Јадовно Архиве - Јадовно 1941.

Немања Девић: Беседа уз Шаранову јаму

2. јул 2026.

Поводом обележавања Дана сећања на Јадовно 1941 – 2026. окупљеним ходочасницима уз Шаранову јаму на Велебиту, беседио је историчар др Немања Девић научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Часни оци, драга браћо и сестре, Опростите мени недостојноме, што узимам реч на овом светом месту. Свето место, то за нас овде окупљене није тек фраза, која се изговара у пригодном тренутку. Нити је за нас 85-годишњица страдања ни по чему значајнија, од 83-годишњице или 86-годишњице. Овде је време за нас одавно стало. Овде престају да важе овоземаљска мерила, и немогуће је на свет гледати са својих пет чула. Кад бисмо могли да видимо само делић ондашњег покоља, из

Исак Асиел: Крст страдални на раскршћу неба и земље су поставили живи, да се не заборави

2. јул 2026.

Поводом судског спора везаног за постављање Часног крста над гробницом 6.500 Срба на гробљу у Земуну, Врховни рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел послао је писмо Момчилу Мирићу, председнику удружења Јадовно 1941. Београд чији садржај преносимо у целости. Поштовани г. Мирић, Жао ми је што су се догађаји око постављања православног крста на делу јеврејског гробља у Земуну нанизали у тако немилом смеру и довели до судског спора. Након што су нацисти побили јеврејске заточенике и затворили Јеврејски логор (децембар 1941 – мај 1942), у новоформираном Прихватном логору Земун (мај 1942 – 1944), почињен је злочин, немерљив и непојмљив, над Србима и припадницима других народа на Старом сајмишту. Тела тих невиних

Лордан Зафрановић о свом новом филму: Истина о Јасеновцу мора да се каже – неки је неће прихватити!

2. јул 2026.

Бивши немачки канцелар Вили Брант направио је велики, светски гест када је клекнуо у Аушвицу и затражио опроштај. Једино тако нешто има снагу. Док неко не клекне у Јасеновцу, на оном страшном месту где је убијено толико невиних људи, Јасеновац неће добити свој епилог. И даље ће бити место оптужби, мржње и подела, каже редитељ Лордан Зафрановић. Прослављени редитељ се од ране младости бави темом зла – како оно настаје, како се развија и како се остварује, посебно оног зла које су починили Хрвати – усташе, људи поникли из његовог народа. Зафрановић својим делима опомиње: будимо људи, суочимо се прво са сопственим гресима и учинимо све што је до нас

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

29. јун 2026.

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Данас је 24. јун – Међународни дан сјећања на Јадовно 1941.

24. јун 2026.

Међународни дан сјећања на жртве комлекса логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг 1941, одређен је и обиљежава се од 2010. године. Инцијатива а онда и одлука за одређење Дана сјећања на Јадовно 1941, дјело је удружења “Јадовно 1941.” из Бањалуке, удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг основаног крајем 2009 године. Тога дана, 24. јуна 1941. године, логори Метајна и Слана на острву Пагу примили су своје прве заточенике. Истога дана, логор смрти Јадовно на Велебиту добија у смислу простора који захвата и капацитета пријема заточеника, своје максималне границе. Датум за Дан сјећања, на иницијативу оснивача удружења Јадовно 1941, одредили су фебруара

Убити учитеље и попове

22. јун 2026.

Усташе разрадиле план да се Срби „сви до једног“ побију. Сељани усмрћени маљевима и бачени у јаму Голубњача Масовни покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“. План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине

Ако заборавим тебе Јадовно, нека ме заборави десница моја.

19. јун 2026.

Не постоји овоземаљска заповијест, нити закон који може да нас одвоји од завјета који смо дужни да испунимо према нашим претцима. Да њихова жртва не остане заборављена, остаје дужност нама и нашој дјеци, јер какав им примјер дамо у односу према претходницима својим, тако ће се односити и према нама наши насљедници, ма како окончали свој овоземаљски пут. Ако заборавимо на страх и пригрлимо љубав, онда ћемо без бојазни корачати напред и испуњавати задаћу, и љубав према њима ће нас охрабривати да не клонемо док задаћу не испунимо. Љубављу и незаборавом покидаћемо печате тајни и скривених злодјела са гробова њихових, а правда васкрснути мора. Истина и правда надвладаће лаж и

Дођите до Шаранове јаме у суботу 20. јуна 2026, јер нисмо заборавили

19. јун 2026.

Са благословом Његовог Високог Преосвештенства, Митрополита горњокарловачког г. Герасима, поводом осамдесет и пете годишњице од почетка Покоља, молитвеним сјећањем на мученике пострадале на Јадовну, биће обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2026.“, Без обзира што се ово стратиште данас налази ван граница Србије и Српске, сматрамо нашом дужношћу да његујемо културу сјећања и памћења на наше страдалнике, без обзира гдје су пострадали. У суботу 20. јуна 2026, над Шарановом јамом на Велебиту, седамнаесту годину за редом, са почетком у 11 часова, биће служен парастос за не мање од 38.000 православних Срба, побијених у комплексу логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг у периоду од 11. априла 1941. до 20.

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

19. јун 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

Часни фратар – сотона

19. јун 2026.

Највише људи убијено док је логором командовао фратар Филиповић. Жене и деца држани без хране и воде у „кули смрти“ Први логораши су почели пристизати теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941. Одатле су спровођени на ливаде крај села Брочице са јужне стране Струга, уз шуму Доња Крндија и пут Новска – Јасеновац. На том месту су биле подигнуте две бараке, а на улазу стражара и два стражарска торња. Све је било ограђено бодљикавом жицом. Сви који су током августа до почетка октобра 1941. упућени у Концентрациони логор Јасеновац били су смештени у ове бараке. Логораши у својим изјавама тај логор називају Брочице I, Брочице II, Шума и

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

17. јун 2026.

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

Јован Мирић: „Има ли мјеста за нас на овоме свијету“

17. јун 2026.

Замукнуше и црквена звона, носећи широм васељене наше посљедње питање: има ли мјеста за нас православне Србе, ове који јесмо, овдје гдје јесмо, на овоме свијету. Кућа Кућу су ми запалили, и сав је народ у њој изгорио. У пепелу и угарцима остали су ми браћа и сестре, мајка и отац, родбина, комшије. Ја сам једина остала у животу. Кућа је била дрвена, планинска, на четири воде, са двије просторије. Лако се запалила и брзо је горила. Истјерали су све нас из кућа рано ујутро, ненадано, свезали нам свима руке конопима и дотјерали у нашу кућу. Била је најпространија. Око куће су поставили стражаре са пушкама. Све њих смо познавали,

Ђуро Затезало: Логор Јадовно

16. јун 2026.

Крајем маја и током јуна 1941. године, из свих крајева НДХ је свакодневно стизало на стотине заточеника у Госпић, па је простор казнионице Окружног суда убрзо постао премален. Због тога је у првој половини маја Министарство унутрашњих послова, на челу са Андријом Артуковићем, затим Еугеном Кватерником, равнатељем Равнатељства за јавни ред и сигурност, Јуцом Рукавином, усташким пуковником, Јурицом Фрковићем, великим жупаном жупе Лика и Гацка, Стјепаном Рубинићем, шефом усташког редарства у Госпићу, те Рудом Рицом и Драгутином Пудићем Парализом, у велебитској забити, далеко од очију народа, основало логор Јадовно. Он је у почетку обухватао један шумски пропланак ограђен бодљикавом жицом. Простор под ведрим небом није био дужи од 50 и

У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном.

16. јун 2026.

Беседа Матије Бећковића у Београду на премијери филма “Крст над јамом”. У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном. Не зна се чији је злочин већи – оних који су их побили живе или наш који смо их побили мртве. И до дан данас оставили у забетонираним јамама. Мртви умеју да се захвале као нико, али знају и да се љуте. Због греха према својим невиним жртвама, неизбројеним, неименованим и не-пописаним, доживели смо да нас, жртве геноцида и фашизма, зову фашистима и геноцидним народом. Не би погрешили ако би нас тако звали и жигосали због нашег односа према

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

15. јун 2026.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам