Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Dragomir Davidović: SMILjA AVRAMOV

Datum objave: subota, 30 januara, 2021
Veličina slova: A- A+

Nije više sa nama Smilja Avramov (+ 2.10.2018.). Pravo je rečeno: „Ono što je Isidora Sekulić u književnoj esejistici i ono što je Desanka Maksimović u srpskom lirskom pesništvu, to je – usudio bih se da kažem – Smilja Avramov u našoj pravnoj nauci“ (Dragan Nedeljković). I više od toga, Smilja Avramov je jedan od vodećih stručnjaka za Međunarodno javno pravo ne samo u Srbiji, nego i u celom svetu.

Smilja Avramov
Smilja Avramov

Rođena u Pakracu pre sto godina, 15. februara 1918, na Sretenje, završila je gimnaziju u Sušaku 1936, studirala prava na univerzitetima u Beču i Zagrebu, doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Započela je pravničku karijeru u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946-49). Potom se posvetila izučavanju Međunarodnog javnog prava. Na Pravnom fakultetu u Beogradu zaposlila se kao asistent 1949, prošla kroz sva zvanja, da bi na tom fakultetu završila univerzitetsku karijeru kao redovni profesor, šef katedre za Međunarodno pravo i Međunarodne odnose i direktor Instituta za međunarodno pravo. Bila je na stručnom usavršavanju u Londonu i na američkim univerzitetima Harvard i Kolumbija.

Bila je predsednik Svetskog udruženja za međunarodno pravo, predsednik Svetske konferencije za mir i razoružanje sa sedištem u Londonu (ICDP), član Izvršnog odbora Udruženja pravnika sveta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od stane SAD u Vijetnamu. Izabrana je 1996. za člana Senata Republike Srpske. Osnivač je Odbora za zaštitu srpskog naroda od Haškog tribunala (1995). Bila je svedok odbrane u Haškom tribunalu u  postupku vođenom protiv bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića.

Profesorka Avramov je u domaćoj javnosti postala posebno poznata po svojim radovima o zločinima genocida nad srpskim narodom u 20. veku.  U vreme Titove diktature to je bila tabu tema u Jugoslaviji, bilo je opasno ozbiljno i iskreno se baviti njome, jer je zvanična propaganda optuživala baš Srbe za sve zločine počinjene  na područjima bivše Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, uključujući i genocid počinjen nad njima samima. Zvanično se to objašnjavalo i podrazumevalo, da je to zaslužena osveta za zločine koje je srpska buržoazija počinila u Kraljevini Jugoslaviji nad nesrpskim življem, mada su tada i hrvatska i slovenačka buržoazija bile kudikamo jače od srpske. Posledice toga genocida ona je osetila i najneposrednije i lično, kroz tragičnu sudbinu najbliže porodice, jer su joj hrvatske ustaše ubile i oca i dedu i pobile i još 11 članova porodice, samo zato što su bili pravoslavni Srbi. Pobijeni su u koncentracionom logoru Jasenovac, jednom od najstrašnijih logora Drugog svetskog rata. Pod Titovom vlašću istina o tome logoru je brižljivo skrivana kako ne bi štetila posleratnom „bratstvu i jedinstvu“.

Profesorka Avramov je objavila veliki broj članaka i knjiga. Najvažije knjige su:  Međunarodno javno pravo (1977); Genocid u Jugoslaviji u svetlu međunarodnog prava(1992); Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije (1997); Trilateralna komisija: Svetska vlada ili svetska tiranija, (1998); Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, (2000); Genocid u Jugoslaviji od 1941-1945. i 1991. godine  (2008).

Smilja Avramov odlikovana je Ordenom Svetog Save i Sretenjskim ordenom.Ovaj orden  povezan je sa praznikom Sretenje, na koji je posle oslobođenja od turskog ropstva bio donet prvi srpski ustav. Taj dan poklapa se i sa Smiljinim rođendanom. Sav svoj dugi i plodni život  Smilja Avramov  bila je na strani svete trijade: Istine, Dobra i Lepote.

