Sve što sam radila – radila sam za moju Srbiju

Sretna sam što su deca poslušala moje savete, odnosno savete još mog pokojnog oca koji leži tamo na dnu neke jame u Jadovnu jer je stradao kao žrtva ustaškog genocida.

Jedan od poslednjih intervjua prof. dr Smilja Avramov dala je Geopolitici, povodom svog 100 rođendana. U tom intervjuu, pored tema ustaškog genocida nad Srbima, Trilateralne komisije,  i drugih, profesor Avramov je govorila i o manje poznatim događajima i pojedinostima iz svog privatnog života; o tome kako je kao dobrovoljna bolničarka lečila ranjene vojnike Vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilskom ratu 1941. godine, o svom ocu koga su ustaše ubile a koji je bio osnivač Srpske banke u Zagrebu i društva “Privrednik”, o susretu sa Tomom Maksimovićem i o odnosu prema Milanu Nediću…

Razgovor vodili: Slobodan Erić i Nevenka Stojčević

Prof. dr Smilja Avramov, dugogodišnji predavač na Pravnom fakultetu u Beogradu, ekspert za međunarodno javno pravo, autor kapitalnih knjiga o genocidu u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, jedan od najznačajnih srpskih intelektualaca koji su obeležili drugu polovinu 20. veka, na Sretenje je obeležila stoti rođendan. To je bio povod za susret i razgovor sa uvaženom profesorkom Avramov, koja nas je ljubazno primila u svom stanu. Želeli smo da u ovom intervju razgovoramo ne samo o delu profesorke Smilje Avramov, već i o njenom bogatom životnom iskustvu, o porodičnoj biografiji.

Ima nekih stvari koje prosto ne volim da se iznose u javnost. Ja sam iz jedne jako bogate kuće. Imali smo veliko imanje, veliku kuću, luksuzno smo živeli, na nivou. Na kraju, to vidite i po ovim stvarima koje sam sačuvala od moje bake. A udala sam se iz prevelike mladalačke ljubavi za mog kolegu studenta, siromaha. Iz sirotinjske kuće. Otac mu je bio kovač i poginuo je u Prvom svetskom ratu. Moj muž je nažalost umro ali  ja mogu da kažem da sam imala jako srećan brak. I kao vernik zahvaljujem se Gospodu Bogu, imam dve divne ćerke koje su završile najprestižnije fakultete u svetu, i doktorate, imaju porodice i ja sam i baka i prabaka.

Ono što nisam volela, ali nisam mogla ni da sprečim, to je da ću na Sretenje 15. februara ove godine da napunim sto godina. Sve sam molila da se preko te činjenice pređe i da se to uopšte nigde ne pominje. Zahvaljujem Bogu što sam dočekala da vidim unuke i praunuke, što sam dočekala da ih zagrlim i iskažem im svoju veliku ljubav.

Sretna sam što su deca poslušala moje savete, odnosno savete još mog pokojnog oca koji leži tamo na dnu neke jame u Jadovnu jer je stradao kao žrtva ustaškog genocida.

Gospođo profesor, Vaša skromnost je i Vaša izuzetna vrlina, ali ipak treba dopustiti onima koji znaju da ste ispunjeni životno i profesionalno, da Vam ukažu čast i pažnju.

– Eto, kolege će mimo moje volje, 14. februara uoči Sretenja, na Pravnom fakultetu prirediti Akademiju meni u čast. Trebalo bi i ja da govorim, ali mene je to emotivno blokiralo jer mislim da nisam ništa posebno učinila osim što sam napisala nekoliko udžbenika i knjiga. Jer, tek sad kad sam pri kraju puta, ja imam ideju šta bi sve trebalo da napišem.

Znate, nas je bilo četvoro dece, i po izrazitoj želji mog oca svi smo završili fakultete. Iako je bio iz seljačke, zemljoradničke porodoce, otac je uvećao veliko bogatstvo koje smo nasledili po majčinoj liniji. Uvek nam je govorio – zaboravite gde živite i šta imate, nego učite da steknete znanje koje niko ne može da vam uzme, a bogatstvo očas može preko noći da nestane.

