Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Hrvatski biskupi brane zločince iz Jastrebarskog, smeta im kanonizacija ubijene srpske dece

Biskupi Zagrebačke crkvene pokrajine uputili su skandalozno pismo patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Porfiriju koje prenosimo u celosti.
Sveti novomučenii Jastrebarski i sisački. Detalja sa ikone; FOTO: Jadovno 1941.

„Vaša Svetosti!

1. Kada je na mrežama „Gornjokarlovačke eparhije“ objavljena „Molba Svetom Arhijerejskom Sinodu“ (datiranog od 15. maja 2021) da se „Komisiji Svetoga Arhijerejskog Sabora za kanonizaciju novih svetih“ dostavi predlog „da se uvrsti praznik Svetih novomučenika – mladenaca Jastrebarskih, koji bi ušli u Heortologion i Kalendar svetih“, pročitali smo tu „Molbu“ i posebno njoj priložene materijale te ostali uveliko iznenađeni, ali još misleći da brojne tu iznesene neistine ne mogu biti temelj da Arhijerejski sabor pristupi predloženomu činu.

Ipak, iz saopštenja „Svetoga arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve“ od 23. maja 2022. godine saznali smo da su na svom redovnom zasedanju, održanom u Sremskim Karlovcima i Beogradu od 15. do 21. maja 2022, saborski oci pribrojili svecima, među ostalim, i „svetu decu mučenike, jastrebarske i sisačke, s datumom spomena 13. maja/26. avgusta“.

Zbog toga smo se osetili i pozvanima i dužnima napisati ovo pismo, s dubokim poštovanjem prema patnjama ljudi koji su u svojoj najranijoj životnoj dobi morali trpeti posledice okrutnosti ratnih zbivanja.

Niko nema pravo prevideti bol te dece koja su bila usamljena, bilo zbog gubitka roditelja, bilo zbog napuštenosti, ostajući primorana živeti kao siročad. Jednako tako niko nema pravo prevideti ili obesceniti požrtvovanost ljudi koji su se brinuli za njih, boreći se za njihov život i zdravlje do krajnjih granica svojih mogućnosti, iskazujući im ljudskost uz nemala odricanja i prihvatajući ih u svoje živote, domove i porodice. Niko nema pravo ni danas povrediti njihovo dostojanstvo ili istinu o njihovu životnom putu, pa i stradanjima. Konačno, niko nema pravo prekriti, svojim uskim interesima ili pokušajima, da se tragedija dece iskoristi kao sredstvo za neke ciljeve koji su daleko od bilo kakve zabrinutosti prema deci i zauzetosti za pravednost.

Sveti novomučenii Jastrebarski i sisački. FOTO: Jadovno 1941.

S jedne strane, dakle, znamo da ne smemo ćutati o istini i da treba da damo glas svima kojima je glas oduzet ili se dovoljno ne čuje, a s druge strane nam je žao što uopšte moramo istupati na ovaj način. Istovremeno smo sigurni da će svaki dobronameran čovek, otvoren istini, prepoznati našu iskrenu nakanu težnje za dobrom.

2. Budući da nam nisu dostupna obrazloženja te odluke, iz kojih bismo mogli razaznati na čemu se sve temelji „pribrajanje svecima“ dece koja su se tokom Drugoga svetskoga rata nalazila u dečjim prihvatilištima u Jastrebarskom i Sisku, ostaje nam zaključak da se očigledno odgovor na to pitanje može pronaći ponajpre u samoj „Molbi“ za kanonizaciju i u spomenutim materijalima koji su joj priloženi.

Tako episkop gornjokarlovački gospodin Gerasim u svojoj „Molbi“ piše da Eparhija gornjokarlovačka duže vreme radi na prikupljanju podataka, ali iznosi i tvrdnju sa zaključkom da se radilo „o strašnim i nezapamćenim mučenjima nedužne dece u logoru Jastrebarski (sic!) koji je bio formiran za vreme Drugog svetskog rata“.

Osim toga, piše da je „logor bio pod upravom časnih sestara kongregacije Svetog Vinka Paulskog“ te je time direktno odgovornost za umiranje (jasno okvalifikovano kao usmrćivanje) dece pripisana i redovnicama. U „Molbi“ se koristi sintagma „priložena svedočanstva i istorijske činjenice“, premda je proizišlo da ta svedočenja, s gledišta verodostojnosti, nemaju gotovo nikakvu vrednost, a ono što se naziva „istorijskim činjenicama“ s njima su zapravo u dubokom neskladu.

Spominju se arhivski dokumenti i brojne naučne studije znamenitih istoričara koje navodno potkrepljuju tvrdnju da su ta deca stradala „samo zato što su pravoslavne vere“, premda nisu navedene naznake na koje se dokumente, naučne radove i istoričare to odnosi.

