Крај новосадске рације није био и крај крвопролића. Наредбом коју је потписао Ференц Сомбатхељи, рација је проширена на Србобран и Бечеј и почела је по завршетку покоља у Новом Саду Новосадска рација у којој је, за непуна три дана, зверски уморено 1.246 невних људи, од чега 489 мушкараца, 415 жена, 177 стараца и 165 деце, практично је обустављена у петак, 23. јануара 1942. године у 16 часова. Официјелно, она је окончана у 21 час тог истог дана. Тако је, наиме, било наведено, у „Објави“ коју је потписао командант Другог оружаног одреда, задуженог за њено сповођење, пуковник Јожеф Граши. У том опскурном тексту, он је подвукао да се „тешко одлучио на

На невеликом православном гробљу тог леденог 23. јануара 1942. године, за неколико сати побијено је 250 невиних душа. На фудбалском игралишту НАК-а, хонведи су организовали циничну трку за живот Једно од новосадских места на којем су у петак, 23. јануара 1942. године, почињени најстрашнији злочини било је и Успенско православно гробље. Реч је о невеликом гробљу које се налази у данашњој улици Новосадског сајма које би, с правом, могло да се назове и вечним почивалиштем српских бесмртника. Јер, на њему, уз остале, почивају Јаков Игњатовић, господар Јован Обреновић, Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић, Јаша Томић… Убиства су почела већ око осам часова ујутру. Прве жртве су, наводи се у једном

Ако хоћете да утврдите у којој мери се неки бивши комуниста и партизан конвертовао у Србина -говорио је професор Ломпар на једном од предавања- поставите га пред искушење изношења става о судбини Драже Михаиловића: aко је у стању да изврши самопрекорачење и поштено призна Дражи антифашистичко војевање и трагичну судбину, онда је наречени бивши комуниста постао Србин; ако није у стању да то уради, онда он не само да није постао Србин, него још није на путу ни да прими хришћанство. Ова бриљантна и духовита мисао гађа у психолошки центар наше стварности. Зашто и данас, три деценије од званичног силаска комуниста са власти, у нашој владајућој елити и даље постоји

Жандармима и хонведима су 23. јануара дате одрешене руке. Придружио им се и део домаћег мађарског живља. У крвавом пиру, на најзверскији начин, убијено је преко 1.000 Новосађана Праву „раскош“ своје садистичке природе, жандармеријски капетан Мартон Зелди, „режисер“ инсценираног сукоба „побуњеника“ и хонведа у ноћи између 22. и 23. јануара, који је био окидач за покољ, нормалном уму незамисливих размера, показаће трећег, последњег дана мађарске рације у Новом Саду. Пошто су им, пре тога, мотивације ради, показали у том „сукобу“ тобоже рањене жандарме који ће, узгред, истог поподнева, здрави и добро расположени, шетати новосадским улицама, жандармима и хонведима су тог 23. јануара дате – одрешене руке. Као и у Шајкашкој, придружиће

Капетан Мартон Зелди, између Дома „Левенте“ и новосадске Бановине, инсценирао је сукоб „побуњеника“ и хонведа. На „попришту“ су остављени лешеви цивила убијених претходних дана Гледано из угла њених наредбодаваца и креатора, први дан Новосадске рације није дао очекивани резултат. Због тога је пуковник Јожеф Граши, командант Другог оружаног одреда формираног за њено извршење, обилазећи у више наврата залеђени и замукли град, незадовољство искалио на подређеним старешинама. О томе сведочи његов дијалог у једној од завејаних новосадских улица са капетаном жандармерије Мартоном Зелдијем, о којем смо писали у претходном наставку. Све продавнице у граду биле су затворене, саобраћај потпуно заустављен, а варошки сокаци сабласно пусти. Око Владичанског двора била је постављена

У Србобрану је формиран Други оружани одред, јединица за реализацију рације у Новом Саду. Њени делови су већ учествовали у акцијама у Шајкашкој и руке су им већ биле крваве до лаката НЕПОСРЕДНО по завршетку саветовања у Србобрану 19. јануара 1942. године, пуковник Јожеф Граши, командант 13. хонведске бригаде са седиштем у Сомбору, отпутовао је у Нови Сад. Генерал Ференц Фекетехалми-Цајднер, којем су мађарски политички врх и Генералштаб поверили чишћење Јужне Бачке, управо је њему поверио команду над Другим оружаним одредом чији је задатак био чишћење града од новосадских Срба и Јевреја и који ће се претворити у масовни покољ. Други оружани одред је био јединица формирана искључиво за рацију

Иринеја Ћирића Хорти је примио истог дана када је уз његову сагласност донета одлука о проширењу рације на Нови Сад, и рекао му да нема сазнања о злочинима у Бачкој. На апеле Ернеа Бајчи-Жилинског нико није реаговао ПОСЛЕ распада Краљевине Југославије и мађарске окупације Бачке која је, практично без отпора, завршена за свега пет дана (11-16. април 1941), око 225.000 бачких Срба нашло се у изузетно тешком положају. Масакром 3.500 српских цивила у Сомбору, Суботици, Кули, Сиригу, Црвенки, Новом Саду и другим местима, нова власт им је, више него речито, показала чему могу да се надају не прихвате ли, беспоговорно, враћање Мађарске у „хиљадугодишње границе“, како је говорио њен регент