Imao sam sreće da dugo godina poznajem Profesorku Smilju Avramov, da s njome razgovaram i o prošlosti i sadašnjosti i onome što nas čeka, da pažljivo čitam njene knjige iako nisam pravnik, da sagledavam njene vizije. Ponešto od toga, sasvim sažeto, prikazano je u tekstu koji sledi; možda može biti interesantno njenim poštovaocima.

Govorila mi je: «Kolega, nezavisno od profesije, najbolje godine za ozbiljno društveno angažovanje su od šezdesete do osamdeset pete. Posle – malo popuste noge.» Smilja je započela studije prava u Beču, kad je tamo počeo da buja fašizam prešla je na studije na Univerzitet u Zagrebu. Tamo se upoznala sa svojim budućim mužem, koji je došao sa Beogradskog Univerziteta da studira u Zagrebu. «Tamo se oni u Beogradu nešto bunili, pa ih isterali… Zaljubimo se nas dvoje, on tipični proleter, sin kovača, ja iz tipično buržoaske porodice. Moji – ni da čuju! Posle su popustili.» Živeli su u srećnom braku.

Na samom početku Drugog svetskog rata kada je Nemačka bez objave rata napala Kraljevinu Jugoslaviju, a u stvari samo Srbe, Smilja je, kao mlada devojka kao dobrovoljac stupila u armiju i kao bolničarka učestvovala u Aprilskom ratu, na jugu države, u armiji kojom je komandovao general Nedić. Nasuprot slici koju je stvarala posleratna titoistička propaganda ta armija se borila vrlo uspešno, ali su posle kapitulacije zvanične jugoslovenske vlasti njeni borci dopali nemačkog ropstva i zatočeni u nemačke koncentracione logore.  Smilju nije zadesila ta sudbina jer su je Nemci, kao studentkinju Bečkog univerziteta, pustili na slobodu.

Na slobodi, Smilja se priključila partizanskom pokretu, kojim je komandovao Tito. Ali je ona bila ličnost koja je «imala hrabrosti da zna», i posle rata brzo je shvatila da su srpski partizani, kako je sama govorila, upali u klopku «jednog, slobodno mogu da se izrazim, belosvetskog hohštaplera Broza» zanoseći se utopijskim komunističkim idejama. Za Srbe je to imalo tragične posledice.

Smilja je imala prilike da gleda Tita i izbliza na zvaničnim prijemima na koje je posle rata išla u pratnji svoga muža, koji je tada bio ministar u vladi Jugoslavije. Pričala mi je da joj je tamo Tito, sa svom onom njegovom sklonošću za kinđurenje i raskoš, više ličio na klovna nego na «najboljeg sina naših naroda i narodnosti»  i legendarnog vođu proletarijata. Da bi se na tim prijemima ukrasile žene komunističkih rukovodilaca imale su pravo da na revers uzimaju iz muzeja nakit. «Moj muž je u tom društvu uvek bio nekako s kraja. …  Jednom sa sred sale ide prema nama žena jednog krupnog rukovodioca sa ispruženom rukom i pokazujući broš na mojoj bluzi i, ne zdraveći se, govori: «Reci odakle si ga uzela, na sledećem prijemu je moj!» Ja joj odgovorim – To je broš moje babe, a stavila sam ga kao znak moga buržoaskog porekla. »

Kasnije Smilja je, kao zreo naučni radnik, strogim naučnim metodama ustanovila da su njeni prvi utisci o Titu bili tačni. Njena istraživanja čije ćemo rezultate sasvim sažeto prikazati a ponešto citirati, su pokazala, da se Tito uz podršku Engleza 08.09.1944 susreo sa rimskim papom, i svo vreme tokom rata održavao veze s katoličkim klerom i ustaškim poglavnikom Antom Pavelićem. Upravo zbog toga je stravični logor smrti Jasenovac tokom čitavog rata «radio» spokojno i u punom zamahu, bez ikakvog partizanskog ometanja.

