

U tom uverenju nas drži kaptolski kontinuitet zagrebačkih i hrvatskih biskupa, koji već decenijama produkuju preko medija (npr. „Glas koncila“) i na druge načine, iz svojih kabineta, besramni revizionizam, bez ikakvih posledica. Otuda pune crkvene i državne dvorane na promocijama onog što zovemo revizionističkim knjigama, koje su zapravo otvorena propaganda i veličanje ustaškog, klerikalnog poretka i povjesti. Opskurni likovi postali su tiražni autori, sa posetom kakvu bi poželeli i viđeniji autori.

Više nije ni vest, da se u sred Zagreba u rimokataločkim crkvama javno i neometano drže mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića i njegove križare. Sve je to deo njihove normalnosti s kojom se mi nikada nećemo pomiriti.

Na žalost, u Vatikanu danas ne sede ljudi poput francuskog kardinala i akademika, uzoritog Ežena Tiserana, koji je Pavelićevim ministrima u zlo vreme jasno stavljao do znanja kakva politika zločina se vodi u „njihovoj lijepoj“ („Takve stvari kakve se čine kod vas sa pravoslavnim življem ne može raditi odgojen, kulturan i civilizovan čovek, a kamoli sveštenik“. Ežen Tiseran).

Zanimljivo je da se o ovakvom, sramnom revizionističkom delovanju RKC u Hrvatskoj, koje unazađuju odnose dve države i naroda, ne oglašavaju apostolski nunciji u Beogradu i Zagrebu.

Očito je, da politiku dobre volje Srpske Pravoslavne Crkve, u traganju za pomirenjem, često puta i na njenu samu štetu, zagrebački i hrvatski biskupi zloupotrebljavaju i obesmišljavaju.

Vezani prilozi: