Све што сам радила – радила сам за моју Србију

Сретна сам што су деца послушала моје савете, односно савете још мог покојног оца који лежи тамо на дну неке јаме у Јадовну јер је страдао као жртва усташког геноцида.

Један од последњих интервјуа проф. др Смиља Аврамов дала је Геополитици, поводом свог 100 рођендана. У том интервјуу, поред тема усташког геноцида над Србима, Трилатералне комисије,  и других, професор Аврамов је говорила и о мање познатим догађајима и појединостима из свог приватног живота; о томе како је као добровољна болничарка лечила рањене војнике Војске Краљевине Југославије у априлском рату 1941. године, о свом оцу кога су усташе убиле а који је био оснивач Српске банке у Загребу и друштва “Привредник”, о сусрету са Томом Максимовићем и о односу према Милану Недићу…

Разговор водили: Слободан Ерић и Невенка Стојчевић

Проф. др Смиља Аврамов, дугогодишњи предавач на Правном факултету у Београду, експерт за међународно јавно право, аутор капиталних књига о геноциду у Југославији током Другог светског рата, један од најзначајних српских интелектуалаца који су обележили другу половину 20. века, на Сретење је обележила стоти рођендан. То је био повод за сусрет и разговор са уваженом професорком Аврамов, која нас је љубазно примила у свом стану. Желeли смо да у овом интервју разговорамо не само о делу професорке Смиље Аврамов, већ и о њеном богатом животном искуству, о породичној биографији.

Има неких ствари које просто не волим да се износе у јавност. Ја сам из једне јако богате куће. Имали смо велико имање, велику кућу, луксузно смо живели, на нивоу. На крају, то видите и по овим стварима које сам сачувала од моје баке. А удала сам се из превелике младалачке љубави за мог колегу студента, сиромаха. Из сиротињске куће. Отац му је био ковач и погинуо је у Првом светском рату. Мој муж је нажалост умро али  ја могу да кажем да сам имала јако срећан брак. И као верник захваљујем се Господу Богу, имам две дивне ћерке које су завршиле најпрестижније факултете у свету, и докторате, имају породице и ја сам и бака и прабака.

Оно што нисам волела, али нисам могла ни да спречим, то је да ћу на Сретење 15. фебруара ове године да напуним сто година. Све сам молила да се преко те чињенице пређе и да се то уопште нигде не помиње. Захваљујем Богу што сам дочекала да видим унуке и праунуке, што сам дочекала да их загрлим и искажем им своју велику љубав.

Сретна сам што су деца послушала моје савете, односно савете још мог покојног оца који лежи тамо на дну неке јаме у Јадовну јер је страдао као жртва усташког геноцида.

Госпођо професор, Ваша скромност је и Ваша изузетна врлина, али ипак треба допустити онима који знају да сте испуњени животно и професионално, да Вам укажу част и пажњу.

– Ето, колеге ће мимо моје воље, 14. фебруара уочи Сретења, на Правном факултету приредити Академију мени у част. Требало би и ја да говорим, али мене је то емотивно блокирало јер мислим да нисам ништа посебно учинила осим што сам написала неколико уџбеника и књига. Јер, тек сад кад сам при крају пута, ја имам идеју шта би све требало да напишем.

Знате, нас је било четворо деце, и по изразитој жељи мог оца сви смо завршили факултете. Иако је био из сељачке, земљорадничке породоце, отац је увећао велико богатство које смо наследили по мајчиној линији. Увек нам је говорио – заборавите где живите и шта имате, него учите да стекнете знање које нико не може да вам узме, а богатство очас може преко ноћи да нестане.

Мој отац је био изузетно интелигентан човек, имао је велике идеје и био је један од оснивача Српске банке у Загребу и друштва „Привредник“. Ја сам ту његову животну филозофију пренела на моје ћерке, и оне су то, хвала Богу, прихватиле и усвојиле. Говоре по неколико језика. Старија ћерка Радмила завршила је студије електротехнике и живи у Канади. Млађа ћерка Драгана је завршила два факултета, Филозофски факултет у Београду и још један факултет друштвених наука на универзитету у Италији. Сви ће они сада да дођу за Сретење, иако сам их молила да дођу пет дана раније или пет дана после, да се од дана мога рођења не би правила никаква помпа.

