Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Važno je da znamo čiji smo i kome pripadamo

Datum objave: ponedeljak, 8 juna, 2020
Veličina slova: A- A+

Narod koji je ustao da brani crkvu zapravo brani ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori već i svoje pretke, svoju istoriju i svoj narodni identitet.

Stari srpski srednjovekovni manastir Rmanj pet puta je rušen i obnavljan, tri puta su ga palili Turci, zatim su ga bombardovali Nemci 1941, da bi devedesetih godina bio na meti muslimanskih vojnih jedinica. Njegova najnovija obnova datira u naše dane, a njegova istorija mnogo govori o životu eparhije u kojoj se nalazi – Eparhije bihaćko-petrovačke – u kojoj pravoslavni Srbi žive vekovima, u talasima mira i obnove i ponovnih ratova i rušenja.

Tačno je trideset godina otkako je Eparhija bihaćko-petrovačka obnovljena, a na njenom je čelu od 2017. episkop Sergije, koji je i sam delio sudbinu naroda Bosanske Krajine, iz koje je rodom. Bio je izbeglica kada je s bratstvom prognan iz manastira Rmanj na samom kraju rata devedesetih, ali i povratnik – u svetinju je ponovo došao 1998, da bi pre tri godine postao i episkop bihaćki.

„Eparhija bihaćko-petrovačka i rmanjska postoji već trideset godina, ali crkveni život u njoj traje već punih sedamnaest vekova, o čemu nam svedoče arheološki lokaliteti ranohrišćanskih bazilika. Dakle, sedamnaest vekova ovde živi vera Hristova, a s njom i pravoslavni Srbi, koji su samo u proteklom veku stradali tri puta”, kaže u razgovoru za „Politiku” episkop Sergije.

Vraćaju li se Srbi u Bosansku Krajinu, vraća li se život u svetinje Eparhije bihaćko-petrovačke?

Istina, Srba je iz godine u godinu sve manje, ali zaista verujem da ih nikad neće nestati, baš kao ni svetinja koje su identitetska kičma ovog naroda. Prosečan čovek i dobro i zlo posmatra iz vizure sadašnjeg trenutka, pa mu današnje stanje ne uliva mnogo optimizma, ali u istorijskom iskustvu i duhovnom opitu Crkve Hristove prošlost, sadašnjost i budućnost pripadaju jednoj celini, u kojoj pravoslavni Srbi, a samim tim i Srpska pravoslavna crkva, nisu faktor koji se može zaobići, a naročito ne potceniti.

Pravoslavne svetinje žive duhovnošću svojih utemeljitelja, naših časnih i svetih predaka, a na nama, njihovim potomcima, stoji zadatak da ih održimo i unapredimo, kako bismo ih, kao najveći dar, predali našim duhovnim potomcima. To je dužnost generacije kojoj pripadam. Manastiri u našoj eparhiji (Rmanj, Glogovac, Veselinje, Klisina, Treskavac i Milanovac) jesu duhovni oslonac pravoslavne vere u ovim krajevima, ali i svaki parohijski hram, baš kao i svaka pravoslavna duša, danas stoje na braniku hrišćanstva, čuvajući duhovne temelje iz kojih je iznikao srpski narod u ovom delu Bosanske Krajine.

Da li se Eparhija bihaćko-petrovačka oporavila od višestrukog stradanja i da li su se tamošnji ljudi oporavili od mržnje?

Mnogo je važno da znamo čiji smo i kome pripadamo. Kada neko vidi puste krajeve Eparhije bihaćko-petrovačke i rmanjske, ja mu napomenem da su u tim krajevima rođeni velikani kao što su Sveti Jeronim Stridonski, srpski kralj Vukašin Mrnjavčević, Gavrilo Princip, Branko Ćopić, slikar Jovan Bijelić, istoričar Vaso Glušac i mnogi drugi. S druge strane, na području eparhije, na čijem sam čelu, nema stope koja nije zapečaćena srpskom krvlju. Samo tokom Drugog svetskog rata stradalo je više od dvadeset hiljada Srba samo na tri mesta: na Garavicama kod Bihaća, Šušnjaru kod Sanskog Mosta i u Livnu i njegovoj okolini.

Mnogo je onih kojima su ustaše okončale život na drugim stratištima, a nemali broj njih stradao je u Jasenovcu i Jadovnu.

To mučeničko stradanje odredilo je i naš pogled na istoriju jer generacijama unazad oplakujemo svoje mrtve, ne želeći da se zlo koje se nama dogodilo, dogodi i drugima. Ali, ovde se istorija neprestano ponavlja u svom najgorem obliku, unesrećujući sve one koji žive u ovim prelepim krajevima. Mislim da je konačno sazrelo vreme da ne osporavamo jedni druge i da damo šansu onima što dolaze da život grade na mestu gde su oduvek živeli njihovi očevi i dedovi, a ne da ih ispraćamo u beli svet u kojem će zauvek ostati stranci.

Koliko migrantska kriza, s kojom se suočava i BiH, utiče na odnose Srba i Bošnjaka i kakva je, prema vašim saznanjima, situacija u Bihaću?

Migrantsko pitanje odavno nije humanitarno već prvenstveno političko pitanje, od kojeg najmanje koristi, a najviše štete imaju i Srbi i Bošnjaci. Kreatori demografskih tokova s ovih naših područja uzimaju najkvalitetnije među Srbima i Bošnjacima odvodeći ih u beli svet, a na ove prostore dovode nesrećnike iz Pakistana, Avganistana i ko zna odakle. Oni koji su ovde oduvek živeli odlaze, a naseljavaju se oni koji za ove krajeve, pre njihovog dolaska, nisu ni čuli. Na delu su procesi kojima ne znamo ni uzrok ni krajnji cilj, ali je sasvim izvesno da nam migranti neće doneti ništa dobro jer njihov ostanak nije ni naša, a ni njihova želja.

