Uz Svetog Vukašina po Lici i Velebitu

Cilj poslednje u nizu Jadovničke ekspedicije, bio je lociranje i obeležavanje tri mesta stradanja Srba u eri Pokolja u Drugom svetskom ratu, tri oskrnavljena ili potpuno srušena spomenika, dva u Gospiću i okolini i jedan u blizini Gračaca.

Piše: Đurđica Dragaš

I prođe maj… Još jedan maj u kojem preko noći otopli, ozeleni, zamiriše!

I mogla bih da dodam- jedan običan maj – da nije bilo putovanja, takoreći hodočašća, na koje sam krenula s mojom braćom, Jadovničanima.

Na dugo i pažljivo planirani put u Liku, krenuli smo 13. maja, Nenad i Dušan iz Banja Luke a Momčilo i ja iz Beograda.

Cilj su nam bila tri mesta stradanja Srba u Drugom svetskom ratu, tri oskrnavljena ili potpuno srušena spomenika, dva u Gospiću i okolini i jedan u blizini Gračaca.

I dok su moji mnogo iskusniji saputnici pokušavali da se što bolje tehnički spreme za put, ja sam bila potpuno obuzeta činjenicom da ću, ako uspemo u nameri, prvi put posetiti mesto na kojem je tragično i krvavo ispisana sudbina moje porodice. Bila sam i srećna i uplašena, i znatiželjna i zabrinuta…

Jedva sam dočekala taj petak. Beograd – Zagreb – Korenica – Gospić.
Ni put od skoro 500 kilometara nije me umorio. Toliko sam se radovala trenutku u kojem ću udahnuti i omirisati moju Liku da je sve ostalo bilo nevažno. I opet je naš susret bio pun izmešanih osećanja. Radost, tuga, osećaj da istovremeno negde pripadaš i ne pripadaš, da si na svom i tuđem, da si se vratio i da si samo u prolazu. Baš kao što napisah u jednoj pesmi – Lika – moja i tuđa!!!

Taj osećaj bio je nekako najsnažniji baš u Gospiću, gradu u kojem sam rođena i odrasla, koji sam volela i nekad nazivala svojim.

Odavno više nije moj i malo je toga što u njemu podseća na naš „bivši“ život. U Gospiću o Srbima svedoče samo grobovi i trošni spomenici sa prezimenima koja su nekad bila deo moga sveta i koja su nosili moje komšije, rođaci, prijatelji. O nama i našem stradanju „svedoče“, s jedne strane, srušena crkva Svetog Georgija od koje nije ostao ni trag, a s druge, uništeni i uklonjeni spomenici „narodnim herojima i žrtvama fašizma“.

I crkvi i spomenicima „presuđeno“ je tokom 90-ih.

Jedan spomenik je ipak, makar u komadima, još uvek tu, kao nemi svedok vremena u kojem je podignut, ali i mračnih godina u kojima je srušen. Neupućeni prolaznik nikada ne bi pomislio da se u šumarku, blizu Pravoslavnog groblja i tik uz cestu koja prolazi kroz Jasikovac i vodi ka Divoselu, nalaze ostaci spomenika podignutog u znak sećanja na žrtve logora Jadovno na Velebitu i žrtve vešanja u Gospiću, na samom kraju rata.

Spomenik „Vešala“ podignut je 1961.godine, a rad je poznatog vajara Vanje Radauša. Obuhvatao je tri skulpture od kamena vapnenca koje podsećaju na vešala, statuu žene, Ličanke u crnini, očiju pokrivenih rukama i mali bazen sa vodom koji je predstavljao „more“ prolivenih suza.

Na spomeniku je pisalo: “Ovaj spomenik podignut je hiljadama nevinih žrtava fašističkog terora iz Like i drugih krajeva naše domovine, koji od ruku ustaša, pod okriljem okupatora, 1941. nađoše smrt u bezdanima Jadovna i Velebita. Njihova smrt i krv ulivala je još više snage i odlučnosti naroda ovoga kraja da, pod rukovodstvom Komunističke partije i druga Tita, istraje u borbi za slobodu, bratstvo i jedinstvo i pobjedu revolucije“.

