Чињеница је да се Милошевић, за разлику од Ивана Стамболића и Драгише Павловића, према САНУ и Меморандуму држао уздржано. У свеопштој хајци, био је на самој периферији догађаја Природа односа Слободана Милошевића и Меморандума САНУ једно је у низу контроверзних питања која се од краја осамдесетих до данас готово без прекида постављају. Оно има и посебну тежину имајући у виду неславни исход Милошевићеве политике и метода којима се служио током успона и деценијске владавине на челу Србије и СР Југославије. Да ли Меморандум створио Милошевића, или је Милошевић његове наводе преузео као сопствени политички програм? Са дистанце од три деценије од објављивања меморандумског текста и пуних 16 година од петооктобарске

Београд – Његова светост патријарх српски Иринеј рекао је да је још рано говорити о проглашењу патријарха Павла за свеца, те да има неколико принципа који служе као основ за проглашење неког светим. „Никада није било о томе говора. Уосталом, све је то још рано. Има неколико принципа који служе као основ за проглашење за светог“, рекао је патријарх новинарима на Сајму књига у Београду, након представљања књиге „Патријарх Павле, светитељ наших дана“ Жан-Клодa Ларшеа. Он је додао да се патријарх Павле у вријеме најтрагичније историје српског народа понашао мудро са пуно благодети и освијетлио не само своје име, него и вријеме српске цркве, пренијели су београдски медији. „Како је

Фрањо Туђман је пристајао на сарадњу са београдским „јеретицима“, али само под условом да они Хрватској признају право да у сваком тренутку може да изађе из заједничке државе Основу српског опозиционог деловања седамдесетих и осамдесетих година чинили су интелектуалци окупљени у Удружењу књижевника Србије, Српској књижевној задрузи, САНУ и Матици српској. Посебан тон критичкој мисли давали су Социолошко друштво Србије и њему блиско Филозофско друштво Србије, као и Економски институт. Човек који је на овој сцени имао највећи ауторитет и од кога је потицало највише иницијатива усмерених ка систему био је Добрица Ћосић. Управо на ове кругове уперен је прст режима као на главне креаторе идеја које су свој коначни

Творци Меморандума били су „згрожени поквареношћу и неодговорношћу Стамболићеве бирократске врхушке и њене интелектуалне послуге“, записао је Ћосић Лидери неформалне српске и словеначке опозиције новембра 1985. године, упркос дубоком неслагању око готово свих питања будућности Југославије, постигли су и један важан споразум. На састанку Михаила Марковића, Добрице Ћосића и Љубомира Тадића са водећим љубљанским интелектуалцима у гостионици „Мрак“ договорено је и да свака страна независно напише сопствени национални програм. Оба акта, како је тада речено, требало је да буду објављена у „Новој ревији“ из Љубљане. „Афера Меморандум“, међутим, осујетила је рад на српском програму који никада неће бити написан. За разлику од Срба, Словенци су рад на својем „Начертанију“ завршили

Састанак водећих српских и словеначких опозиционих интелектуалаца у Љубљани 1985. дефинитивно је срушио илузије да могу заједно да наступају. Српски опозиционари били су затечени словеначким антијугословенским уверењем У јеку писања Меморандума у Српској академији наука и уметности, 16. новембра 1985. године у једној кафани на периферији Љубљане одржан је састанак водећих српских и словеначких опозиционих интелектуалаца. Гостионица „Мрак“ у којој су се састали можда на најбољи начин описује услове и теме рада ове групе опозиционара. Овај сусрет осим што је дефинитивно срушио илузије да Срби и Словенци могу заједно да наступају у промени поретка, произвешће и низ последица које ће завршити у прашини коју је у југословенској јавности изазвала појава

Академици у Меморандуму су констатовали да се српско становништво из Лике, Кордуна и Баније исељава због економске неразвијености и рафиниране асимилационе политике Хрватске Податком произашлим из пописа становништва 1981. године да ван територије Србије живи чак 24 одсто српског становништва, аутори Меморандума САНУ указали су на опасност од латентне дезинтеграције српског народа. У радној верзији овог документа посебно је наглашена ситуација у Хрватској, где је за свега три деценије њихов број сведен на ниво нижи од послератних година. Део Меморандума посвећен положају српског народа у Хрватској са констатацијом да је на делу асимилација и затирање његовог националног идентитета, у годинама које ће уследити биће тежишна тачка његове осуде и политичке

Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким борбама Србије од Орашца до устанка 1941. Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један одиста специјалан, али отворен и тотални рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и државноправних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи тај отворени рат, који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година. Он, дакле, траје много дуже него читав ослободилачки рат у

Основна теза Меморандума јесте да је конфедерализација, омогућена Уставом из 1974, довела до стварања одвојених републичких и покрајинских привреда и тржишта Економска криза, дубока и свеприсутна, један је од главних показатеља неприлика у које је запала социјалистичка Југославија осамдесетих година. Грађани бивших република и данас се сећају несташица кафе, детерџената, принципа вожње „пар-непар“, бонова за гориво, трком за девизама у земљи и техничким уређајима у иностранству… Положај привреде нашао се и у тексту Меморандума САНУ, на коме је група академика САНУ радила 1985. и 1986. године. Економски део овог, по много чему контроверзног документа најмање је био нападан и критикован, иако је по много чему одступао од званичне реторике представника

Огорчени дискриминацијом Срба у Сарајеву и Федерацији БиХ, окупљени око сарајевског огранка „Просвјете“ упутили су отворено писмо сарајевским, босанскохерцеговачким, званичницима Федерације БиХ, те представницима међународне заједнице и дипломатама. Указали су на ратну и поретну демографску катастрофу на штету Срба, али и на недаће попут отимања имовине, увреда, запостављања и уништавања српског културног наслијеђа. Казани, јама изнад Сарајева, само једно од необиљежених српским стратишта у Сарајеву, прогутала је на десетине сарајевских Срба. Од злодјела се амнестирали приписујући одговорност убијеном команданту 10. брдске сарајевске бригаде Мушану Топаловићу Цацу и његовом подрђеном Самиру Бејтићу. У нади да ће суживота бити, а и због превасходне улоге да очувају српску културу и традицију, до сада