Ко сам ја, само просечан човек који изнад свега воли Србију. И све што сам урадим радила сам за моју Србију, захваљујући подршци мога мужа и мојих ћерки који су за ту моју љубав имали много разумевања и толерисали моја путовања по свету где сам трагала за историјским документима.

Из нашег претходних разговора сећамо се приче о Николи Пашићу, који је био пријатељ Вашег оца и долазио код Вас на славу, да је продавао куће из породичног имања и те паре давао Радикалној странци?

– То је истина! Жена Николе Пашића је била из богате породице и имали су у Трсту неколико кућа. Пашић је заиста своју имовину продавао и новац давао Радикалној странци. 

Ви сте се, госпођо професор, школовали у Бечу!?

– Да, у Бечу сам похађала средњу школу јер моја мајка је тамо имала родбину. По мајци је била у родбинској вези са Прерадовићима, породицом Петра Прерадовића. Интернат у коме сам боравила је био јако скуп, али мој отац је имао фанатичну идеју да ми добијемо највише могуће образовање и за то није жалио пара. А Правни факултет студирала сам у Загребу.

Како се Ваш отац односио према Вашој одлуци да се удате за левичара?

– Моји су били јако против те удаје, нису им се свиђале те левичарске идеје и плашили су се да нећемо имати од чега да живимо.

Хоћете, молим Вас, да нам испричате о Вашем учешћу у Априлском рату 1941. године, у који сте као болничарка отишли добровољно?

– Још на студијама похађала сам течајеве за добровољне болничарке. То је био покрет, јер се очекивао неки рат, и ја сам одлучила да завршим курс. Имам диплому која се чува на Правном факултету и имам чак објаву да се моле успутне станице да добровољној болничарки омогуће лакши превоз. Када је почео априлиски рат, ја сам се са Војном болницом повлачила из Новог Сада према Београду. Из Београда смо се упутили ка Ваљеву. Посла тога смо прешли Дрину и упутили се ка Сребреници.

Као што је познато Ваш конвој је био последњи који је прешао мост на Сави, кога је после наша војска срушила.

– Да. Ми смо последњи прешли тај мост. Код Завлаке смо били нападнути од стране Немаца. Ту нам је помогао неки батаљон Војске Краљевине Југославије, који се налазио у близини а да нисмо ни знали. Они су нам омогућили и прелаз преко Дрине, а онда смо се утаборили негде код Сребренице.

Званична историја социјалистичке Југославије је тврдила да се Војска Краљевине Југославије није борила у априлском рату. Јесте ли Ви као болничарка, можда, виђали рањенике који су страдали у неким борбама са Немцима?

-Још и како! Имали смо пољску болницу, и имали смо рањенике у њој. Они су пружали отпор, имали смо чете које су обезбеђивале наш прелаз преко Дрине. Кад смо прешли Дрину, сместили смо се у некој шуми близу Сребренице. У близини је била и нека школа коју су испразнили и у којој смо направили болницу. Ту смо остали неколико дана. Немци су нас опколили, и после предаје, спровели у Бијељину где су у касарни направљени логори. После неколико дана сво помоћно медицинско особље добило је дозволу да се врати у Београд и с њима сам дошла и ја. Официри, лекари су одведени у заробљеништво. Тад сам се вратила у Војводину у родно место мога мужа.

Кад су почела хапшења левичара, после напада Немачке на Совјетски савез, Тома Максимовић – који је био добар пријатељ са мојим оцем и организовао Комесаријат за избеглице – на молбу моје мајке сместио је мене и мога мужа у неком кампу у Београду као избеглице. У међувремену мој отац је већ одведен у Јасеновац и највероватније је већ био и свирепо убијен, брат ухапшен и одведен у Матхаузен.

У Вашем истраживању бавили сте се и тројним састанком САД-Немачка-Ватикан. Да ли је тада донета одлука да Југославија буде растурена?

– Да, управо обрађујем ту тему у трећем издању моје књиге о геноциду. А на растурању Југославије су радили сви, не само поменуте земље. Иначе, геноцидом се бавим, између осталог, и зато што је мој отац био међу првим жртвама геноцида, то напросто осећам као дуг према оцу, јер су ми један лекар и још један логораш из Сарајева причали како су мога оца унакаженог бацили у јаму. Они су ми пренели последње речи мога оца. Мене је то јако дирнуло и зато сам сав свој рад посветила научном истраживању геноцида. У најновијем издању књиге наводим и све јаме у које су затрпане жртве геноцида, а које су још увек нетакнуте и затрпане.