3. U prilozima „Molbi“, u kojima su sadržana lako osporiva svedočanstva i prikazi rada prihvatilišta, na četrdesetak se mesta spominju časne sestre. Ne ulazeći u iznesene nepreciznosti o tome kojoj su redovničkoj zajednici određene sestre pripadale, ni u netačnosti navođenja njihovih imena, upadno je da za njih nema lepih reči, nego su klevetnički prikazane kao bešćutne i sebične, štaviše – kao osobe koje su deci uskraćivale hranu, odeću, obuću, posteljinu; mučile ih ispitivanjima, šibale i tukle, terale da pevaju ustaške pesme, sudelovale u ubistvima, pa čak i ubijale decu te ih mrtvu gurale u pretrpane mrtvačke sanduke.

Takve se klevete odnose poglavito na sestru Pulheriju (Barta), upravnicu prihvatilišta u Jastrebarskom, sestru Božimiru Hoić, sestru Graciozu (Ivanšek), te na sestre navođene imenima Bernardeta i Laurencija. Spomenute su i neke druge sestre kojima, kako piše, „prezimena nisu poznata“. Tako se spominje s. Valdemara (verovatno s. Aldemara Koščak), zatim Vinfrid, odnosno s. Vinfrida Šušak, s. Viktorija, prezimena Kukenberger, te sestre s navodnim imenima: Florijana, Arcosa, Gaudencije (sic!).

Svakako treba da ima na umu da je reč o obrazovanim osobama koje su posvetile svoj život Bogu i ljudima u potrebi (što je karizma sestara milosrdnica), koje su došle u radno i životno iscrpljujuće uslove te su, usprkos tome, s ljubavlju i poštovanjem časno vršile delo hrišćanske ljubavi.

Na nekoliko je mesta u popratnim materijalima spomenut i nadbiskup Alojzije Stepinac, i to s tendencioznim opisima i negativnim prizvucima u tumačenjima, kao da je i on bio učesnik nekih zlodela koja su, navodno, počinjena u tim prihvatilištima.

Pre četrdeset i sedam godina nadbiskup Franjo Kuharić (27. septembra 1975, u Crkvi sestara milosrdnica u Zagrebu) osvrnuo se na teške optužbe i opovrgnuo klevete koje su se tada, očigledno intenzivnije, isticale u javnosti protiv časnih sestara koje su delovale u prihvatilištima dece u Jastrebarskom. On ističe činjenicu da nakon rata nijedna časna sestra nije pozvana na sud niti suđena zbog svoga delovanja. Štaviše, tada su – kad je nadbiskup o tome govorio – neke još bile žive i primale penziju za taj svoj rad u službi. Da su učinile to što im se i danas želi pripisati, sigurno bi se s njima drukčije postupalo. Njima je data mogućnost da i nakon rata deluju u tom prihvatilištu, uz uslov da ne nose redovničku odeću, na šta one nisu pristale. Nadbiskup Kuharić napominje da su deci medicinsku negu pružali lekari koji su bili „poznati po svom uverenju, među kojima je bio i Židov i Srbin“.

Smatramo potrebnim, dužim navodom, izneti njegove reči od pre gotovo pedeset godina: „Na izrečene klevete mogli bismo ćutati. Ali kad se radi o neistinama koje odjekuju daleko i dugo, onda moramo slediti Isusov primer kad je vojniku koji ga je udario rekao: ‘Ako sam krivo rekao, dokaži da je krivo! Ako li pravo, zašto me udaraš‘ (Iv 18, 23).“

Nadbiskup Kuharić nadalje kaže: „U Jastrebarskom se kani trajno skupljati u budućnosti mladi iz svih republika. Svake godine imala bi im se ponavljati ista priča o zločinima časnih sestara. […] Svake godine nove i nove generacije mladih morale bi biti otrovane mržnjom na tom grobu. Pitamo se: prema kome? Prema časnim sestrama. Ali ne samo prema njima! Ta mržnja bi se iz tih mladih srca nužno širila i na Katoličku crkvu! […] Mi gledamo opasnost da bi se takvim tvrdnjama mogla u mladim dušama raspaljivati i nacionalna mržnja. […] Ovo nisam rekao zato da bilo prema kome probudim bilo kakvu mržnju. Mržnja je prokletstvo, nju treba gasiti. Rekao sam to zato da se takve klevete više ne bi ponavljale i da bi tako bilo manje mržnje, više istine, više pravednosti i više ljubavi“ (Glas Koncila od 12. oktobra 1975, br. 21, str. 3).