Moj otac je bio izuzetno inteligentan čovek, imao je velike ideje i bio je jedan od osnivača Srpske banke u Zagrebu i društva „Privrednik“. Ja sam tu njegovu životnu filozofiju prenela na moje ćerke, i one su to, hvala Bogu, prihvatile i usvojile. Govore po nekoliko jezika. Starija ćerka Radmila završila je studije elektrotehnike i živi u Kanadi. Mlađa ćerka Dragana je završila dva fakulteta, Filozofski fakultet u Beogradu i još jedan fakultet društvenih nauka na univerzitetu u Italiji. Svi će oni sada da dođu za Sretenje, iako sam ih molila da dođu pet dana ranije ili pet dana posle, da se od dana moga rođenja ne bi pravila nikakva pompa.

Ko sam ja, samo prosečan čovek koji iznad svega voli Srbiju. I sve što sam uradim radila sam za moju Srbiju, zahvaljujući podršci moga muža i mojih ćerki koji su za tu moju ljubav imali mnogo razumevanja i tolerisali moja putovanja po svetu gde sam tragala za istorijskim dokumentima.

Iz našeg prethodnih razgovora sećamo se priče o Nikoli Pašiću, koji je bio prijatelj Vašeg oca i dolazio kod Vas na slavu, da je prodavao kuće iz porodičnog imanja i te pare davao Radikalnoj stranci?

– To je istina! Žena Nikole Pašića je bila iz bogate porodice i imali su u Trstu nekoliko kuća. Pašić je zaista svoju imovinu prodavao i novac davao Radikalnoj stranci. 

Vi ste se, gospođo profesor, školovali u Beču!?

– Da, u Beču sam pohađala srednju školu jer moja majka je tamo imala rodbinu. Po majci je bila u rodbinskoj vezi sa Preradovićima, porodicom Petra Preradovića. Internat u kome sam boravila je bio jako skup, ali moj otac je imao fanatičnu ideju da mi dobijemo najviše moguće obrazovanje i za to nije žalio para. A Pravni fakultet studirala sam u Zagrebu.

Kako se Vaš otac odnosio prema Vašoj odluci da se udate za levičara?

– Moji su bili jako protiv te udaje, nisu im se sviđale te levičarske ideje i plašili su se da nećemo imati od čega da živimo.

Hoćete, molim Vas, da nam ispričate o Vašem učešću u Aprilskom ratu 1941. godine, u koji ste kao bolničarka otišli dobrovoljno?

– Još na studijama pohađala sam tečajeve za dobrovoljne bolničarke. To je bio pokret, jer se očekivao neki rat, i ja sam odlučila da završim kurs. Imam diplomu koja se čuva na Pravnom fakultetu i imam čak objavu da se mole usputne stanice da dobrovoljnoj bolničarki omoguće lakši prevoz. Kada je počeo apriliski rat, ja sam se sa Vojnom bolnicom povlačila iz Novog Sada prema Beogradu. Iz Beograda smo se uputili ka Valjevu. Posla toga smo prešli Drinu i uputili se ka Srebrenici.

Kao što je poznato Vaš konvoj je bio poslednji koji je prešao most na Savi, koga je posle naša vojska srušila.

– Da. Mi smo poslednji prešli taj most. Kod Zavlake smo bili napadnuti od strane Nemaca. Tu nam je pomogao neki bataljon Vojske Kraljevine Jugoslavije, koji se nalazio u blizini a da nismo ni znali. Oni su nam omogućili i prelaz preko Drine, a onda smo se utaborili negde kod Srebrenice.

Zvanična istorija socijalističke Jugoslavije je tvrdila da se Vojska Kraljevine Jugoslavije nije borila u aprilskom ratu. Jeste li Vi kao bolničarka, možda, viđali ranjenike koji su stradali u nekim borbama sa Nemcima?