I mnogi rođeni u Gospiću danas bi se namučili da pronađu kamene ostatke nekad monumentalnog spomenika koji je bio deo njihove svakodnevice. Tzv. Vešala bila su mesto koje su posećivali đaci, gde su se održavale „priredbe“ i komemoracije i „zaklinjalo“ u bratstvo i jedinstvo.

Baš kao i to u šta se zaklinjalo, zaboravljajući ko je žrtva, a ko dželat, ratnih 90-ih je prošao i spomenik. Miniran i srušen u suludom pohodu onih kojima Srbi i mrtvi smetaju.

Mesto i ostaci spomenika, pronađeni su u prethodnoj Jadovničkoj ekspediciji, početkom decembra prošle godine.

Malo je reći da je žalosno stanje u kojem smo ga zatekli nas četvoro i paroh gospićko – smiljanski, otac Dragan Mihajlović koji nam se pridružio u Smiljanu.

Razbacane kamene gromade obrasle mahovinom još prkose prirodi i vremenu i izviruju iz gustiša, ali od skulpture tugujuće žene ostalo je samo postolje na kojem se nalazila. Do suza me dovodi pomisao da je verovatno završila na nekom otpadu. Kako da prebolim to što je simbol stradanja hiljada i hiljada mojih sunarodnika za bezdušnike bio samo komad bronze, sirovina koja može da se unovči?! Kako da zaboravim, kako da oprostim?!

Lutali smo po tom šumarku, udaljenom svega kilometar – dva od centra grada i pokušavali da zapamtimo i zabeležimo svaki detalj. Uzeli smo par kamenčića iz zakorovljenog bazena, a verujem da nam je u glavi svima bila ista misao – Ko zna da li ćemo sledeći put zateći i ove skrivene dokaze da je spomenik zaista postojao ili će, pod izgovorom uređenja parka Jasikovac, i oni zauvek nestati?!

Izmešanih osećanja krenuli smo dalje, ka Divoselu i Čitluku. Pred nama je bio najteži deo puta!

Rešili smo da pronađemo srušeni spomenik na Kruškovačama. U toj uvali podno Velebita ustaše su, 5. avgusta 1941, napale zbeg i zverski pobile 907 meštana Divosela, Čitluka i Ornica.

Među njima su bili i moji Dragaši… stric i tetka, deca od četiri i pet godina, njihovi baba i deda, stric, strina i njihovo dvoje dece. Na tom strašnom mestu mogli smo da nestanemo, da nam se, poput mnogih drugih, „ugasi“ prezime… Moglo je, ali, nekim čudom, nije. Iako ranjeni, moji baba i deda su preživeli, a odmah posle rata, rodio im se sin… moj tata!

„Preživeli“ smo Kruškovače, ali od njih nikada nismo mogli da pobegnemo, koliko god se trudili!
Baš zbog toga, želela sam da im se „vratim“, da udahnem onaj isti vazduh, ugledam onaj isti komad neba, da dodirnem onu zemlju koja je uzela moju krv… Tu neopisivu želju pojačavala je tužna činjenica da nikada nisam posetila mesto na kojem mi je stradala porodica.

Kruškovače su me čekale i ja sam im krenula u susret!

U Čitluku nam se pridružio čovek koji je tu odrastao i koji je trebalo da nas odvede do spomenika. Iako je on bio udaljen svega dva -tri kilometra od mesta gde smo se sastali, bili smo zabrinuti. Zabrinuti,  zato što smo znali ono što većina ne zna. Znali smo da u Divoselu i Čitluku od 1993. godine gotovo niko ne živi, da su kuće srušene, a putevi zarasli. Znali smo da tamo „vladaju“ divlje zveri, da još uvek ima neeksplodiranih mina i da niko sa sigurnošću ne može da kaže gde se one nalaze. Znali smo da je poslednji put kod spomenika održana komemoracija pre više od trideset godina i da su ga od tada „posetili“ samo oni koji su ga srušili, posle tzv. akcije Medački džep 1993. u kojoj su etnički očišćena sela u okolini Gospića. 

Imali smo po jednu fotografiju čitavog i srušenog spomenika i koordinate učitane s vojne karte.
Imali smo, međutim, i neopisivu volju da ga pronađemo, ali i ikonu Svetog Novomučenika Vukašina koja nas je vodila i čuvala!