4. Gledajući celinu tadašnjih događanja, posebno je bolno danas videti udruživanje ideološke propagande iz vremena jugoslovenskog komunističkog totalitarizma po kojoj su lekari, medicinsko osoblje, a ponajviše časne sestre, kao i mnogi dobročinitelji i udomitelji koji su ulagali svoje snage i znanje, koji su se žrtvovali u spasavanju dece u prihvatilištima u Sisku i Jastrebarskom, prikazani kao najgori zločinci. Naime, ako su ta deca proglašena mučenicima, moraju postojati i mučitelji, a iz priloženoga se podrazumeva da su to upravo navedeni ljudi koji su istinski zaslužni da je puno zbrinute dece u izuzetno teškim okolnostima preživelo.

Umesto da se ističu njihova dela milosrđa, ponegde s oznakama istinske svetosti, i da im budemo zahvalni za njihove primere, na njihova se imena i dela ponovno stavlja teret monstruoznih optužaba i krivice.

Poznato je da su deca, koja su 1942. smeštena u prihvatilišta, bila napuštena siročad, gotovo gola, izgladnela i obolela od zaraznih bolesti, te im je u takvom teškom stanju pružena medicinska i svaka druga pomoć koja je bila moguća u tim ratnim neprilikama.

Trebalo bi biti samo po sebi razumljivo da podatke o velikoj smrtnosti dece treba smestiti u kontekst ondašnje smrtnosti generalno i u konkretne uslove.

S jedne strane, postoje divna svedočanstva o velikoj brizi i zauzetosti stanovnika Hrvatske, a posebno katolika, koji su hranili tu decu i koji su usvojili na hiljade ratne siročadi pokazujući tako veliku hršćansku ljubav prema onima koji su bili u potrebi. S druge strane – uz sva nastojanja usmerena da se dokaže suprotno – ne postoje ni dokumenti ni iskazi na suđenjima posle Drugoga svetskoga rata da je i jedno to dete siroče bilo ubijeno ili mučeno. Zaista, nije li čudno da nijednoj od časnih sestara, koje su navodno počinile zastrašujuće zločine, nije nađena nikakva krivica niti je koja suđena i osuđena u posleratnim procesima, za koje znamo kakvom su „objektivnošću i pravdom“ vođeni? Zanimljivo je i to da se ne spominju postupci partizana i njihova delovanja, zbog kojih su deca trpela, kako pre dolaska u prihvatilišta, tako i tokom njihova boravka u prihvatilištu i nakon rata. Istinski bi doprinos bio osvetliti sve vidike preživljavanja i života stradalnika, kao i uloge ustanova i fizičkih lica tokom Drugoga svetskoga rata i nakon njega.

Katolička crkva, na čelu s nadbiskupom Alojzijem Stepincem, učinila je – posebno delovanjem „Karitasa Zagrebačke nadbiskupije“ – uzorna dela ljubavi prema bližnjima brinući se za tu decu, pri čemu su požrtvovnost za decu u Jastrebarskom i Sisku manifestovali posebno katolički sveštenici i posebno časne sestre, tako da su se neke – negujući bolesne – zarazile, a jedna je od njih zbog toga i umrla.

5. Iako smo sigurni da Vam je poznato puno vrednih naučnih  radova i priloga, u kojima se – metodom istorijskih nauka – pokušava dopreti do što tačnijih podataka, te do još pojedinosti o zbrinjavanju tzv. „kozaračke dece“ i o prihvatilištima u Sisku i Jastrebarskom, navodimo barem nekoliko doprinosa pomoću kojih se o tome može lako razlučiti istina od neistine, što veća objektivnost od zlonamernih pamfleta.

Ponajpre bi trebalo uzeti u ruke rukopis Narcise Lengel-Krizman „Spašavanje djece“. Vrednost je u tome što je autorka istoričarka komunističke i projugoslovenske provenijencije, te njeno pisanje može dodatno pomoći pri rasuđivanju koje beži od pristranosti i uzima u obzir različitost izvora.

Gledajući objavljene priloge unatrag trideset i pet godina, vredno je pročitati šta piše Slovenac, katolički svešetnik, lazarist Stanko Žakelj, a šta je objavljeno u nedeljniku Glasu Koncila (u brojevima 7-13) od 15. februara do 29. marta 1987.

Nadalje, svakako se ne bi smelo zanemariti delo Ćirila Petešića Dječji dom Jastrebarsko, Zagreb, 1990. U njemu se, između ostalog, mogu naći dragocene izjave i svedočanstva dr Branka Dragišića, lekara u prihvatilištu, pedijatra, profesora Medicinskoga fakulteta u Zagrebu, sina pravoslavnoga sveštenika.