-Još i kako! Imali smo poljsku bolnicu, i imali smo ranjenike u njoj. Oni su pružali otpor, imali smo čete koje su obezbeđivale naš prelaz preko Drine. Kad smo prešli Drinu, smestili smo se u nekoj šumi blizu Srebrenice. U blizini je bila i neka škola koju su ispraznili i u kojoj smo napravili bolnicu. Tu smo ostali nekoliko dana. Nemci su nas opkolili, i posle predaje, sproveli u Bijeljinu gde su u kasarni napravljeni logori. Posle nekoliko dana svo pomoćno medicinsko osoblje dobilo je dozvolu da se vrati u Beograd i s njima sam došla i ja. Oficiri, lekari su odvedeni u zarobljeništvo. Tad sam se vratila u Vojvodinu u rodno mesto moga muža.

Kad su počela hapšenja levičara, posle napada Nemačke na Sovjetski savez, Toma Maksimović – koji je bio dobar prijatelj sa mojim ocem i organizovao Komesarijat za izbeglice – na molbu moje majke smestio je mene i moga muža u nekom kampu u Beogradu kao izbeglice. U međuvremenu moj otac je već odveden u Jasenovac i najverovatnije je već bio i svirepo ubijen, brat uhapšen i odveden u Mathauzen.

U Vašem istraživanju bavili ste se i trojnim sastankom SAD-Nemačka-Vatikan. Da li je tada doneta odluka da Jugoslavija bude rasturena?

– Da, upravo obrađujem tu temu u trećem izdanju moje knjige o genocidu. A na rasturanju Jugoslavije su radili svi, ne samo pomenute zemlje. Inače, genocidom se bavim, između ostalog, i zato što je moj otac bio među prvim žrtvama genocida, to naprosto osećam kao dug prema ocu, jer su mi jedan lekar i još jedan logoraš iz Sarajeva pričali kako su moga oca unakaženog bacili u jamu. Oni su mi preneli poslednje reči moga oca. Mene je to jako dirnulo i zato sam sav svoj rad posvetila naučnom istraživanju genocida. U najnovijem izdanju knjige navodim i sve jame u koje su zatrpane žrtve genocida, a koje su još uvek netaknute i zatrpane.

Profesor Jerotić se mnogo bavio ovom temom i jako dobro obradio sam taj čin genocida. Šta je ljude motivisalo na tako teške zločine, kako je normalan čovek mogao mirne duše da seče glavu drugim ljudima, da baca decu uvis i dočekuje ih na bajonet, da im odseca ruke i noge?

Kad govorimo o genocidu u Hrvatskoj, da li je on pre svega delo ustaša, ili delo saradnje sa Nemcima?

– Ne, ustaštvo je originalna hrvatska ideologija. Kad je Hrvatska već bila konstituisana kao otcepljena država, čišćenje Hrvatske od „stranog elementa“ (čitaj Srba) je bio prvi ustaški konstitutivni dokument. Da Hrvatska postane etnički potpuno čista država.

I tako je počeo genocid koji traje do danas.

Genocid, dakle, nije zamišljen kao jedan čin, nego kao proces koji ima kontinuitet. Ljudi u Srbiji su obaveštavali vladu u Londonu o stanju u Srbiji, i o tim zločinima na području NDH. Izbeglička vlada Kraljevine Jugoslavije je nekoliko puta pisala papi i molila ga kao vrhovnog poglavara jedne hrišćanske crkve da zaustavi taj zločin, ali papa nije reagovao. Ne treba zaboraviti ni da je Hitler primio Pavelića u vreme najvećeg pokolja Srba, iako mnogi Nemci nisu podržavali genocid nad našim narodom. Drugim rečima, ustaše su ipak bile čedo nacizma.

A kako gledate na ulogu Milana Nedića i srpske vlade u tom periodu?