Професор Јеротић се много бавио овом темом и јако добро обрадио сам тај чин геноцида. Шта је људе мотивисало на тако тешке злочине, како је нормалан човек могао мирне душе да сече главу другим људима, да баца децу увис и дочекује их на бајонет, да им одсеца руке и ноге?

Кад говоримо о геноциду у Хрватској, да ли је он пре свега дело усташа, или дело сарадње са Немцима?

– Не, усташтво је оригинална хрватска идеологија. Кад је Хрватска већ била конституисана као отцепљена држава, чишћење Хрватске од „страног елемента“ (читај Срба) је био први усташки конститутивни документ. Да Хрватска постане етнички потпуно чиста држава.

И тако је почео геноцид који траје до данас.

Геноцид, дакле, није замишљен као један чин, него као процес који има континуитет. Људи у Србији су обавештавали владу у Лондону о стању у Србији, и о тим злочинима на подручју НДХ. Избегличка влада Краљевине Југославије је неколико пута писала папи и молила га као врховног поглавара једне хришћанске цркве да заустави тај злочин, али папа није реаговао. Не треба заборавити ни да је Хитлер примио Павелића у време највећег покоља Срба, иако многи Немци нису подржавали геноцид над нашим народом. Другим речима, усташе су ипак биле чедо нацизма.

А како гледате на улогу Милана Недића и српске владе у том периоду?

-Мислим да комплетна историја наша из тог периода није обелодањена. Свакако да је Недић био сарадник окупатора јер не би могао да оснује Комесаријат за избеглице који је био саставни део владе. То не би могао без сагласности Немаца. Али, не може да се оспори друга страна, да је он формирајући тај Комесаријат за избеглице прихватао све који су избегли из Хрватске и смештао их по бањама у Србији које су претворене у избегличке домове.

Значи, мора да се цени и оцењује и позитивна и негативна страна Милана Недића, и одмери шта је више било у националном интересу. Студеница је, не сме се заборавити, била највећа школа за избегличку децу.

Каква је, по Вашем мишљењу, била улога Британаца у склањању Павелића?

-Британци су знали апсолутно све о Павелићу и његовом бегу. И од наше владе су добијали извештаје. Службеници краља Петра су упутили неколико писама папи, сваки пут кад су примили извештаје из Србије. Сигурно је и да су Британци имали контролу над кретањем усташа и Павелића и да је Запад апсолутно помагао Хрватима иако су Срби као савезнизи гинули са Французима и Енглезима на Солунском фронту. Ја сам имала срећу да сам могла да уђем у ватикански архив, али сам могла да видим само оно што сам већ знала, а строго чувани списи ко зна кад ће бити доступни јавности.

Ви сте, професорка, објавили књигу о Трилатералној комисији и, што је посебно интересантно, објавили сте све записнике са састанака те комисије. Шта је у ствари Трилатерала?

-Ја сам о Трилатералној комисије добила податке случајно, преко једног америчког професора кога сам веома добро знала. Он ми је дао извештаје са сваког заседања и ја сам урадила књигу која је стопроцентно заснована на документима.

Трилатерала је, уствари, светска влада, која управља свим процесима у свету. Уз помоћ капитала, јер Трилатералу чине највећи светски милијардери. Сад у Трилатерали имамо и Србе, пошто је једна од седница Трилатералне комисије пре пар година одржана у Београду.

Шта је највећи проблем Срба?

– Највећа трагедија Срба је нејединство. Политички смо се вечито сукобљавали. Никада, сем у односу на Русе, нисмо успели да се поставимо тако да имамо некога ко ће да стоји иза нас. И дан данас је тако, па мислим да смо сами себи највећи проблем.

У којој мери су нама авнојевске границе направиле проблем?

-Бојим се да је Тито са тим границама већ предалеко отишао, још са Коминтерном. А ми нисмо имали политичаре на висини, као што је био Броз, или Кардељ. Они су свакако били много јачи. И иначе, све што се дешавало, укључујући и Устав из 1974. ишло је на штету Србије.