Ali za komuniste to nije bilo ništa novo. U odnosu na religiju Lenjinov period ostaće zabeležen po tome što su pobijene hiljade pravoslavnih sveštenika i monaha, mnoštvo crkava i manastira uništeno i pozatvarano, a istovremeno date su posebne beneficije Rimokatoličkoj crkvi. Te beneficije su na inicijativu Staljina ukinute 1929 ali ni tada Vatikan nije digao ruke od SSSR-a. Iste godine u Rimu je osnovan institut «Russicum» sa zadatkom da obrazuje sveštenike za  “specifične“ misije u SSSR-u i da ih tamo uputi kad za to dođe vreme. To vreme je došlo dolaskom na vlast Gorbačova i misionari iz  «Russicuma» jurnuli su u energičnu akciju.

Sam Gorbačov je izjavio «Sve što se dogodilo u Istočnoj Evropi poslednjih godina, ne bi bilo moguće bez učešća pape Jovana Pavla II.» (3 marta 1992.)

Na te reči Gorbačeva Smilja je obraćala posebnu pažnju. Ona je sa velikom tugom gledala, kako ni ruska elita ne shvata, da je taj proces antiruski, i da podcenjuje opasnosti koje on nosi. Ne shvata, da to nije korak „na putu u Evropu“, nego korak na putu samouništenja. Na primeru Srba ona je pokazala i dokumentovala antipravoslavnu suštinu delovanja Vatikana. Tako se, na primer, za vrema Drugog svetskog rata, Vatikan svojski trudio da spase ustaše koji su kao fašisti zarobljeni pod Staljingradom. Trud je urodio plodom i te ustaše su se od fašista „preobrazile“ u Titove partizane i posle u Srbiji doprinele uspostavljanju njegove diktature. A srpske četnike, koji su uvek bili antifašisti, ali su i poštovali srpske vrednosti i srpsku istoriju, Crvena armija razoružavala i predavala ih Titovim partizanima, koji su ih bezdušno ubijali.

Devedesetih godina prošlog veka papa Jovan Pavle II uveo je pojam «humanitarne intervencije», koji je samo obnovljena varijanta stare jezuitske postavke o «kažnjavanju u ime milosrđa». Povodom «srpske agresije» u Bosni papa je izjavio: «Ukoliko vidim da je moj sused progonjen, ja moram da ga branim. To je akt milosrđa. Međunarodna zajednica ima ista prava i obaveze prema bilo kojoj naciji koja je napadnuta – i u krajnjoj liniji ima pravo da brani nedužni narod snagom oružja».

U vreme hrvatske agresije na zapadnu Slavoniju, 2 maja 1995, u kojoj je ubijeno više od 2000 civila i izvršeno kompletno etničko čišćenje ove teritorije nastanjene Srbima, papa nije našao ni jedne jedine reči saučešća za stradanje srpskog naroda, niti je išta učinio da se nasilje spreči. Umesto toga sa krajnjim cinizmom u apostolskom pismu «Orientale lumen» (Svetlost Istoka) pozvao je katolike i pravoslavce da ubrzaju proces sjedinjavanja i skinu sa sebe greh «tisućljetne šizme» između dveju grana hrišćanstva. (Sva ova pitanja bila su podrobno izučena u radovima prof. Smilje Avramov kako sa pravne i filozofske, tako i sa istorijske tačke gledišta.)

Naš sadašnji trenutak i neposrednu prošlost opisala je jasno i tačno: «Narod je frustriran i nema odgovora zašto je ponašanje vlasti toliko snishodljivo u odnosu na sve ultimatume. … Slovenci su streljali jadne srpske mladiće metkom u čelo na granici i nikada za to ih Srbija nije pozvala na odgovornost. Paravojne formacije Slovenije izvršile su najteži ratni zločin, a nikada nismo postavili pitanje odgovornosti Slovenije, koja je danas član EU. Demokratska Slovenija je počela zločinom.  … Možda su intelektualci pozvani danas da daju svoj glas i ukažu na greške današnje vlasti. Kao narod smo razbijeni, nemamo konstituisan ni jedan društveni sloj. Izgubili smo elitu, ne mislim na akademsku, nego na seosku elitu. Zna se ko je bio domaćin u selu, čiji se glas poštovao. Neorganizovani intelektualci su se povukli u mišje rupe.»