-Mislim da kompletna istorija naša iz tog perioda nije obelodanjena. Svakako da je Nedić bio saradnik okupatora jer ne bi mogao da osnuje Komesarijat za izbeglice koji je bio sastavni deo vlade. To ne bi mogao bez saglasnosti Nemaca. Ali, ne može da se ospori druga strana, da je on formirajući taj Komesarijat za izbeglice prihvatao sve koji su izbegli iz Hrvatske i smeštao ih po banjama u Srbiji koje su pretvorene u izbegličke domove.

Znači, mora da se ceni i ocenjuje i pozitivna i negativna strana Milana Nedića, i odmeri šta je više bilo u nacionalnom interesu. Studenica je, ne sme se zaboraviti, bila najveća škola za izbegličku decu.

Kakva je, po Vašem mišljenju, bila uloga Britanaca u sklanjanju Pavelića?

-Britanci su znali apsolutno sve o Paveliću i njegovom begu. I od naše vlade su dobijali izveštaje. Službenici kralja Petra su uputili nekoliko pisama papi, svaki put kad su primili izveštaje iz Srbije. Sigurno je i da su Britanci imali kontrolu nad kretanjem ustaša i Pavelića i da je Zapad apsolutno pomagao Hrvatima iako su Srbi kao saveznizi ginuli sa Francuzima i Englezima na Solunskom frontu. Ja sam imala sreću da sam mogla da uđem u vatikanski arhiv, ali sam mogla da vidim samo ono što sam već znala, a strogo čuvani spisi ko zna kad će biti dostupni javnosti.

Vi ste, profesorka, objavili knjigu o Trilateralnoj komisiji i, što je posebno interesantno, objavili ste sve zapisnike sa sastanaka te komisije. Šta je u stvari Trilaterala?

-Ja sam o Trilateralnoj komisije dobila podatke slučajno, preko jednog američkog profesora koga sam veoma dobro znala. On mi je dao izveštaje sa svakog zasedanja i ja sam uradila knjigu koja je stoprocentno zasnovana na dokumentima.

Trilaterala je, ustvari, svetska vlada, koja upravlja svim procesima u svetu. Uz pomoć kapitala, jer Trilateralu čine najveći svetski milijarderi. Sad u Trilaterali imamo i Srbe, pošto je jedna od sednica Trilateralne komisije pre par godina održana u Beogradu.

Šta je najveći problem Srba?

– Najveća tragedija Srba je nejedinstvo. Politički smo se večito sukobljavali. Nikada, sem u odnosu na Ruse, nismo uspeli da se postavimo tako da imamo nekoga ko će da stoji iza nas. I dan danas je tako, pa mislim da smo sami sebi najveći problem.

U kojoj meri su nama avnojevske granice napravile problem?

-Bojim se da je Tito sa tim granicama već predaleko otišao, još sa Kominternom. A mi nismo imali političare na visini, kao što je bio Broz, ili Kardelj. Oni su svakako bili mnogo jači. I inače, sve što se dešavalo, uključujući i Ustav iz 1974. išlo je na štetu Srbije.

Za katedrom amfiteatra u kome je predavala 40 godina

Dekanat Pravnog fakulteta u Beogradu priredio je svečanu akademiju prof. dr Smilji Amramov u čast uoči njenog stotog rođendana. Svečanost je održana 14. februara, u amfiteatru u kome je prof. Avramov 40 godina učila studente međunarodnom javnom pravu.

Pozdravljajući prisutne dekan Pravnog fakulteta dr Sima Avramović naglasio je da je profesorka ostavila dubok trag na desetine generacija, izvela više desetina doktoranata, magistara, stvorila jedan čitav tim mladih istraživača u oblasti međunarodnog prava i poručio „kada neko kaže novine, prva misao je „Politika“, a kada kažu Smilja Avramov svi pomisle Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu“.

O životu i radu Smilje Avramov govorili su prof. dr Branko Rakić i prof. dr Milenko Kreća, a onda se uvaženoj profesorki prigodnim govorom i poklonima obratio i Sergej Baburin, predsednik Međunarodne slovenske akademije.

