SVE ŠTO BLATNOJ ZEMLjI PRINADLEŽI, TO O NEBU PONjATIJA NEMA

Datum objave: ponedeljak, novembar 4, 2019
Veličina slova: A- A+

Njegoševe reči iz naslova teksta bile su prva asocijacija kada sam pročitao još jedan brutalan izliv demonske mržnje jednog direktora značajne državne institucije u ovoj zemlji.

Pre poslednjeg izliva te mržnje, kojeg bi se, verujem, postideli i mnogi učesnici nesrećnih rijaliti programa, dobio sam preteću SMS poruku tog direktora, da ubuduće pređem na drugu stranu ulice kada njega ugledam! Zbog toga što je moja koleginica Nataša citirala reči jednog ruskog naučnika o referatu pomenutog direktora!

I valjda zbog toga što sam se drznuo da i sam potpišem Apel za odbranu Novomučenika Jasenovačkih. Verovatno je to način kako ljudi njegovog soja odaju zahvalnost nekadašnjim dobročiniteljima ukoliko se ovi ne slažu sa njihovim mišljenjem ili delanjem. Valjda direktorska fotelja utiče na memoriju, pa direktori brzo zaborave da nekada nisu bili direktori i pomisle da drugi ljudi treba na svojim ramenima da nose njihovu glavu, a ne svoju, sopstvenu…

Ranko Gojković

Neka moj odgovor dotičnom direktoru na SMS poruku ostane između nas, što se tiče pretnje, mogu reći da sam u neku ruku počastvovan. Kada sam pre 6-7 godina dobio poziv na sud zbog organizacije Litije posle „Parade ponosa“, jedan srbski duhovnik mi je rekao „Raduj se Srbine! Ne dao Bog da si učestvovao u organizacije Parade, raduj se što si učestvovao u organizaciji Litije!“. Drugim rečima, bolje da mi takvi prete, nego da me hvale.

U Rusiji postoji zakon po kome se prilikom pomena bilo koje organizacije zabranjene u Rusiji, mora naglasiti da je ta organizacija zabranjena u Rusiji, jer u suprotnom se može smatrati da se toj organizaciji daje na važnosti i da se ona reklamira. Kod nas nema takvog zakona, ali postoji zakon savesti, moralni zakon koji između ostalog nalaže brigu o pristojnosti i učtivosti, pa poštujući taj zakon, ne želim u svom tekstu da pominjem ime tog direktora koji ne mari za takve kategorije ponašanja, kako ne bi ispalo da ga reklamiram ili mu pridajem važnost.

Dakle, razlog mog pisanja svakako nije u želji za polemikom sa uobraženim čovekom, pristojan čovek brzo shvati da od takvih treba otresti skute, razlog leži u tome što taj uobraženko u svoju priču uvlači i kanonizovane svetitelje, i našu Svetu Crkvu i njene episkope i najuglednije naučnike ovog naroda koji su u „vunena“ komunistička vremena progovorili o dvojnim standardima titoističke istoriografije. I koji su naučno dokazali vekovni kontinuitet ksenobofnog antisrbskog hrvatskog državnog prava, čija je logična posledica bio stravični genocid u kleronacističkoj NDH 1941-1945. godine. Pre svega mislim na sramne napade na akademike Vasilija Krestića i Srboljuba Živanovića, koji su svojim decenijskim radom zadužili naš narod.

Potičem iz stradalničke porodice, oko 50 mojih Gojkovića pobijeno je od strane ustaša na Božić 1942. godine i pokojni otac posle tog strašnog zločina nije imao bliskog Gojkovića do šestog kolena

Dakle, želim samo u tri tačke da iznesem neke lične razloge za potpisivanje Peticije i za pisanje ovog teksta, zarad svih ljudi koji su potpisali Apel, zarad naših velikih imena koja se primitivno blate.

1. Kada pominjani direktor piše o Crkvi, neupućen čovek bi mogao pomisliti da je on i ocrkovljen. Međutim, lično ne verujem da je takvog čoveka moguće videti na Liturgiji, osim ako je u pitanju neki organizovani skup. Jednostavno, čovek koji živi Liturgijski ne može pisati onako blasfemično, ne može ratovati protiv Predanja, ne može iznositi prljav veš na način na koji to ne čine ni učesnici Farme, Zadruge i sličnih razvratnih televizijskih projekata.

