Јадовно Архиве - Страница 14 од 99 - Јадовно 1941.

Годишњица усташког покоља стотина поткозарских Срба

6. фебруар 2025.

У исто вријеме, у фебруару 1942. године када се у Дракулићу десио стравични злочин, усташе су починиле још један покољ у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица, у којима је на најбруталнији начин поклано више стотина цивила, али се о овом злочину до данас није писало и скоро да му је затрт сваки траг. Покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт је прећутала, вјероватно, да би избјегла сусрет са истином да су за партизанске диверзије кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа. Земни остаци уморених у Пискавици и Ивањској нису сакупљени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их

УСТАШЕ РАДОМИРУ ПОКЛАЛЕ СВИХ 49 ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ: Књига ратног сирочета од 1942, после 30 година доспела у јавност

4. фебруар 2025.

Мили и рођени моји, који сте живи и ви који то већ одавно нисте. Посвећујем вам ову књигу сведочанстава и докумената о усташким геноцидним злочинима над мојим и вашим прецима, с једином и последњом молбом да чувате и сачувате успомене на ове наше мученике и да сећања на њих задржите дуго, дуго, у непрекидном памћењу. Док је 1991. године исписивао ову посвету на рукопису своје тек завршене књиге „Јаук и ехо јаука српског народа у НДХ 1941-1945“ Радомир Гламочанин (1925), ратно сироче из села Дракулића код Бањалуке, а доцније успешан и по добру упамћен дугогодишњи директор ФАДИП-а из Бечеја, осетио је неописиво олакшање – није то обична књига већ споменик,

Страдање на Јадовну мога оца Рајка Л. Дивца из Пријепоља

4. фебруар 2025.

Моj отац Дивац Л. Раjко, радио jе као службеник и граничар у више градова Краљевине Југославиjе. То су места: Приjепоље, Београд, Сараjево, Сесвете (Загреб), Сплит и др. Можда jе радио и у Смедеревскоj Паланки, али он ниjе из Смедеревске Паланке како стоjи у подацима на вашем саjту. Нема у општини Смедеревска Паланка село Сопотница већ jе Сопoтница у општини Приjепоље, коjа jе удаљена око 300 километара, и где jе рођен пок. Раjко Л. Дивац 1907. године. Раjко Л. Дивац jе ухапшен у jулу 1941. године од стране усташа и муслиманске милициjе (као ратне формациjе муслимана) када jе НДХ окупирала део Србиjе у коjем живе и муслимани чиjи су их „прваци“

Злочини у Шегестину, Двор на Уни: свједочење Милке Илибашић

29. јануар 2025.

Поводом годишњице бестиjалних злочина, Покоља над српским стaновништвом Шегестина 29/30 jануара 1942, УГ Јадовно 1941. обjављуjе свjедочење Милке Илибашић из књиге „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ Ђуре Затезала. У селу Шегестину на подручjу Двора на Уни усташе су 29/30. jануара 1942. године побиле 189 и одвеле у логор смрти Јасеновац 22 Србина, мушкарца, жене и дjецу. О том злочину свjедочанство jе записала Милка Илибашић, кћерка Анђелиjе и Радована Илибашића коjа jе тада имала 20 година. Она jе 18. маjа 1945. године испричала: “29. jануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села коjа су уз риjеку Уну, око 300 усташа, домобрана и оружника измиjешаних са цивилима Хрватима под заповjедништвом сатника Бећиревића,

Радмила Тонковић о ревизији историје и српском страдалаштву, академику Србољубу Живановићу, Гидеону Грајфу и сукобу у Украјини

28. јануар 2025.

Радмила Тонковић је једна од најобразованијих Српкиња – научник, академик, историчар, филолог, философ, професор, преводилац, писац, новинар и авијатичар. Високо образована на нашем Универзитету на Филолошком и Филозофском факултету, школовала се и на универзитетима у Манхајму, Хајделбергу, Лондону и на чувеном Универзитету “Ломоносов” у Москви, а студије завршава са “Златном значком” као најбољи студент факултета. Она је и прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству. Добитник је Ордена Карађорђеве звезде II степена. Интервју води: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српске историје -Како видите деловање људи који умањују број српских жртава

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Свједочења о злочину над Србима на Смрикама код Травника

25. јануар 2025.

Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен. Прво масовније хапшење српског становништва у

Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

22. јануар 2025.

Од Божића, радосни празници у низу… Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

20. јануар 2025.

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене, рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Убице шетају градом

19. јануар 2025.

Прва акција албанских есесоваца – рација на Јевреје у Приштини. Криминалци ослобођени и ушли у састав дивизије Хитлер је марта 1944. године ослободио из заробљеништва око 4.000 Албанаца, бивших војника краљевске Југословенске војске. Они су стављени на располагање Химлеру како би их мобилисао у СС дивизију. Повратак ратних војних заробљеника приказиван је као велики успех албанског квислиншког вођства, али и као великодушност и пријатељски гест Хитлера и немачког Рајха према Албанцима. Бивши заробљеници почели су да пристижу првих дана априла и приређивани су им помпезни дочеци. Већ у Београду су их сачекивали припадници Албанског народног савеза и започињало је убеђивање за ступање у 21. СС-дивизију „Скендербег“. По доласку у своја

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

17. јануар 2025.

Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо

Дане Лукић: „Јадовно“

17. јануар 2025.

Настоjали су да убиjу само jедног од двоjице жицом повезаних несрећника, тако да би убиjени своjим падом повукао у jаму оног живог. Говорити о терору коjи су усташе спроводили по нашим селима не би било потпуно ни разумљиво а да не споменемо велебитски логор „Јадовно“. Идући од Госпића према Карлобагу, испред села Брушана одваjа се макадамски пут за село Трновац. Место логора су одабрали добри познаваоци терена, усташе коjи су поникли у овим краjевима, коjи су знали дубину и положаj сваке jаме. Заточенике и несрећнике су из госпићких логора довозили камионима овим путем до Трновца и код цркве их искрцавали. Ту су их повезивали жицом по двоjицу за леве и

Зорица Ђоковић: На капији Раја

12. јануар 2025.

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Линта: Скандалозан чин усмјерен ка рехабилитацији „хрватске православне цркве“ из времена НДХ

11. јануар 2025.

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта поручио је да је обиљежавање „хрватског православног Божића“ у Димцима код Сплита у присуству званичника Хрватске, најдубље вријеђање српских жртава геноцида из Другог свјетског рата, њихових потомака и цијелог српског народа. Миодраг Линта; ФОТО: Медија центар Београд Линта је за Срну рекао да је тај чин сам по себи скандалозан јер иде ка рехабилитацији такозване „хрватске православне цркве“ из времена Независне Државе Хрватске. – Скандалозна је чињеница да Хрватска као чланица ЕУ толерише да се отворено рехабилитује једна од водећих институција геноцидне НДХ. То је била „хрватска православна црква“ чији циљ је био да допринесе уништењу српског народа на подручју те монструозне творевине.

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

10. јануар 2025.

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа. Логор Крушчица! Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин. Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа. Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата. Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете. Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји. Унутрашњи зидови унакажени