
После свих наших страдања, нас оптужују за геноцид!
Читав живот слушам исту причу-причу, која се попут врло укусне торте, са зналачки одабраном глазуром, пуних седамдесет година сервира гладном и неуком српском народу. Народу, кога на жалост не занима ни зашто је гладан ни зашто је неук, ни зашто је доспео до степена “социјалног дарвинизма”. Овом синтагмом, у свом делу “Енглески корени немачког фашизма” Мануел Саркисјанц, означава тотално социјално и духовно посрнуће, после кога се неки народ може сматрати нижом расом. То је прича о нама, и нашим усрећитељима комунистима. Онима који седамдесет година само мењају глазуру, и торту опет износе пред наша насмејана лица, пред наше тинтаре… Тако се ето десило, да после свих наших страдања и погрома