Međutim, to mu ne smeta da on tobože brani i Crkvu i njene episkope. „Ne vređajte jednog časnog arhijereja Srpske pravoslavne crkve, jer vređate Crkvu (i arhijereje koji su ga izabrali za sebi ravnog i dali mu bogomdano zaduženje)“ – piše direktor u svojoj paskvili. Siguran sam da ni jedan potpisnik Apela nije imao ni pomisao za vređanjem episkopa Jovana. Jeste ukazano na njegovu nekompetentnost po pitanjima stradanja Srba u NDH, ali nikakvog blaćenja nije bilo, niti bih lično stavio potpis ispod teksta u kome bi se episkop blatio. Konstruktivna kritika je jedno, blaćenje nešto drugo.

Srbski intelektualci moraju apelovati na prekid „tuđmanizacije“ srbskog stradanja u NDH.

Verovatno je svako mogao imati po neku sitnu zamerku na tekst, imao sam ih i ja na nešto dorađenu verziju teksta Apela (pre svega, ne vidim potrebu da se srbska pravoslavno-patriotska javnost danas deli i po pitanju termina strašnog zločina počinjenog nad Srbima i da se po svaku cenu nameće termin koji očigledno nije opšteprihvatljiv u samom pravoslavno-patriotskom korpusu), ali sam smatrao da srbski intelektualci moraju apelovati na prekid „tuđmanizacije“ srbskog stradanja u NDH. Dakle, pošto je konačna verzija prihvaćena od strane našeg najvećeg autoriteta po pitanju istorije, smatrao sam, verujem kao i većina potpisnika, da bi povlačenje potpisa uoči objavljivanja bio arogantan čin. Siguran sam da je Apel od strane svih intelektualaca potpisan zbog odbrane Svetih Novomučenika Jasenovačkih, a nikako radi nekakvog napada na nekakvog direktora ili ne dao Bog, na vladiku!

Naprotiv, mnogo veću uvredu za vladiku od teksta Apela srbskih intelektualaca, predstavlja „odbrana“ od strane direktora putem ovakvih odvratnih paskvila. Apel potpisan od strane mnogobrojnih srpskih intelektualaca shvatam kao glas savesti i poziv crkvenim i državnim vlastima u našoj zemlji, da se stane na put ozvaničenju tuđmanovske istoriografije u državi Srbiji, a nikako kao napad na vladiku ili Crkvu. I ništa više! Zbog toga lično prizemno obračunavanje sa pojedinim potpisnicima Apela, iznošenje prljavog veša i prljavo uključivanje njihovih porodica u polemiku, iznošenje poluistina (poput tvrdnje o „ograđivanju“, pojedinih potpisnika, radilo se o obrazloženju zašto je potpisan Apel, a nikako o „ograđivanju“, a to Muzej žrtava genocida ovako opisuje: „Nije slučajno da je grupa ljudi – V. Dimitrijević, A. Lazić i drugi -, poslala novi Apel Srpskoj Crkvi nakon slanja prvobitnog gde se ograđuje od teksta tog 1. Apela“. Nikakvog novog Apela poslatog Sinodu od strane ovih ljudi, nije bilo) koje su često opasnije od otvorenih laži, kao i optužba za sektaštvo potpisnika Apela, govori o sektaškom duhu direktora, a ne potpisnika Apela. Ovakvom podmuklom podmetanju kao bajagi bogobojažljivih ljudi, a u stvarnosti bogoboraca, najbolje je odgovorio sveti psalmopojac David u svom Psaltiru: „Bezakoniku je bezbožna riječ u srcu; nema straha Božijega pred očima njegovijem. Ali laže sebi u oči umesto da prizna svoje bezakonje i omrzne na nj. Riječi su usta njegovijeh nepravda i lukavstvo, neće da se opameti da tvori dobro. Bezakonje smišlja na postelji svojoj, stoji na putu rđavom, zlo mu nije mrsko“ (Psalam 35, 1-5).

2. Papagajsko ponavljanje tog direktora o „neargumentovanim tvrdnjama i nedokazivim pričama o broju nastradalih u Jasenovcu“ predstavlja takođe podmuklo i kukavičko menjanje teze, uz tobožnje veličanje njegovih naučnih metoda. Potičem iz stradalničke porodice, oko 50 mojih Gojkovića pobijeno je od strane ustaša na Božić 1942. godine i pokojni otac posle tog strašnog zločina nije imao bliskog Gojkovića do šestog kolena, svi su tada pobijeni! Više puta sam od njega čuo da je tog krvavog Božića 1942. godine ubijeno najmanje još četvoro novorođenčadi u odnosu na spisak koji je naveden u knjizi našeg čuvenog istoričar Dr Sava Skoka, novorođenčadi koja zbog zime, rata i udaljenosti od grada, nisu bila još upisana u matične knjige.