За катедром амфитеатра у коме је предавала 40 година

Деканат Правног факултета у Београду приредио је свечану академију проф. др Смиљи Амрамов у част уочи њеног стотог рођендана. Свечаност је одржана 14. фебруара, у амфитеатру у коме је проф. Аврамов 40 година учила студенте међународном јавном праву.

Поздрављајући присутне декан Правног факултета др Сима Аврамовић нагласио је да је професорка оставила дубок траг на десетине генерација, извела више десетина доктораната, магистара, створила један читав тим младих истраживача у области међународног права и поручио „када неко каже новине, прва мисао је „Политика“, а када кажу Смиља Аврамов сви помисле Правни факултет Универзитета у Београду“.

О животу и раду Смиље Аврамов говорили су проф. др Бранко Ракић и проф. др Миленко Крећа, а онда се уваженој професорки пригодним говором и поклонима обратио и Сергеј Бабурин, председник Међународне словенске академије.

Након што се и сама осврнула на свој живот, професорки Аврамов пренете су честитке које јој је из Хага упутио Ратко Младић, а бројни пријатељи и студенти пришли су да јој честитају са букетима цвећа. Међу њима је био и букет председника Србије Александра Вучића који јој је уручио шеф председниковог кабинета Никола Селаковић.

Смиља Аврамов је аутор већег броја књига и студија. Носилац је одликовања Сретењског ордена првог реда. Српска православна црква одликовала је Смиљу Аврамов Орденом Светог Саве другог реда.

Живот пун успона и падова

Из великог богатства, у коме сам расла са гувернантом, одједном смо без ичега истерани из куће и за разлику од оних који су отишли под нож ми смо доспели у Србију. Сва наша имовина остала је у Пакрацу, где до данас постоји наша кућа, али ништа нам није враћено. Али, ја сам, на пример, из Хрватске побегла у бунди, и говорила сам немачки, што је изазивало подозрење и што ми је овде безброј пута давано до знања. У сваком случају, стално ме је пратио епитет „буржоазија“.

А ја сам са својим мужем левичаром скривала илегалце. Међутим, због велике љубави према свом роду носим белег српског шовинисте. И кад сам бранила своју „мајку Србију“, један официр је у послератном социјалистичком периоду на једном скупу махнуо руком и рекао „знам ја госпођу Аврамов, сећам је се кад је јахала белог коња кроз Пакрац“… 

О данашњој политици ни реч

На питање шта мисли о данашњој ситуацији у Србији, професорка Смиља Аврамов је рекла да о тој теми не жели да говори.

– Нисам, нити сам била члан било које партије, па немам право да говорим о политици.

Свет до детаља упућен у геноцид над Србима

Западни свет је потпуно упућен у страдање Срба од усташа. Они су до детаља били обавештени. Немачка команда је имала своје представнике у усташкој влади. Постоје извештаји и документа. Значи, велика је лаж да се о усташама и њиховом геноциду сазнало тек сад, после изложбе у УН или у енглеском парламенту. Али, свакако је јако важно да је ова изложба организована баш тамо где треба, у седишту свих народа и нација.

А о томе што смо ми 70 година ћутали, иако се нисмо мирили, немам речи. У време Недића, Тома Максимовић је свакодневно слао извештаје, тадашња српска влада је реаговала. Желим само да кажем да су чак и Италијани у току Другог светског рата помагали Србима и примали их у Италију у избеглиштво…

После рата смо имали Тита о коме ни реч не желим да прозборим. О томе ћемо да сазнамо тек кад се отвори архив Маршалата.

Извор: Геополитика број 106, март 2018.

Везане вијести:

Преминула Смиља Аврамов

Драгомир Давидовић: СМИЉА АВРАМОВ

С. Аврамов: Негирање наших жртава већ јако иритира Србе, оснивамо Меморијални центар

Одржана свечана академија поводом … – Jadovno 1941

Рат против заборава професорке Смиље Аврамов

О др Смиљи Аврамов: Тихи глас српске савјести

Милијана Балетић: Нема камера за Смиљу Аврамов

Одржана свечана академија поводом стотог рођендана Смиље Аврамов

ВИДЕО: Српски народ између два зла – проф. др Смиља Аврамов

Смиља Аврамов: Немачка наставља нацистичку политику

Геноцида над Србима нема у читанкама

Рузвелт: Како можете живети са народом од кога сте доживели геноцид?