Smilja je uvek imala istančan osećaj za suštinu društvenih pojava. Tako, kada je Tito otvorio granice, i reke ljudi potekle iz Jugoslavije na Zapad, zvanična propaganda je likovala da to predstavlja ostvarenje velikih sloboda, da je u Titovoj Jugoslaviji ostvaren socijalizam s «ljudskim licem», da će tamo svi ti ljudi ostvariti sve moguće uspehe i postati srećni i bogati. I mnogi su stvarno u to poverovali. Ali je Smilja dobro shvatila suštinu toga procesa, ona ga je nazivala novim «etnoraspadom» jer je preko milion Srba otišlo u inostranstvo. A da bi objasnila šta ih tamo čeka, ukazala je na jedno malo poznato pismo genijalnog srpskog naučnika Nikole Tesle, koji je radio u SAD, i koji je bio Smiljin zemljak. U tom pismu od 18.11.1891 on svojoj na smrt bolesnoj majci piše:

«Majko … voleo bih da sam kraj tebe, sad, i da ti prinesem vode . …Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja“.

Smilja je uvek bila ubeđeni antifašista i, govoreći u Haškom tribunalu, na sveopšte čuđenje izjavila, da se ona od svojih studentskih dana seća vremena nastanka i širenja fašizma u Evropi, ali da je ovo, što se sad u Evropi dešava u vidu globalizacije, mnogo gore i daleko prevazilazi stari fašizam.

Kad smo joj čestitali stoti rođendan kazala je mom ruskom prijatelju: «Nama Srbima ne treba ni jedan litar ruske nafte niti gasa. Ali nam treba moćna ruska država, snažna i spolja i iznutra, i to bi za nas bila velika sreća i radost».

Prof. Smilja Avramov preminula je 2. oktobra 2018. godine u 101 godini života, a sahranjena je 6. oktobra 2018. u prisustvu najbliže rodbine, prijatelja i poštovaoca, na beogradskom Novom groblju. Posle opela pročitana je poruka Njegove Svetosti Patrijarha srpskog. U kratkom i toplom govoru od majke se oprostila i najstarija kćerka  istakavši da ih je mama, i to ne samo njih dve kćerke, nego i unuke i praunuke, učila da stiču znanje, jer je to jedina vrednost koju im niko ne može oteti. A svi mi, njeni poštovaoci, morali bismo da usvojimo bar trunku Smiljinog znanja, kako bismo manje lutali.Evo nekih, posebno aktuelnih, njenih misli.

Da ponovimo, da je naš sadašnji trenutak i neposrednu prošlost opisala jasno i tačno: «Narod je frustriran i nema odgovora zašto je ponašanje vlasti toliko snishodljivo u odnosu na sve ultimatume. …».

A u sadašnjem mračnom vremenu naše istorije i idejne smutnje, kao siguran i trajan putokaz mogu nam poslužiti njene reči:

«Ideja jugoslovenstva definitivno je sahranjena. Inicijator za konačno rešavanje problema Jugoslavije mora biti Srbija, jer samo ona sa svojim istorijskim i pravnim legitimitetom ima na to pravo, i samo ona može otvoriti prostor za novu fazu odnosa na Balkanu, i njenih odnosa sa Istokom i Zapadom. … Srbija mora postaviti svoje karte na sto pobedničkih sila u Prvom i Drugom svetskom ratu, kojima istorijski pripada. Ma kakva ograničenja da su joj danas nametnuta, Srbija ih se mora osloboditi miroljubivim putem i uspostaviti kontrolu nad svojom egzistencijom, držeći se čvrsto pravnog legitimiteta, odbacujući odlučno revolucionarno ideološki ili AVNOJ-evski legitimitet. To mora biti izraženo jasnim rečnikom. … Deset godina stajao je srpski narod nem i zbunjen pred katastrofom koja se na njega sručila, posmatrajući drobljenje svoje države bez političkog programa, bez adekvatnih simbola. Neočekivano izvojevao je svoju prvu pobedu – pobedu nad strahom, ne predajući se pred vazdušnim divljanjem NATO-a punih 78 dana. Tom pobedom uspostavio je vezu sa svojom slavnom prošlošću. Da bi izbegao zamke na svom daljem putu, potrebno je da pronađe odgovor na dva fundamentalna pitanja:

Posle tragičnog iskustva sa idejom jugoslovenstva, koje su pretpostavke društvene kohezije?

Posle skupo plaćenih revolucionarnih, utopijaskih snova i obmana, koje su pretpostavke društvenog progresa?»

I dalje, a s tim u vezi, moramo se osloboditi «virusa brozovštine» i shvatiti kako i zbog čega je «U najtežem trenutku istorije1941 spasavanje otadžbine povereno čoveku bez otadžbine, Josipu Brozu, lutalici koji će preći put od austrougarskog podoficira 1914 koji se borio na tlu Srbije, u sastavu jedinica koje su izvršile, danas već poznate, ratne zločine, pa do Sibira i Moskve gde će otpočeti metamorfoza ličnosti; konačno će se 1941 naći na tlu zemlje koju nije poznavao, niti je za nju bio vezan psihološki i emotivno. Ta zemlja stavljena je velikodušno u njegove prljave ruke.»

Kao što je već rečeno, Smilja Avramov odlikovana je Ordenom Svetog Save 2014. godine. Mislim da je ovde umesno reći da su  svečanoj dodeli priznanja prisustvovali članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda: Visokopreosvećeni Mitropolit crnogorsko-primorski g. Amfilohije, Preosvećena gospoda Episkopi šabački Lavrentije, zvorničko-tuzlanski Hrizostom i raško-prizrenski Teodosije, kao i protojerej-stavrofor dr Savo Jović, glavni sekretar Svetog Sinoda. Obraćajući se dr Smilji Avramov, Patrijarh je, između ostalog, rekao: ” Imamo čast i zadovoljstvo da Vam dodelimo najviše odlikovanje Srpske Pravoslavne Crkve kao znak naše zahvalnosti za sva dobra koja ste učinili našoj Crkvi. Kada je Sveti Sinod donosio ovu odluku, vodio se Vašim velikim delom: Vi ste uspeli da na svetlo dana iznesete veliku istinu o stradanju našeg naroda. Vi ste to radili i u vremenima kada je bilo veoma opasno govoriti istinu.

Kako je u odluci Svetog Arhijerejskog Sinoda obrazloženo, orden Svetog Save dodeljuje se dr Smilji Avramov, redovnom profesoru Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, za delatnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi i srpskom rodu, naročito pokazanu istrajnim svedočenjem Hrista Vaskrslog i naučnim  doprinosom na otkrivanju istine o stradanju našeg naroda.

Prof. Smilja Avramov se potresnim rečima zahvalila za visoko priznanje naše Svete Crkve sećajući se svih postradalih članova svoje porodice (Solarović i Blagojević), koja je od 1620. do 1941. godine davala sveštenike Srpskoj Crkvi, a što je prekinuto stravičnim genocidom nad srpskim narodom u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ona je izrazila zahvalnost Njegovj Svetosti i članovima Svetog Sinoda i pozvala ih da usmere sve svoje snage na očuvanju Srpske Pravoslavne Crkve kao homogenizujućeg činioca srpskog naroda, završivši besedu svojevremeno dobro poznatom krilaticom: Vera nas je održala, njojzi hvala

Autor: DRAGOMIR M. DAVIDOVIĆ

 Izvor: VIDOVDAN

POKOLj - Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.
POKOLj – Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

2 komentara za Dragomir Davidović: SMILjA AVRAMOV

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top