Ako Savo Skoko, rođen u Jugovićima u kojima sam i ja rođen, u susednom selu od stradalničke Pridvorice, kao sin narodnog heroja i prvoborac, nije mogao popisati imena svih pobijenih u jednom hercegovačkom selu, kako neki muzej, sa potpuno ograničenim sredstvima i mogućnostima, može popisati žrtve Velikog Zločina, kako ustaško zlodelo nazva Viktor Novak. Da li su te bebe na spisku Muzeja žrtava genocida?

Spomen ploča u crkvi u Pridvorici sa spiskom ubijenih na Božić 1942. godine

Koliko je takvih beba bilo u stotinama srpskih sela i gradova koji su postradali u kleronacističkoj NDH? Koliko je arhiva spaljeno, matičnih knjiga, crkvene, državne i manastirske dokumentacije? Koliko je nepoznatih leševa odnela Sava, koliko ih je spaljeno u Pačilijevoj peći? Koliko je još nepobrojanih jama, koliko je u njima nepobrojanih i nepopisanih stradalnika?

Zar je moguće insistirati na validnosti samo onog broja žrtava koji su popisani imenom i prezimenom, sporiti se sa nalazima Državne komisije, sa svedočenjima i istraživanjima stotina svedoka, istoričara, stranih i domaćih, sporiti se sa dokumentacijom Vermahta koji je bio poslednja instanca koja bi mogla da sažaljeva ili preuveličava broj postradalih Srba, Cigana i Jevreja u NDH. Znamo svi koliko je patološko neljudski odnos Vermahta bio upravo prema predstavnicima ova tri naroda… Uostalom, zašto gospodin direktor ne kaže da je neprihvatljiv opšteprihvaćeni broj žrtava u Aušvicu iako ih je popisanih sa imenom i prezimenom manje u milionskim ciframa?

Kako to prihvata kao žrtve i oko dva miliona nepopisanih imenom i prezimenom žrtava u Aušvicu, a 700 hiljada za njega predstavlja „neargumentovane tvrdnje i nedokazive i proizvoljne priče o broju nastradalih u Jasenovcu“ – kako napisa u svojoj paskvili?

3. Dakle, da još jednom ponovim da svrhu pisanja ovog teksta ne vidim u želji za nekakvom polemikom sa dotičnim direktorom, nego u želji da religioznim ljudima koji uglavnom čitaju moje tekstove, predočim da može neko pisati o crkvenoj istoriji, a uopšte ne biti „crkven“, niti religiozan. Religiozni ljudi razmišljaju u nebeskim kategorijama, svoju dušu upravljaju ka Nebu, dok nereligiozni ljudi žive bez Neba, oni sav žar svoje duše daju prizemnim interesima i prizemnim stvarima.

Ljudima je danas pružena neka vrsta varljive slobode, po svojoj volji mogu da idu i u sveti hram i u javnu kuću, mogu da čitaju blagočestivu knjigu, gledaju blagočestivu emisiju, prate blagočestive sajtove ili sa druge strane – da idu u javnu kuću i gledaju razvratni rijaliti, prate svakojako đubre koje im pruža internet prostranstvo. Čini mi se da nacionalno osvešćeni ljudi treba da paze i da, koliko je to u njihovoj moći, svoj život i život svojih bližnjih ograde od te neverovatne doze primitivizma i primitivaca koji su zaposeli ogromnu većinu naših medija.

Ukoliko to budu radili ljudi od ugleda i časti, tada će i naš narod svetosavski, nadam se još uvek u svojoj većini, radije krenuti u hram, nego u javnu kuću, a „tuđmanovska istoriografija“ će otići tamo gde joj je i mesto – na smetlište istorije…

Tekst završavam utehom za sve koje boli ovaj novi talas „tuđmanizacije srbske istorije“, utehom koju nam šalje sveti besmrtni psalmopojac David u svom Psaltiru: „Nemoj se žestiti gledajući nevaljale, nemoj zavideti onima koji čine bezakonje. Jer se kao trava brzo kose, i kao zeleno bilje venu. Uzdaj se u Gospoda i tvori dobro; živi na zemlji i čuvaj istinu. Tješi se Gospodom i učiniće ti što ti srce želi“ (Psalam 36, 1-4).

A što se tiče Novomučenika Jasenovačkih, sveti vladika Nikolaj nam je poručio da su oni već pobedili: „O stradalci novi pod humkama vlažnim, pobeda je Vaša nad hrišćanstvom lažnim“.

Sveti Novomučenici Jasenovački molite Boga za nas!

AUTOR: Ranko Gojković
IZVOR: SABORNIK.RS

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top