Удружење Света Огњена Марија Ливањска: Срби Ливањског поља – трајање кроз вијекове

Удружење Срба из Ливањског поља, њихових потомака и поштовалаца Огњена Марија Ливањска приредилo је изложбу у галерији Народне банке Србије Срби Ливањског поља – трајање кроз вијекове, чији су аутори проф. др Вељко Ђурић Мишна и мр Радован Пилиповић

Изложба говори о животу, заоставштини и страдању ливањских Срба, а уприличена је у поводом обележавања 75 година српског страдања у НДХ и 25 година ексхумације и сахране жртава. Поред страдања људи, у ратним временима нестала су и вриједна документа и књиге, незамјењљиви свједоци вијекова.

Након што су Српски православни појци отпјевали Оче наш присутнима се обратила  предсједница УО Гордана Достанић, која је подсјетила на историју Ливна.

– У Босни, српској држави средњег вијека, легенда каже, а и Мавро Орбин преноси, да је у у Ливну живио Мрња од кога потичу Мрњавчевићи. Тачно или не, података нема, али да су Срби на том простору живјели и прије Немањића говоре документа писана ћирилицом, ма колико данас то писмо сматрали својим и други народи, у недостатку података за неке своје тврдње историјске природе.

Достанићка је навела да и у ропском положају у вријеме турске владавине у Ливну се замеће слој српских трговачких породица, које дају печат будућем животу цијеле српске заједнице.

– Православна црква, сазидана пред сам крај османске владавине, и њена покретна добра данас су споменици под заштитом државе, а тада подигнута школа била је друга српска школа на подручју Босне.

Положај Срба није се поправио ни у вријеме Аустроугарске, када царске власти насељавају римокатолике и мијењају демографску слику, док беспризорни злочини над Србима имају карактер етничког чишћења.

– Између живота Срба у Ливну и њихових грађевина постоји присна, вијековна веза. Њихове судбине су испреплетане да се одвојено не дају замислити. Стога је прича о постању и судбини школе, цркве и Сундечића, у исто вријеме и прича о животу ливањских Срба, из нараштаја у нараштај – рекла је Гордана  Достанић напомињући да је кратак период равноправног, али не и јединственог, живота Срба са римокатолицима и муслиманима, током двадесетак година заједничке краљевине, коју су друга два народа доживљавала великосрпском хегемонијом, горко плаћен од самог настанка НДХ.

– Од тог страдања ливањски Срби никада се нису опоравили. Они који су чудом преживјели и они који су својом физичком и снагом свога духа преживјели и више недјеља у дубоким крашким јамама, нису новим рађањем могли надомјестити број страдалих, али ни зауставити нова страдања у грађанском рату деведесетих. Иста реторика, иста идеологија, поново је уништавала живе, али и мошти страдалника.

Гордана Достанић се осврнула и на садашњу ситуацију у Ливну:

–  Данас је тек неколико стотина Срба на подручју Ливна, што је, статистичким речником, око 2% у укупном броју становника. Мало. Ситне бројке за било какву политичку снагу. Ваљда зато их нико од политичара (па и српских) нигдје и не спомиње, нити брине како живе. Нама, поријеклом са ливањског подручија, те бројке нису мале, јер тих неколико стотина, тих двадесет троје дјеце, једини су чувари наших вијекова, наше вјере, наших закоровљених кућишта. Они се, на свој начин, боре за своју вјеронауку, за часове српског, за своје писмо, они побјеђују на школским такмичењима, освајају медаље на републичком нивоу и тиме нас чине поносним.

Потом се у име Одбора за дијаспору у Скупштини Србије обратио Миодраг Линта, који је се захвалио организаторима на изложби „која представља пресјек живота ливањског краја”:

– За вријеме НДХ на томе подручју страдало је више од 1.600 Срба, од тога 700 дјеце, током деведесетих страдало је више од 100 Срба, а протјерано око 3.500. Данас је тамо око 300 наших сународника, али то није спречило удружење Марија Ливањска да се бори и чува сјећање на та страдања.

Линта је указао и на политички значај рада овог удружења:

– Поред тога што чува српско културно насљеђе, Удружење се труди да изгради што чвршће везе са завичајем, тражењем конкретних рјешења у свакодневном животу. То се односи на повратак, обнову уништених кућа, као и утицај на предстојеће локалне изборе у БиХ. Није нам свеједно да ли ће у скупштини општине Ливно бити барем један частан Србин, или нећемо имати ниједнога. А тај један могао би допринијети давању информација и бити једна врста посредника да још више са своје стране преко институција система помогнемо да Срби опстану на томе подручју.

Присутнима се обратио мр Радован Пилиповић, један од аутора ове изложбе:

– Ливно само потврђује да се историја, као ни енергија, не може уништити. Она може да прелази само из једног облика у други. И не може се ништа под капом небеском сакрити јер истина ће из земље проговорити. Истина је проговорила деведесетих година, када су лијевањски мученици вађени из јама у које су били сурвани 1941. г. Истраживајући историју тога краја схватио сам колико је тај злочин из 1941. године био усмјерен не само да повади гркљане наших предака, већ да извади наше срце, нашу душу, писменост, језик…

Пилиповић је подсјетио да има нешто судбинско и у избору галерије Народне банке Србије.

– Син Ливна је био и Богдан Кујунџић, министар финансија Краљевине Југославије и дожупан Врбаске бановине. Ливно је најзначајнији град у историји српског трговачког сталежа на подручју данашње БиХ.

Жељко Ђурица, лијевањски парох, нагласио је значај рада Удружења Огњена Марија са којој парохија има одличну сарадњу:

– Поред редовног духовног живота, наша парохија води борбу да сачува остатке и трагове православних Срба. Поред чувања културе сјећања, ниједног тренутка се не одустаје од борбе за опстанак на тим просторима. Нажалост, а на славу божју, преци су поред културне баштине дали и своје животе.

Владика Атанасије дао је благослов и за одржавање ове изложбе. У његово име присутнима се обратио  архимандрит Серафим, настојатељ манастира Рмањ који је званично отворио изложбу.

– Срби из Ливна су страдали кроз вијекове. Још од времена Турака, па до НДХ. Римокатолички свештеници су се још 1939. године распитивали, управо у селима гдје су касније страдали Срби, гдје се налазе јаме. Већ тада су имали намјеру побити половину Срба и бацити их у јаме. Нажалост, то се и обистинило. Патријарх Павле је 1991. године боравио у Ливну и освјештао капелу у којој су се налазиле мошти наших мученика. Дошао је и посљедњи рат у коме су опет оскрнављене мученичке кости. Лобање наших мученика Хрватима су послужиле за играње фудбала. Данас је то наш парох, Жељко Ђурица, са својим најближим сарадницима опет скупио, све те мошти на једно мјесто, чекајући други Христов долазак.

У програму, који је водила Оливера Радета, представили су се ученици, који су допутовали из Ливна: Стефан Ђурица и Давид Ковачић, који су са кларинетима извелиХимну Светом Сави. Гуслар Владо Руњо казивао је стихове епске пјесме Старац Вујадин, а неколико пјесама из свог репертоара извели су Српски православни појци.

Текст: Трифко Ћоровић

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести:

Историјска изложба о Србима Ливањског поља

До 28. априла у Београду изложба “Срби Ливањског поља – трајање кроз векове”