Sigurno i relativno brzo smo stigli do mesta gde je čovek koji nas je vodio, očekivao da se nalazi spomenik, ali kada smo sišli sa šumskog puta, bilo je jasno da će to biti težak zadatak. U gustišu, u šumi koju više nije mogao da prepozna ni onaj koji je tu u blizini odrastao i živeo, naš trud i pokušaji da „navigacijom“ pronaćemo lokaciju spomenika, delovali su prilično beznadežno.

Vrteli smo se u krug po nepristupačnom terenu i, zanemarujući sveže tragove zveri, vrućinu, krpelje i divlje kupine koje su nam se zapetljavale oko nogu, pokušavali da nađemo neki znak, nagoveštaj da smo blizu.
Kako je vreme odmicalo, bilo je sve teže i beznadežnije, ali nismo odustajali. Iskreno, i ne sećam se kuda sam sve prošla, nošena nekom neverovatnom željom. Jednostavno, ništa nije moglo da me zaustavi, a jedino čega sam se bojala bilo je da će neko reći – Dosta, nismo uspeli!

Zahvaljujući Bogu, sreći, volji i našem Vukašinu, Nenad je uzviknuo nešto drugo! Uzviknuo je: „Ljudi – eno ograde!!!“

I zaista, na svega 50-ak metara od mesta gde smo seli da odmorimo, mesta označenog na GPS aparatu prema koordinatama prenesenim sa stare vojne karte, videla se metalna ograda. Iza nje, nazirali su se ostaci spomenika…

Shvatili smo u tom trenutku da smo ikonu, ništa ne sluteći, okrenuli baš u tom smeru! Sveti Vukašin nam je još jednom pokazao put i bili smo mu neizmerno zahvalni!

Jurnuli smo uz brdašce i konačno… pred nama su se ukazale porušene kamene ploče. Tu, u gustoj šumi, među tri-četiri stara bora, „ležao“ je skromni spomenik koji su, svojim pobijenim rođacima i komšijama, davne 1956. godine podigli preživeli meštani tri sela. Spomenik je, od belog bračkog mramora, isklesao A. Ušljebrk iz Drniša.

Na jednoj od ploča pročitali smo sledeći tekst – ”Na ovom mjestu su ustaški zločinci 5. avgusta 1941, ne razlikujući dijete od odraslog, ženu od muškarca, uz neobično mučenje pobili 907 ljudi, žena i djece. Ovom uspomenom, narod sela Divosela, Čitluka i Ornica želi da ovjekovječi uspomenu na ove žrtve.“

Na spomeniku su bili ispisani i stihovi: “S tugom vas pratim u hladan grob, jer svaki je od vas pobunjeni rob. Vi padoste žrtvom i dadoste sve; krv, život i mladost radi slobode. Počivajte mirno u grobnici toj, pod stijegom slobode svi ćemo u boj. Kad skršimo ropstvo, tu kaznenu moć, pjesmom na usnama svi ćemo vam doć. Pjevat ćemo pjesmu tad drugovi svi, dočekasmo ono što započeste vi“.

Pretpostavili smo da bi se i ovi stihovi mogli pronaći ispod debelih naslaga mahovine, ali nije bilo moguće da podignemo sve kamene ploče.

Naša namera prvenstveno je bila da pronađemo spomenik i u tome smo uspeli. Uspeli smo da uradimo još nešto veoma važno… rekla bih, i najvažnije! Prvi put od kada je počinjen masakr, na Kruškovačama je bio i služio pravoslavni sveštenik.

I dok je otac Dragan služio parastos i molio se za duše mučenika, zatalasalo se drveće nad nama. Vetar sa obronaka Velebita nam je pomilovao lica, razneo miris tamjana i znala sam da je to znak. Znak da nam se raduju davno umorene duše. Predugo su nas čekala nevina deca, žene, starci, mladići i devojke, sve nesrećne žrtve bezumne mržnje. Nisu to bili „pobunjeni robovi“ i borci protiv fašizma.. Njihov jedini greh bio je to što su Srbi i pravoslavci, a nikada se za njihove duše, na tom strašnom mestu, nije pomolio sveštenik!

S verom da smo učinili dobro i bogougodno delo, ponosni, ali i nekako beskrajno tužni, krenuli smo dalje.
Osvrtala sam se nekoliko puta i gledala kako šuma ponovo „guta“ ostatke spomenika. Gubio mi se iz vida, tonuo u zeleni pokrov i skrivao tragove koji su nas doveli do njega.

