Шта је био разлог да су Американци и Енглези сејали смрт на Ускрс: Улога Тита и Коче Поповића у бомбардовању Београда

Шта је био разлог да су Американци и Енглези сејали смрт на Ускрс, 16. априла 1944. године. Главни град је био обогаљен, а главни немачки пунктови у окупираном Београду нису ни окрзнути. Савезнички „ослободиоци“ Масакрирали практично све веће градове и на

Трагична је историја Београда. У фантазмагоричној кугли његове повести као да нема границе између прошлости, садашњости и будућности, између смрти и живота…

Ко га још није бомбардовао! У деветнаестом веку Турци, у двадесетом Аустријанци, Мађари, Немци, а на самом крају Другог светског рата, Енглези и Американци. Горка иронија судбине изгледа не прати само људе него и градове. У смирај прошлог века поново су се обрушили енглески и амерички авиони и крстареће ракете, потпомогнути савезницима из НАТО.

Те далеке 1944. бомбе на српску престоницу су бацале „летеће тврђаве“ Б-17 и четворомоторни бомбардери Б-24, које су цинично назвали „либератори“ – „ослободиоци“. Педесет и пет година касније били су још циничнији – своју рушилачку и убилачку мисију назвали су „Милосрдни анђео“.

Лицемерје ових „хуманих мисија“ само потврђује да су давно прошла времена када се могло говорити о политичком престижу великих сила и о моралном угледу великих народа. Показује да су пуки интерес и заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, јер су спремни да хиљаде невиних жртава прогласе кривцима, а њихове џелате невиним.

Зато нико до данас није успео да објасни зашто је Београд, на Ускрс, уз Божић највећи хришћански празник, 16. априла 1944. године, у раним јутарњим часовима завијен у црно.

Све београдске цркве биле су препуне, на улицама је било живље него било ког дана за време окупације. Београђани су тог дана желели, макар на тренутак, да забораве страхоте рата, да себи приуште илузију радости и нормалног живота, да расположени прославе Ускрс и скорашњи крај рата.

НИШТА ИМ НИЈЕ СВЕТО

После бомбардовања, 18. маја 1944. на Новом гробљу се окупило неколико хиљада Београђана. На помену жртвама англоамеричког разарања Београда, говорио је митрополит Јосиф: – Напади су учињени на најсветији хришћански празник, на дан када сви ми славимо победу живота над смрћу… Где је ту цивилизација, где култура, где хришћанство? Нека на то одговоре они који су то учинили!

Иако је стигла вест да је управо бомбардован Ниш, потиштени Београђани нису хтели да верују да се то исто може десити и њиховом граду. У ту суморну могућност нису веровали чак ни кад је дат први знак за узбуну.

Само за неколико секунди кристално ведро небо премрежено је есадрилама авиона. Почео је прави пакао, врило је као у котлу. Истовремено су фијукале стотине бомби, завијале градске сирене, урлали мотори бомбардера.

Бајлонијева пијаца и све околне улице, у којима током рата никад није било војних објеката, биле су разорене и уништене. Прашина је прекрила пијацу на Каленића гувну, болнице, у којима су били смештени и тек пристигли заробљеници из Немачке, претворене су у рушевине. Разорено је и прво београдско породилиште, подигнуто после Првог светског рата добровољним прилозима Београђана.

Главни немачки пунктови у окупираном Београду нису ни окрзнути…

На други дан Ускрса, уследило је друго још безобзирније разарање Београда. „Савезничке“ бомбе погодиле су Централни хигијенски завод, Болницу за заразне болести, Дом слепих, Берзу рада, Ортопедски завод, Државни дом за децу, два дома за децу српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, Дечју болницу, Дечји диспанзер…

Страдало је и неколико млинова, галерија, библиотека, издавачка предузећа, музичка школа, биоскопи, Центар за хумор, Српско народно позориште…

Срушене су Теразије, Народно позориште, прах и пепео прекрио је десетине београдских улица. Од Нишке, Стишке, Алексе Ненадовића, Крунске, Француске, Римске, Милетине, Мекензијеве и Кнеза Милоша до Млетачке, Краљице Наталије, Звечанске, Хаџи Ђерине, Немањине…

Разорне бомбе „савезника“ погодиле су главну Железничку станицу, станице у Топчидеру и Раковици, Палату „Албанија“, Пошту број 2, Фабрику штофова Владе Митића на Карабурми, Фабрику хартије „Вапа“, Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом.

Београђани су били пренеражени када су на једној великој бомби, која случајно није експлодирала, открили поруку коју им шаљу Енглези и Американци и они који су одобрили њихово сулудо масакрирање Београда. На бомби је крупним ћириличним словима била порука: „Срећан Ускрс.“

Месец дана касније, баш у време док су се градом проносили гласови како се „Черчил извињава за ускршње бомбардовање“ српске престонице, како је „енглески краљ обећао да се то више неће поновити“, Београд је поново завијен у црно.

Био је четвртак, 18. мај 1944. Јутро је увелико одмакло. Часовник на Теразијама показује 9.55. Над облачним и кишовитим небом истраумираног града затутњали су енглески и амерички бомбардери.

Напад је био још безочнији од оног ускршњег. Главна мета, овог пута, била је периферија Београда у којој је становала градска сиротиња. Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура обавијени су густим облацима дима и прашине.

Оргијање „савезничких“ авиона трајало је готово пуна два сата. У неким деловима града бомбе су падале на сваких сто квадратних метара. Само испод једне куће извучена су 32 леша.

Систематско разбијање Београда је настављено. Масакрирање престонице Србије организовано 3. септембра 1944. године трајало је пуна два сата. Овог пута на реду су били Душановац, Раковица, Карабурма, па поново Пашино брдо, Котеж, Неимар и улице око главне Железничке станице.

Три дана касније, 6. септембра, док се у српским црквама обележавао рођендан краља Петра Другог Карађорђевића, у по бела дана, у 10 часова, уследило је ново гранатирање. Страдали су Сењак, Сарајевска улица, сиротињске бараке поред Саве… Да после првог бомбардовања, за време кошмарне, непроспаване ноћи, хиљаде унезверених Београђана није потражило уточиште у Рипњу, Великом Мокром Лугу, Раковици, на Авали, пола Београда би било претворено у гробље и згариште.

Поред Београда који је разаран 11 пута, савезнички „ослободиоци“ обрушили су се на Ниш чак 15 пута. Енглези и Американци су масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су бомбардовали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута. На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине… Само од 1. до 7. септембра 1944, над Србијом и Црном Гором било је 1.973 борбена лета.

Бесомучно англоамеричко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, била је једна од већих недоумица наше новије историје.

Једна депеша Јосипа Броза Тита, упућена 5. фебруара 1944. Главном штабу НОВ и ПО Србије полако развејава историјску маглу ко је наређивао бомбардовања српских и црногорских градова:

„Врховни штаб НОВ и ПОЈ, у сагласности са Савезничком мисијом при Врховном штабу, одобрио је упућивање мајора Јохана Хеникера Главном штабу НОВ и ПО Србије… Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловста он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу која ће вашу жељу саопштити Врховном штабу. Врховни штаб пак ће одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује с обзиром на општу војну ситуацију у Југославији.“

Ова депеша разрешава многе дилеме те је, донекле, јасније да је све те разорне акције одобравао Тито и Врховни штаб…

И писмо Едварда Кардеља, упућено с Виса 29. јула 1944. Централном комитету КП Словеније, показује ко је бирао циљеве. Подсећајући своје сараднике да је Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује Љубљана“, Кардељ љутито каже:

– Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У томе имамо искуство из целе Југославије.

У депеши Врховном штабу на Вису, од 21. јула, Коча Поповић предлаже шта би све англоамерички „ослободиоци“ требало да гађају у Београду, Нишу, Нишкој Бањи, Бору, Врању, Владичином Хану, Лесковцу, Вучју, Лебану и Грделици. Списак београдских мета је врло прецизан: „Захватити женску учитељску школу и гимназију у улици краљице Наталије, Народну скупштину, Улицу краља Александра, па Трговачку академију, ул. Жоржа Клемансоа па „Палату Албанија“, школу „Краља Александра“ на Топчидерском брду, па југозападну страну гробља на Бановом брду…“

Трагични биланс вишемесечног англоамеричког разарања водећих градова Србије и Црне Горе никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Крвави Васкрс 1944: Енглези су Србе бомбардовали на Титов захтев!

Савезничко бомбардовање Београда приjе 71 годину

САМИ СЕБИ НЕПРИЈАТЕЉИ: Лесковац сравњен по жељи Коче Поповића

Окупираном Србиjом харало 12 воjски