Nakon što se i sama osvrnula na svoj život, profesorki Avramov prenete su čestitke koje joj je iz Haga uputio Ratko Mladić, a brojni prijatelji i studenti prišli su da joj čestitaju sa buketima cveća. Među njima je bio i buket predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji joj je uručio šef predsednikovog kabineta Nikola Selaković.

Smilja Avramov je autor većeg broja knjiga i studija. Nosilac je odlikovanja Sretenjskog ordena prvog reda. Srpska pravoslavna crkva odlikovala je Smilju Avramov Ordenom Svetog Save drugog reda.

Život pun uspona i padova

Iz velikog bogatstva, u kome sam rasla sa guvernantom, odjednom smo bez ičega isterani iz kuće i za razliku od onih koji su otišli pod nož mi smo dospeli u Srbiju. Sva naša imovina ostala je u Pakracu, gde do danas postoji naša kuća, ali ništa nam nije vraćeno. Ali, ja sam, na primer, iz Hrvatske pobegla u bundi, i govorila sam nemački, što je izazivalo podozrenje i što mi je ovde bezbroj puta davano do znanja. U svakom slučaju, stalno me je pratio epitet „buržoazija“.

A ja sam sa svojim mužem levičarom skrivala ilegalce. Međutim, zbog velike ljubavi prema svom rodu nosim beleg srpskog šoviniste. I kad sam branila svoju „majku Srbiju“, jedan oficir je u posleratnom socijalističkom periodu na jednom skupu mahnuo rukom i rekao „znam ja gospođu Avramov, sećam je se kad je jahala belog konja kroz Pakrac“… 

O današnjoj politici ni reč

Na pitanje šta misli o današnjoj situaciji u Srbiji, profesorka Smilja Avramov je rekla da o toj temi ne želi da govori.

– Nisam, niti sam bila član bilo koje partije, pa nemam pravo da govorim o politici.

Svet do detalja upućen u genocid nad Srbima

Zapadni svet je potpuno upućen u stradanje Srba od ustaša. Oni su do detalja bili obavešteni. Nemačka komanda je imala svoje predstavnike u ustaškoj vladi. Postoje izveštaji i dokumenta. Znači, velika je laž da se o ustašama i njihovom genocidu saznalo tek sad, posle izložbe u UN ili u engleskom parlamentu. Ali, svakako je jako važno da je ova izložba organizovana baš tamo gde treba, u sedištu svih naroda i nacija.

A o tome što smo mi 70 godina ćutali, iako se nismo mirili, nemam reči. U vreme Nedića, Toma Maksimović je svakodnevno slao izveštaje, tadašnja srpska vlada je reagovala. Želim samo da kažem da su čak i Italijani u toku Drugog svetskog rata pomagali Srbima i primali ih u Italiju u izbeglištvo…

Posle rata smo imali Tita o kome ni reč ne želim da prozborim. O tome ćemo da saznamo tek kad se otvori arhiv Maršalata.

Izvor: Geopolitika broj 106, mart 2018.

Vezane vijesti:

Preminula Smilja Avramov

Dragomir Davidović: SMILjA AVRAMOV

S. Avramov: Negiranje naših žrtava već jako iritira Srbe, osnivamo Memorijalni centar

Održana svečana akademija povodom … – Jadovno 1941

Rat protiv zaborava profesorke Smilje Avramov

O dr Smilji Avramov: Tihi glas srpske savjesti

Milijana Baletić: Nema kamera za Smilju Avramov

Održana svečana akademija povodom stotog rođendana Smilje Avramov

VIDEO: Srpski narod između dva zla – prof. dr Smilja Avramov

Smilja Avramov: Nemačka nastavlja nacističku politiku

Genocida nad Srbima nema u čitankama

Ruzvelt: Kako možete živeti sa narodom od koga ste doživeli genocid?