U tom raskoraku Srbi i Bošnjaci strahuju, a migranti se sve češće međusobno sukobljavaju, vrlo često sa smrtnim ishodom. Bihać je važio za jedan od najlepših gradova u Bosni i Hercegovini, ali otkako je preplavljen migrantima, grad je postao simbol ne lepote kojom se dičio, već straha koji su u ovaj grad uneli oni koji mu ne pripadaju.

Vi ste jedan od episkopa srpske crkve koji se oglasio povodom napada zbog pričešćivanja vernika istom kašičicom, ističući da se zaraza ne širi i nikad se nije širila preko svetog pričešća. Hoće li, ipak, pandemija promeniti način pričešćivanja? Vidimo da se u nekim eparhijama SPC, kao i u nekim pomesnim pravoslavnim crkvama, izbegava upotreba iste kašičice.

Današnji čovek, prvenstveno radi unutrašnjeg traganja za samim sobom, neprestano teži promenama. To je odlika vremena u kojem živimo, ali je crkva ta koja ostaje ista u svakom vremenu jer je i sama, iako u vremenu, Hristovom blagodaću iznad vremena, a mnogi bi da je menjaju, reformišu, prilagođavaju potrebama, željama i ko zna čemu još. Ako bismo pristali na promene, pitanje je šta bi od crkve ostalo i da li bi to bila crkva kakvu znamo i kakva nam je potrebna. Mislim da je crkva poslednje mesto na kojem će vreme ostaviti trag u vidu promene jer je Crkva Hristova „stub i tvrđava Istine”, zato u njenom liturgijskom poretku sve treba ostati onako kako je to vekovima bilo jer je to zalog da nećemo odstupiti ni od jedne spasonosne reči Hristove.

Ako danas popustimo i promenimo liturgijsku praksu, sutra ćemo menjati dogme, a onda od nas neće ostati ništa. Ovo je vreme najbrutalnijeg egoizma, gde se na svim nivoima razara zajednica. Čak i psiholozi ističu kako su porodične zajednice bile daleko čvršće kada su svi njeni članovi jeli iz iste zdele, a s obzirom na delimično uspelu dezintegraciju porodice, na red je došla crkva, kao poslednje utočište istinskog zajedničarenja u Hristu.

Zbog svega toga neskriveno se zalažem da olako ne unosimo bilo kakve novine u liturgijsku praksu i da se strogo držimo vekovnog reda i poretka. Za istinske vernike ovo je samo jedno iskušenje da li ćemo odstupiti od prakse svetih božjih ugodnika ili ćemo pod smutnim uticajem vremena u kojem živimo pristati da izmenimo sopstvenu duhovnu nit koja nas čini i hrišćanima i Srbima. Nije ovo poziv na radikalizam, već molitveni vapaj da sačuvamo neokrnjeno ono što smo primili od svojih duhovnih otaca.

Kako gledate na situaciju u kojoj se nalazi srpska crkva u Crnoj Gori? Litije podrške organizovane su početkom godine i u vašoj eparhiji, u Mrkonjić Gradu.

U Crnoj Gori je na delu jedan suludi projekat identitetskog prekrajanja kako same države, tako i jezika, pisma i istorije. Na red je došla crkva, kao prvo i poslednje svedočanstvo istinskog bića Crne Gore, a narod koji je ustao da brani crkvu zapravo brani ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori već i svoje pretke, svoju istoriju i svoj narodni identitet.

Sveštenstvo i narod neće odustati od namere da sačuvaju ono što im pripada, ali je državnim vlastima, oličenima u jednom čoveku, stalo da pod svoju kontrolu stave i crkvu, čime bi lažni identitet bio u potpunosti zaokružen. Ipak, ovim bezakonjem vlast će ponajpre srušiti samu sebe, a zatim će se i jezik i pismo, baš kao i prepravljena istorija, vratiti u svoje prvobitno stanje.

Nama ostaje da molimo za braću u Crnoj Gori, za mitropolita Amfilohija, episkope i sveštenstvo, da istraju u ovoj velikoj borbi, ne sumnjajući da će srpska crkva sačuvati i sebe i istinsko biće Crne Gore, koje je režim Mila Đukanovića izopačio do neprepoznatljivosti.

Ne smemo dopustiti da živimo u strahu od virusa

Koliko je pandemija virusa korona bila, i koliko je i dalje, iskušenje za vaše sveštenstvo i monaštvo, za vernike?

Pandemija je prekrojila naše planove, ali i našu svakodnevicu. Proslavu eparhijskog jubileja odložili smo za narednu godinu, ali se život polako vraća u prvobitne tokove. Verujemo da je pandemija iza nas i da će tako i ostati, zato ne smemo dopustiti da živimo u strahu od virusa jer ovo nije ni prva ni poslednja pandemija s kojom je svet bio suočen.

Istina je da su bogosluženja tokom vaskršnjeg posta i vaskršnjih praznika bila slabije posećena, ali ne zbog straha sveštenika i vernika, već iz poštovanja prema odlukama državnih organa koje su bile takve kakve jesu. Bogoslužbeni život na području naše eparhije vraća se u ono isto stanje kakvo je bilo pre pandemije.

Mislim da se to više nikada neće ponoviti, a iz svega smo, čini mi se, izašli i hrabriji i odlučniji da ostanemo to što jesmo, da po svaku cenu sačuvamo hrišćanske vrednosti u nama jer ako to ne uspemo, uzalud smo živeli.

Izvor: POLITIKA

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top