Svedočanstvo o Jasenovcu

Izdavačko preduzeće „Svjetlost” iz Sarajeva u svoje zadatke odmah posle Drugog svetskog rata uvrstilo je i podsticanje boraca i ostalih učesnika NOP-a da, u obliku koji im najbolje odgovara, opišu šta su sami doživeli ili videli.

Na taj poziv reagovao je Drago H. Čolaković iz Bijeljine, koji je u knjizi „Jasenovac”, izdatoj 1948. godine, detaljno opisao stvaranje logora Jasenovac svedočeći o strahotama kroz koje su već na samom početku prošli logoraši. Za njegovo pisanje „Svjetlost” kaže da ima „pečat uverljivosti i snagu dokumenta”.

Logoraši su svakodnevno ubijani na različite načine, radeći teške poslove po blatu i kiši, snegu i mrazu, mokri, gladni, prljavi, vašljivi, maltretirani na svakom koraku. Ubijani su iz čista mira, čak i onda kada bi došao novi ustaša koji to ranije nije radio pa je želeo da proba.

Ustaše su u početku hapsile obazrivo:

„– Izvolite sa mnom u kasarnu kod gospodina majora na saslušanje.

– Kakvo saslušanje?

– Na znam, ali neće dugo trajati.”

Zgodan način da se mirno privedu nedužni ljudi.

Tako je bilo dok se nisu uverili da se ljudi bezuslovno pokoravaju, a kad su videli da jedan gradski policajac može začas da pohapsi stotinu građana, a samo dvojica ustaša da poteraju sve muškarce jednog sela, postali su drski, okrutni i bezobzirni.

Putujući vozom od Bijeljine do Gospića, gde su najpre odvedeni, suočili su se sa strašnom mržnjom običnog sveta koji bi ih prepoznao na stanici. Znali su da im se ne sprema ništa dobro, a u to su se ubrzo i uverili.

Ne želim da prepričavam knjigu. Navešću samo nekoliko primera koji će je predstaviti kao nezaobilazni dokument kad se govori o Jasenovcu.

(PROČITAJTE KNjIGU)

Obest ustaša nije imala granice. Tako su npr. izmislili kupanje u jarkovima. Kad su se vraćali sa rada gde su gradili nasip pored reke Save, morali su „po naredbi ustaša sve jarke da pregaze. U baraci nemaju u šta da se presvuku, niti mogu da se osuše, nego onako mokri ležu i mokri ustaju”.

Jadna grupa seljaka iz Trnave suđena je na prekom sudu u Zagrebu. Pušteni su kućama. Na železničkoj stanici Jasenovac skinula ih je ustaška straža i dovela u logor. Kad su videli gde su došli, njih nekoliko poče bežati. Sve su ih pobili, osim jednog mladića, koga su pretukli i da vide ko im je pomagao naterali su sve Srbe da prođu pored njega, a on da kaže koga poznaje. Tako su ubili još oko 40 ljudi. Mladića su zatim zaklali.

Jednog dana dovedeno je sedamdesetak talaca Ličana. Svi su poubijani na monstruozan način „jednog po jednog naterivali su u neku rupu punu vode, metali im na glavu dasku i preko nje cupkali dok se čovek ne bi udavio”.

Kad je u logor doveden restorater Divjak iz Lipika, pravni referent „tabora” Matković ga je prepoznao jer mu Divjak svojevremeno nije dao stolicu. Vezao mu je ruke žicom, oborio ga kundakom na zemlju, prevrnuo ga na prsa, „kamom mu razrezao kaput i košulju i jednim potezom kame rasekao mu levu slabinu. Jeziv krik, zatim krkljanje i Matković je držao srce Divjakovo u ruci. Ovako se sveti Matković”.

Njegoslav Vukotić, Pančevo

Izvor: POLITIKA

Oprema: Jadovno 1941.

Vezane vesti:

DRAGO H. ČOLAKOVIĆ: JASENOVAC