Neka… srcem ćemo ga ponovo naći!!!

Nestvarno su, posle pustoši Divosela i Čitluka i tuge Kruškovača, izgledale obrađene njive, uređena dvorišta i rascvetali jorgovani koji su povremeno promicali kraj nas na putu za Gračac. Trebalo je vremena da „spakujemo“ negde svu muku koju smo videli, dodirnuli i osetili tog toplog i neobičnog subotnjeg dana.
I tek što smo se malo pribrali i sredili utiske, čekalo nas je novo iskušenje.

Naš cilj bilo je još jedno stratište – jama Tučić ponor u blizini Gračaca.
Jama , u koju su ustaše, od 27. jula do 1. avgusta 1941. bacile oko 500 Srba iz Like i Dalmacije, nalazi se između železničke stanice Gračac i sela Štikada, uz sami asfalni put. Za razliku od mnogih drugih sličnih stratišta, do nje se lako stiže, ali neupućeni prolaznici ili turisti (kojih je u ovim krajevima sve više) teško bi je primetili s puta. Ako bi i zastali zbog kamenog spomenika koji se nalazi u blizini, ne bi ništa saznali pošto je 90-ih s njega skinuta mermerna ploča.

Na toj ploči, iznad koje je bila crvena zvezda petokraka, pisalo je: „Ovo je jedna od jama u koju su ljeti 1941. godine, sluge okupatora, ustaški zločinci, bacili na stotine ljudi iz Like i drugih krajeva naše zemlje. Nikada neće biti zaboravljene ove nevine žrtve zločinačkog fašizma. Slava im!“

Iako je spomenik u dobrom stanju, a relativno „svež“ venac od veštačkog cveća, svedoči da ga je neko nedavno posetio, ploče, koja bi otkrila razmere masakra koji je tu u blizini počinjen, i dalje nema. Pitanje je hoće li je ikada i biti ili će ovaj „osakaćeni“ spomenik ostati jedini, nejasni trag o tragičnoj sudbini Srba koji su skončali u Tučić ponoru.

Razmišljala sam o tome prilazeći ivici provalije u kojoj se krila jama.
Iako sam ranije videla fotografije ovog mesta, nisam bila spremna na ono što se „ukazalo“iz mraka. Kao ogromna razjapljena čeljust neke zveri jama nas je gledala, pokazujući, bez ikakvog skrivanja, svu svoju zastrašujuću veličinu. Imala sam neki strašan, neopisivi osećaj da će nas, onako velika i mračna, povući ka sebi.

Šokirana i zaprepašćena, kao da sam na trenutak mogla da naslutim užas koji su nad ovim ponorom, svesne šta ih čeka, osećale žrtve. Čula sam dečji plač, osećala stisak njihovih prestravljenih majki i očeva i očaj bespomoćnih staraca. Videla sam kako ih zveri izvlače iz voza za Srbiju, iz kuća, sa njiva. Videla sam kako ih, povezane žicom, krvave i izbezumljene vode preko užarenog krša ka kraju, ka jami…

Drhtala sam dok je sveštenik, paroh Gračački, Otac Predrag Pantelić služio pomen, potpuno nespremna da se suočim s čemerom koji je kuljao iz  bezdana.

Razmišljala sam dugo, na putu za Beograd, o tome, o svemu što sam videla, osetila, naslutila tokom ta dva nezaboravna dana u Lici. Kao da sam je  videla drugim očima, okrvavljenu i ranjenu, ali  opet moju, tako neraskidivo utkanu u svaki deo mog bića.
I priznajem da nisam mnogo toga o njoj znala, da nisam dovoljno marila, da nisam bila na mestima na kojima je trebalo da budem, ali verujem da čovek, ukoliko istinski želi, uvek ima priliku da ispravi vlastite, ali i neke kolektivne greške.

Zato, neka ovo hodočašće i priča koju sam vam ispričala, budu moj skromni doprinos saznanju i nezaboravu!

NAPOMENA: Ekspediciju u Divoselo, na Velebit i Gračac organizovalo je udruženje građana Jadovno 1941. iz Banje Luke koristeći svoje raspoložive ljudske, tehničke i materijalne resurse. Izražavamo zahvalnost dobrotvorima koji su pomogli realizaciju projekta.

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš