
Драгослав Бокан: СЕНКЕ НЕЗАБОРАВЉЕНИХ ПРЕДАКА
Мили моји! Најдражи и најближи, а, опет, тако бескрајно далеки ПРЕЦИ наши! Колико сте мука претрпели, колико бола поднели, колико страхота преживели, да бисмо ја и моја деца (и деца моје деце и вашег потомства) постојали! Не знам ваш лик, чак ни од оних прошловековних, али осећам неописиву љубав и блискост са вама, више мојима од свих мојих. Татина мајка, лепа Софија је умрла на порођају у книнској болници, давне 1934. године, заједно са бебом, када је њен и мој Илија имао само годину дана. И сахрањена је негде на самом крају гробља на коме нисам никада био, нити ћи икада крочити на њега. Гроба ионако, одавно још, нема… Мамин ђед Душан













