fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

УСТАШЕ РАДОМИРУ ПОКЛАЛЕ СВИХ 49 ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ: Књига ратног сирочета од 1942, после 30 година доспела у јавност

Мили и рођени моји, који сте живи и ви који то већ одавно нисте. Посвећујем вам ову књигу сведочанстава и докумената о усташким геноцидним злочинима над мојим и вашим прецима, с једином и последњом молбом да чувате и сачувате успомене на ове наше мученике и да сећања на њих задржите дуго, дуго, у непрекидном памћењу.
Радомир Гламочанин 20. марта 1945. на Сремском фронту / Фото Архив Војводине

Док је 1991. године исписивао ову посвету на рукопису своје тек завршене књиге „Јаук и ехо јаука српског народа у НДХ 1941-1945“ Радомир Гламочанин (1925), ратно сироче из села Дракулића код Бањалуке, а доцније успешан и по добру упамћен дугогодишњи директор ФАДИП-а из Бечеја, осетио је неописиво олакшање – није то обична књига већ споменик, саздан од сећања и докумената на мученичку смрт 49 чланова његове породице, али и осталих мештана бањалучких села Дракулић, Шарговац и Мотике, које су усташе зверски поубијале 7. и 8. фебруара 1942. године.

Књигу документованих сведочења о покољу српског становништва на том малом простору, када је побијено и поклано 2.276 мушкараца, жена и деце, Радомир је у својој режији успео да одштампа свега у неколико примерака и да их подели пријатељима. Са осећањем да сенима својих милих и рођених оставља недовршен „споменик“ јер истину о њиховом страдању није успео да пошаље у све најважније институције укључујући и Уједињене нације, упокојио се у Новом Саду 2019. године.

Истина, међутим, има своје путеве, те је ових дана Архив Војводине у Новом Саду објавио рукопис Радомира Гламочанина под насловом „Јаук и ехо јаука“, придодавши ауторовом тексту и део докумената из аутентичног немачког досијеа Славка Одића који садржи оригиналне документе немачких служби о усташким зверствима над Србима, Јеврејима и Ромима 1941. и 1942. године у Јасеновцу, Старој Градишки и на дугим подручјима НДХ. Досије је, подсетимо, објављен пре две године захваљујући сарадњи Архива Војводине и „Вечерњих новости“.

За потресну причу о Радомиру Гламочанину, 20-годишњаку који се 1945. вратио у своје село из Ваљева не знајући да већ три године нема породицу, и када је у родној кући уместо своје мајке и сестрице угледао крвави под и зидове, др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, чуо је од свог пријатеља Зорана Суботичког.

– Поменуо је Радомиров рукопис, почели смо да трагамо за њим и захваљујући проф. Душану Берићу нашли смо га у Бањалуци. Рукопис је био припремљен за штампу и на томе се, изгледа, стало, незнано из којих разлога. А ово је више од књиге јер у њој су наведена породична имена свих српских породица које су усташе побиле маљевима и секирама, као и имена поклане деце, укупно 551, старости од једног месеца до 13 година. Књига садржи и имена сведока и злочинаца. Наставићемо тамо где је Радомир стао, књигу ћемо превести на енглески језик и послати на многе адресе, укључујући Уједињене нације и Ватикан – најављује Кузмановић.

У поглављу о страдању своје породице Радомир открива да је по успостављању НДХ 1941. послат у избеглиштво у Ваљево, а да се по ослобађању тог града прикључио партизанима. Рањен је два пута – током ослобођења Београда и на Сремском фронту у селу Вашице код Шида. Пуну истину о породици сазнао је јула 1945. године. Командант му је дао десетодневни допуст да посети породицу.

Али, када је стигао пред кућу у којој је провео најлепше дане свог детињства, запазио је да су прозори без стакала, а да су врата отворена као кад домаћини очекују свог најмилијег госта. Срце му је заиграло од радости, а затим се следио угледавши с прага крваве трагове. Онесвестио се. Преживели мештани осталих села касније су му испричале целу црну причу.

Усташе, предвођене сатником Јосипом Мошковим и фратром Мирославом Филиповићем Мајсторовићем из самостана Петрићевац код Бањалуке дошли су у село Дракулић и отпочели да сакупљају српско становништво. Радомирова мајка је са седмогодишњом кћеркицом Миленом покушала да се искраде из куће, али они су је зауставили. Мајку су одмах ударили секиром у главу. Пала је у снег обливена крвљу, а уплашено дете кроз плач је покушавала да подигне.

– Нису имале милости ни према њој. Ударили су је секиром по врату и глави. Оставили су их тако у наносима снега на 20 испод нуле. Пошто су житељи села тог истог дана поклани и побијани њих две није имао ко да сахрани четири дана, док тадашња власт није послала затворенике српске, јеврејске и ромске националности из затвора Црна кућа да то учине. До њиховог доласка тела наших мученика, растргана и унакажена, разносили су пси по брежуљцима и пољанама – један је од мноштва потресних записа у Радомировој књизи.

– Мени и сестри тек када смо поодрасли испричао је целу истину о томе зашто немамо баку и деду и осталу фамилију с његове стране, већ само са мамине – каже за „Новости“, његов син Владимир.

ДЕЦУ ПРОГЛАСИЛИ ЗА НЕПРИЈАТЕЉЕ

ПОСЕБНУ вредност књиге представљају ауторова лична сећања. У уводном делу он каже да ће његовој генерацији у трајном сећању остати „мучење наших родитеља, браће и сестара, њихов јаук и патње“.

– Побијени су као непријатељи Павелићеве НДХ, а ја се питам, а питам и све друге људе, какви су непријатељи могли бити деца? – записао је аутор.

Само у породици Гламочанин усташе су, према Радомировим подацима, побиле двадесетчетворо деце, од једног месеца до 13 година живота, а у његовом родном селу побијено је њих 294. У Шарговцу је страдало педесеторо, у Мотикама 207, у селима Ивањска 27, једно у Драгочају, у Пискавицама 50, а у Радовској њих троје.

Извор: НОВОСТИ


Везане вијести:

Годишњица усташког покоља стотина поткозарских Срба

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

2 Responses

  1. Ја просто не знам да ли овом „лудилу“, мислим злочину, има краја? Немогуће је више наћи начин нешто прокоментарисати а ствари не назвати правим именом јер ми је више пута због безазлених коментара затворен фејсбук профил на 28 дана због “ такозваног“ говора мржње у контексту злочина и геноцида хрватског народа према СРБИМА у НДХ, дакле у бившој КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ, бановини хрватској, Босни и Херцеговини а имао бих толико рећи јер нисам сигуран да можете и ово објавити! Само “ Бол, јаук, мук“ !!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: