Свештеник Стеван Стефановић: Јасеновац Геноцид над Србима 1941 – 1945 (Други део)

Шта је то што натера једног обичног, цивилизованог Европљанина да начини такве злочине какве су Британци вршили у Индији, досељеници у Америку над америчким аутохтоним становницима, Северноамеричким Индијанцима, Белгијанци у Конгу или Хрвати у НДХ над Србима, посебно у Јасеновцу?

Док смо се ми делили на партизане и четнике, Хрвати су имали посебну врсту каме, ножа, коју су називали србосек, и која је служила искључиво за убијање Срба, без обзира да ли су комунисти или припадници регуларне, краљеве војске. Данас, на хрватској националној телевизији адмирал Давор Домазет говори јавно да Хрватском краљевству припадају Бока Которска, црногорско приморје до Улциња, читава Босна и Херцеговина, Срем, Бачка и делови Баната, наша држава на то не реагује.

Срби су доживели три геноцида у двадесетом веку. У Првом, затим у Другом светском рату и 1995. када је српски народ протеран из Хрватске државе из садашњих, социјалистичких, авнојевских граница.

Просечни хрватски интелектуалац је још у деветнаестом веку, националну свест градио на основу пројектоване територије коју су сматрали Хрватском. Сви који су живели у оквиру те територије, једноставно су сматрани за Хрвате, а реч је управо о српским земљама које је поменуо несрећни адмирал Домазет. Они који су били православне вероисповести, сматрани су отпадницима од римокатоличке Цркве и отпадницима од хрватског националног бића.

Срби су на просторима данашње Хрватске живели од досељавања Словена на Балкан, већ од краја шестог века. Византијски цар и писац Константин Порфирогенит каже да је река Цетина која се улива у Јадранско море у Далмацији, између Сплита и Макарске дели српски и хрватски народ, што имплицира да је готово половина Далмације настањена искључиво Србима.

Од 1627. Године, Војна Краијна, која се простирала од Книнске Крајине до Баната стављена је под контролу хагзбуршке војске. Војници, Крајишници били су махом Срби. Срби су у неколико таласа напуштали Османско царство и досељавали се у области Војне Крајине, мотивисани наставком борбе против Турака, Османлија, и тиме повећавали проценат српског становништва у оквирима Хабзбуршке монархије, у крајевима, где су, као што смо видели Срби живели од петог века, а када је реч о областима северно од Саве и Дунава, још и раније.

Срби су одмах постајали војници, под командом аустријских официра, и за њих нису били надлежни Хрватски феудалци који су под собом имали неслободне сељаке Хрвате. Овакво стање није одговарало ни хрватским сељацима, који су били власништво својих феудалних господара и који су са подозрењем гледали на Србе, слободне војнике. Феудалци су такође били незадовољни јер Срби нису припадали њима као хрватски сељаци, кметови и уз то су још добијали своје земљишне поседе. На Србе православце са неповерењем је гледала и римокатоличка Црква, која је сматрала да Срби као припадници милитантне католичке Хабзбуршке монархије, порезе морају да плаћају Ватикану, што је за православне Србе било потпуно нелогично.

Зато је било важно да Република Српска Крајина падне и да се деси Олуја. Западне земље, којима ми сада тужимо Хрвате да код њих расте неофашизам, су учествовале у егзодусу Срба из Српске Крајине у августу 1995. Док Београд званично није подржао Србе из Хрватске. Ово је резултирало убијањем преко 3.000 цивила и протеривањем 300.000 Срба из Хрватске, данас, у Хрватској готово и да нема Срба. План Хитлера и Анте Павелића је извршио Туђман, комунистички генерал и Нато официри уз подршку United States, који су обучавали хрватске официре и потпуно их снабдевали логистиком и оружјем. Уз благослов Стејт Депармента, хрватска влада је потписала уговор са америчком војно-консултантском компанијом (да, и то постоји) Military Professional Resources Incorporated који су радили на обуци хрватских официра. Тако је 24.000 бораца Срба из Крајине напало преко 175.000 људи хрватске војске, наоружаних НАТО оружјем, уз помоћ НАТО официра и Крајина је пала, Книн је пао.

Већ смо говорили о коренима ове мржње Хрвата према Србима, Други светски рат је врхунац ове мржње, тренутак када је та мржња процветала. Оно што су желели да учине вековима, тада 1941. године су од својих нацистичких вођа добили благослов да Србе истребе.

Зато Јасеновац и целокупно страдање Срба у НДХ мора да постане део нашег колективног сећања, део нашег колективног идентитета, део нашег националног бића, на онај начин на који је то и Бој на Косову или Церска или Колубарска битка.

Шта подразумевам под тим да геноцид над Србима у осам логора које једним именом називамо Јасеновац буде део нашег идентитета? То је реалност да када одговарамо на питање ко смо ми, ко смо ми Срби, одговор буде: „Ми смо народ Светог Саве и кнеза Лазара, али и народ над којим је извршен геноцид у јасеновачким логорима, зато јер смо Срби и зато јер смо православни.“

По речима нашег највећег историчара др Милоша Ковића, ми данас као друштво личимо на Јевреје у периоду од 1945. до 1961. у предајхмановском стању. Када нису знали какав став да заузму према чињеници да је стотине хиљада њихових сународника убијено широм Европе. Тада још увек холокауст није био део Јеврејског идентитета, сада јесте. Сада, када неко негира постојање холокауста, бива му забрањен приступ у Израел и у United States. Потомци убијених Јевреја, су се у другој половини двадесетог века изборили за то. С друге стране бивша председница Хрватске се не стиди да изговори да је дошло време да се утврди истина о Јасеновцу. Замислите немачког канцелара да каже да је сада дошло време да се утврди истина о Аушвицу?

А управо смо на почетку тог процеса. Када НАТО и Европска Унија врше ревизију историје, нама праве уџбенике и приморавају нас да личимо на њих, да прихватимо њихову истину да бисмо опстали у њиховом свету. Уместо истине о Јасеновцу представља нам се „истина“ о Сребреници, уместо Косовског „мита“, мит о Европској Унији.

Процес ревизије историје још увек није дошао до Другог светског рата, тренутно се дешава ревизија Првог. Пуцањ Гаврила Принципа, који је раван са ножем Милоша Обилића, третира се као терористички чин. Србија као кривац за избијање Великог рата, дан наше победе у Првом светском рату се назива Даном примирја, а све Версајске творевине, тековине Првог светског рата, уништене су: Југославија, Чехословачка па и Совјетски Савез.

Као што сам једном већ и говорио, стожер окупљања мржње према Србима био је Беч и Аустроугарска. Они су анектирали Босну и извршили инжењеринг, измислили Босанску нацију.  Да је Босна и Херцеговина тада постала српска земља, српска Крајина, данас не би било разлике између једног Србина из Босне и Србина из нпр Тимочке Крајине. Овако, Беч је имао неколико деценија да изврши национални инжењеринг и створи нацију Бошњака.

Од 42 концентрациона логора колико је основано на територији НДХ чак девет су били дечији логори. Према попису који није коначан и још увек се утврђује у нацистичкој Хрватској је у периоду између 1941. – 1945. убијено је 74.762 детета. За ову децу знамо ко су, знамо им имена и презимена, знамо их чија су, као и што знамо имена људи који су их убили. Многа од убијене деце била су још у пеленама, нису стигли да изговоре своје прве речи, нити да направе своје прве кораке. Колико су ова зверства била нељудска, демонизована, говори и чињеница да су убијена још и нерођена деца, трудницама су сечене утробе и убијане су бебице које још увек нису виделе светлост дана. Чак су мртве бебе и враћане у утробе мајки. По сведочанству Милоша Башовића из Рогатиће, усташа је узео из наручја мајке његовог млађег брата од три године, бацио га је увис и дочекао га је на бајонету, ножу који се налази на пушци. Онда је мртво дете са ножа једноставно убацио у Дрину. Дечицама су сечене рукице и ножице и онда су Хрвати одсеченим дечијим удовима гађали заробљене Србе, подсмевајући се.

План Хрвата је био биолошко уништење Срба, наше нације, отуд ови монструозни злочини над децом. Деца су често умирала од глади у логорима и та смрт, по сведочанствима малог броја преживелих била је гора од убиства. А деца су убајена клањем, бацана су из све снаге у зидове, ломљене су им лобање маљевима, клана су. Међутим, најјезивији призори били су измучена деца која умиру од глади.

У току лета 1942. године када због великих врућина управници логора нису могли да спаљују лешеве убијених Срба, они су их једноставно бацали у Саву. Лешева је било толико, да се у Београду у једном тренутку направио чеп од лешева тела наших сународника убијених готово три стотине километара узводно. Лешеви су се гомилали око стубова на старом савском мосту. Немачка окупациона власт града Београда тада би под присилом приморала Роме да ваде лешеве Срба из Саве и закопавају их, на Великом Ратном острву или испод куле Небојша.

Смрад лешева био је тако језив и страшан, да се осећао чак и у Земуну и на Дорћолу.

Христос је поново страдао са сваким од јасеновачких мученика, зато су они колективно проглашени за свете. Први страдали као и у балканским ратовима били су српски православни свештеници. И када кажем свештеници, мислим и на целокупне свештеничке породице. Свештеници су били први који су бацани у јаме. Само је у Госпићу убијен седамдесет и један свештеник и њихове породице, као и двојица владика. Данас знамо за имена 171 убијеног свештеника у НДХ.

Срби су убијани не само у логорима, већ и испред својих кућа, на праговима, као у Пребиловцима, где је избрисано из постојања читаво једно село, затим у Црквама… поред логора, највећи број Срба страдао је у јамама у кречњачким областима, посебно дубоким усправним пећинама дубоким по неколико десетина метара. Те јаме никада нису истражене, нити је допуштено спелеолозима да се изврше детаљна испитивања, многе од њих су касније запушене камењем или затваране бетоном.

У Поповом Пољу код Требиња, стотину људи је убијено и бачено у јаму 11. Јула 1944. Најмлађа жртва је била бебица, новорођенче старо десет дана. Побијене су читаве породице. Споменик жртвама, уништиле су 1993. повампирене нацистичке формације усташке хрватске војске.

Да ли можемо и смемо да опростимо ове злочине?

Да ли можемо да опростимо некоме ко је желео да избрише српско име из постојања, који нас је убијао само зато што смо Срби и што смо православни?

Можемо опростити, наравно и Бог нас позива на то да опростимо, али да ли је могуће да опростиш ономе ко се не каје, ко негира злочин и убицу представља као жртву?

Како да синтагма „опростити али не заборавити“  не постане само фраза, којом ћемо и ми део стравично страдалог српског народа заборавити жртве које смо дали?

На ова питања ће свако од нас појединачно, морати да да одговор.

И да својим животом посведочи тај одговор, као и припадништво српском народу, народу мученика.

Данас се власт у Црној Гори понаша у великој мери слично као усташка власт у НДХ. Још увек нема убистава и оваквих злочина над децом, али видимо позивање црногорских власти на идеологе нацистичке НДХ. Одузимање црквене имовине, угрожавање слободе вероисповести, слободе говора… почевши од намештеног референдума на коме су Бошњаци и Албанци из свих суседних република могли гласати, а Црногорци у Србији нису, и ако их има више у Србији него у самој Црној Гори. Тако је створена псеудо држава, која је мимо воље својих грађана ушла у НАТО и признала државу Косово. И поред поновљеног инжењеринга националног бића, преко 27% становника Црне Горе се данас изјашњава као Срби, а преко 80% као верници Српске Православне Цркве.

Евидентни су и покушаји провокација, чији је циљ да мирне литије и молебани,  доведу до сукоба и малог грађанског рата у Црној Гори. Ако се данас у Црној Гори деси сукоб између суседа, пријатеља, рођака, који ће се поделити и стати једни насупрот других, изгубићемо заувек могућност суживота и интеграције. Док расправљамо шта се десило у НДХ и откуд међу нашим комшијама толика мржња и зло, десиће нам се нешто слично и у Црној Гори…

Аутор: Свештеник Стеван Стефановић

Извор: Српска историја

Свештеник Стеван Стефановић: Јасеновац, геноцид над Србима 1941 – 1945. (први део)