USTAŠE RADOMIRU POKLALE SVIH 49 ČLANOVA PORODICE: Knjiga ratnog siročeta od 1942, posle 30 godina dospela u javnost

Mili i rođeni moji, koji ste živi i vi koji to već odavno niste. Posvećujem vam ovu knjigu svedočanstava i dokumenata o ustaškim genocidnim zločinima nad mojim i vašim precima, s jedinom i poslednjom molbom da čuvate i sačuvate uspomene na ove naše mučenike i da sećanja na njih zadržite dugo, dugo, u neprekidnom pamćenju.

Dok je 1991. godine ispisivao ovu posvetu na rukopisu svoje tek završene knjige „Jauk i eho jauka srpskog naroda u NDH 1941-1945“ Radomir Glamočanin (1925), ratno siroče iz sela Drakulića kod Banjaluke, a docnije uspešan i po dobru upamćen dugogodišnji direktor FADIP-a iz Bečeja, osetio je neopisivo olakšanje – nije to obična knjiga već spomenik, sazdan od sećanja i dokumenata na mučeničku smrt 49 članova njegove porodice, ali i ostalih meštana banjalučkih sela Drakulić, Šargovac i Motike, koje su ustaše zverski poubijale 7. i 8. februara 1942. godine.

Knjigu dokumentovanih svedočenja o pokolju srpskog stanovništva na tom malom prostoru, kada je pobijeno i poklano 2.276 muškaraca, žena i dece, Radomir je u svojoj režiji uspeo da odštampa svega u nekoliko primeraka i da ih podeli prijateljima. Sa osećanjem da senima svojih milih i rođenih ostavlja nedovršen „spomenik“ jer istinu o njihovom stradanju nije uspeo da pošalje u sve najvažnije institucije uključujući i Ujedinjene nacije, upokojio se u Novom Sadu 2019. godine.

Istina, međutim, ima svoje puteve, te je ovih dana Arhiv Vojvodine u Novom Sadu objavio rukopis Radomira Glamočanina pod naslovom „Jauk i eho jauka“, pridodavši autorovom tekstu i deo dokumenata iz autentičnog nemačkog dosijea Slavka Odića koji sadrži originalne dokumente nemačkih službi o ustaškim zverstvima nad Srbima, Jevrejima i Romima 1941. i 1942. godine u Jasenovcu, Staroj Gradiški i na dugim područjima NDH. Dosije je, podsetimo, objavljen pre dve godine zahvaljujući saradnji Arhiva Vojvodine i „Večernjih novosti“.

Za potresnu priču o Radomiru Glamočaninu, 20-godišnjaku koji se 1945. vratio u svoje selo iz Valjeva ne znajući da već tri godine nema porodicu, i kada je u rodnoj kući umesto svoje majke i sestrice ugledao krvavi pod i zidove, dr Nebojša Kuzmanović, direktor Arhiva Vojvodine, čuo je od svog prijatelja Zorana Subotičkog.

– Pomenuo je Radomirov rukopis, počeli smo da tragamo za njim i zahvaljujući prof. Dušanu Beriću našli smo ga u Banjaluci. Rukopis je bio pripremljen za štampu i na tome se, izgleda, stalo, neznano iz kojih razloga. A ovo je više od knjige jer u njoj su navedena porodična imena svih srpskih porodica koje su ustaše pobile maljevima i sekirama, kao i imena poklane dece, ukupno 551, starosti od jednog meseca do 13 godina. Knjiga sadrži i imena svedoka i zločinaca. Nastavićemo tamo gde je Radomir stao, knjigu ćemo prevesti na engleski jezik i poslati na mnoge adrese, uključujući Ujedinjene nacije i Vatikan – najavljuje Kuzmanović.

U poglavlju o stradanju svoje porodice Radomir otkriva da je po uspostavljanju NDH 1941. poslat u izbeglištvo u Valjevo, a da se po oslobađanju tog grada priključio partizanima. Ranjen je dva puta – tokom oslobođenja Beograda i na Sremskom frontu u selu Vašice kod Šida. Punu istinu o porodici saznao je jula 1945. godine. Komandant mu je dao desetodnevni dopust da poseti porodicu.

Ali, kada je stigao pred kuću u kojoj je proveo najlepše dane svog detinjstva, zapazio je da su prozori bez stakala, a da su vrata otvorena kao kad domaćini očekuju svog najmilijeg gosta. Srce mu je zaigralo od radosti, a zatim se sledio ugledavši s praga krvave tragove. Onesvestio se. Preživeli meštani ostalih sela kasnije su mu ispričale celu crnu priču.

Ustaše, predvođene satnikom Josipom Moškovim i fratrom Miroslavom Filipovićem Majstorovićem iz samostana Petrićevac kod Banjaluke došli su u selo Drakulić i otpočeli da sakupljaju srpsko stanovništvo. Radomirova majka je sa sedmogodišnjom kćerkicom Milenom pokušala da se iskrade iz kuće, ali oni su je zaustavili. Majku su odmah udarili sekirom u glavu. Pala je u sneg oblivena krvlju, a uplašeno dete kroz plač je pokušavala da podigne.

– Nisu imale milosti ni prema njoj. Udarili su je sekirom po vratu i glavi. Ostavili su ih tako u nanosima snega na 20 ispod nule. Pošto su žitelji sela tog istog dana poklani i pobijani njih dve nije imao ko da sahrani četiri dana, dok tadašnja vlast nije poslala zatvorenike srpske, jevrejske i romske nacionalnosti iz zatvora Crna kuća da to učine. Do njihovog dolaska tela naših mučenika, rastrgana i unakažena, raznosili su psi po brežuljcima i poljanama – jedan je od mnoštva potresnih zapisa u Radomirovoj knjizi.

– Meni i sestri tek kada smo poodrasli ispričao je celu istinu o tome zašto nemamo baku i dedu i ostalu familiju s njegove strane, već samo sa mamine – kaže za „Novosti“, njegov sin Vladimir.

DECU PROGLASILI ZA NEPRIJATELjE

POSEBNU vrednost knjige predstavljaju autorova lična sećanja. U uvodnom delu on kaže da će njegovoj generaciji u trajnom sećanju ostati „mučenje naših roditelja, braće i sestara, njihov jauk i patnje“.

– Pobijeni su kao neprijatelji Pavelićeve NDH, a ja se pitam, a pitam i sve druge ljude, kakvi su neprijatelji mogli biti deca? – zapisao je autor.

Samo u porodici Glamočanin ustaše su, prema Radomirovim podacima, pobile dvadesetčetvoro dece, od jednog meseca do 13 godina života, a u njegovom rodnom selu pobijeno je njih 294. U Šargovcu je stradalo pedesetoro, u Motikama 207, u selima Ivanjska 27, jedno u Dragočaju, u Piskavicama 50, a u Radovskoj njih troje.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Godišnjica ustaškog pokolja stotina potkozarskih Srba