Sigurno da puno svetla dolazi i iz Dnevnika Diane Budisavljević, Zagreb, 2003, kao i iz djela Nataše Mataušić „Diana Budisavljević, prešućena heroina Drugog svetskog rata“, Zagreb, 2020.

Juraj Batelja u svom je prikazu: Blaženi Alojzije Stepinac i grad Jastrebarsko, Zagreb, 2008. (u III delu: Blaženi Alojzije Stepinac u Domu ratne siročadi u Jastrebarskom, str. 69-120) sažeto izneo podatke za uvid u razna pitanja povezana s prihvatilištima, s naglaskom na delovanju nadbiskupa Stepinca.

Posebnu pažnju zavređuje prošle godine objavljen rad: Igor Vukić – Ilija Kuzman, Neke spoznaje o zbrinjavanju i zdravstvenoj skrbi djece s Kozare u prihvatilištima 1942. godine, u: PILAR – Časopis za društvene i humanističke studije, 16 (2021) br. 31, str. 67-102. U njemu je značajno ono što o medicinskom aspektu lečenja i brige u prihvatilištima u Sisku i Jastrebarskom te u domovima u Zagrebu, u obliku objašnjenja i zaključaka piše prof. emerit. Ilija Kuzman, specijalista infektolog s Medicinskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu i Akademije medicinskih nauka Hrvatske.

Dakle, smatramo da sadržaj i tih nekoliko naznačenih prinosa pokazuje da je dovoljno toga prikupljeno, objavljeno i dostupno, te nas poziva da otvorena uma i srca u nečem što je prozvano zločinom i mučenjem vidimo izuzetnu brigu i posvećenost spasavanju dece.

6. Zbog svega toga ostajemo u neverici i u tuzi jer imamo utisak da je „Sveti arhijerejski sabor SPC-a“ u ovom pitanju očigledno prihvatio retoriku i komunističku propagandu koja je prepuna neistina i manipulacija, gde se nedužnima pokušava podmetnuti krivica za navodna mučenja i ubijanja dece koja su u hiljadama, upravo ljubavlju i brigom hrvatskih katolika, spasena od smrti i preživela teške ratne prilike.

Uz nevericu i žalost, bez ikakve namere zadiranja u kriterijume za kanonizaciju drugih Crkava, izražavamo svoju duboku zabrinutost ako se odluka temelji na neistinitim činjenicama. Naime, takav čin može ozbiljno narušavati međusobno razumevanje i zajedničko služenje Istini između Zagrebačke crkvene pokrajine i čelništva Srpske pravoslavne crkve. Duboko žalimo za umrlom decom, a ta se bol povećava kada se njihova stradanja pokušavaju iskoristiti na najgrublji način.

Smatramo neizostavnim, a sa tom namerom i molimo, da se u pogledu nedovoljno osvetljenih tema iz prošlosti odnosa Hrvata i Srba, katolika i pravoslavnih, odbace svaka suđenja preuzimanja i produžavanja neistina promovisanih u komunizmu, kao i njihovo prilagođavanje nekim sadašnjim ideološkim i političkim ciljevima koji su suprotni Hristovu jevanđelju i širenju nebeskoga kraljevstva.

Ako se višesložnim pitanjima zbrinjavanja dece u prihvatilištima u Jastrebarskom i Sisku pristupa nekritički, bez utemeljenja na istorijskim činjenicama i istini, posredno se vređa dostojanstvo ponajpre žrtava, ali i onih koji su poniženi, zbog toga što su – što je posve apsurdno – činili dobra dela. Iznesene klevete daju rasti stablu koje može uroditi samo zlim plodovima sve većega udaljavanja između katoličkih i pravoslavnih vernika, umesto pročišćavanja i približavanja snagom Božjega Duha, Duha istine kojega je nebeski Otac, po našem Spasitelju, darovao svojoj Crkvi.

Moleći Gospodina da nas čuva u ljubavi, puni nade da pišemo srcu otvorenomu Istini, u Gospodinu Vas pozdravljamo.

Biskupi Zagrebačke crkvene pokrajine:

Kardinal Josip Bozanić, nadbiskup metropolit zagrebački, v. r.

Vlado Košić, biskup sisački, v. r.

Vjekoslav Huzjak, biskup bjelovarsko-križevački, v. r.

Bože Radoš, biskup varaždinski, v. r.

Milan Stipić, vladika križevački, v. r.

Ivan Šaško, pomoćni biskup zagrebački, v. r. i

Mijo Gorski, pomoćni biskup zagrebački, v. r.

Zagreb, 25. jula 2022, na blagdan Sv. Jakova, apostola‘“

Izvor: NOVOSTI


Naslov, obrada i fotografije – Jadovno 1941. Banja Luka


Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: