Srbi logoraši stradali i od bratske ruke

Šta se navodi u saopštenju državne komisije o logoru sajmište, osnovanom krajem 1941.

Navršilo se punih 78 godina otkako su prvi logoraši pristigli u najveći nemački logor na jugoistoku Evrope – Sajmište. Za nepune četiri godine, koliko je logor postojao, život je u njemu ili neposredno posle izlaska izgubilo skoro 40.000 ljudi, pokazuje Saopštenje 87 Državne komisije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, u koje su „Novosti“, kao jedine predstavnik medija, imale uvid. Saopštenje je potpisao predsednik Komisije dr Dušan Nedeljković, univerzitetski profesor, 11. januara 1946.

Komisija se uglavnom bavi istorijatom logora od 1942. godine, kada je okončan Holokaust, i kada je u već njemu ubijeno oko 7.000 Jevreja i Roma, pa su dovedeni srpski zatvorenici iz NDH. Kako kažu, preživelih jevrejskih svedoka nije bilo, a od masovnih grobnica pronađena je samo jedna sa 240 tela, u Trostrukom surduku. U njoj su nađeni ostaci žena, dece, čak i invalida sa štakama. Anketna komisija, koja je 1946. vršila ekshumacije, navodi da su oni krajem septembra ili početkom oktobra 1941. proterani kroz selo Bežanija prema Surčinu, i streljani u Trostrukom surduku. Danas tamo postoji zabačeno i prilično devastirano spomen-obeležje.

Ostali Jevreji, njih oko 6.300, ubijeni su u dušegupkama, na putu ka Jajincima, a njihovi posmrtni ostaci uništeni su pre povlačenja Nemaca.

U Saopštenju 87 stoji da su od proleća 1942, pa tokom cele te godine, na Sajmište dopremani Srbi iz Like, Korduna, Banije i Bosne, i nešto manje iz Srbije. Bili su to seljaci, radnici, činovnici i đaci dovođeni iz policijskih zatvora u NDH. Na ulazu su ih čekali stražari, sa korbačima, motkama i nahuškanim psima. Uzimane su im sve stvari, i dok su satima stajali u redu da budu zavedeni u knjige, iznova i iznova su premlaćivani. Zatim su šišani tupim mašinicama i tuširani naizmenično vrelom i ledenom vodom. Tek posle toga smeštani su u paviljone, koji nikad, ni u vreme najljuće zime, nisu grejani.

Svakog jutra nekoliko hiljada ljudi moralo je da istrči za nekoliko minuta na prozivku. U tom stampedu najslabiji su padali i masa bi ih gazila do smrti. Najsuroviji batinaši bili su izvesni Zulcer, Konrad i Borislav Veličković Bane, naše gore list, koji su ih već od ujutro mlatili u redu za doručak.

Logoraše su, prema nalazima Komisije, mučili stražari iz Vršca, Inđije, Sarajeva i Zagreba, kao i srpski policajci iz Požarevca, Valjeva i Grgurevaca. Zatvorenici su takođe huškani da premlaćuju jedni druge, a mnogi metodi zlostavljanja biće preuzeti kasnije, na Golom otoku.

LOGOR ZA ŽENE U okviru Sajmišta postojao je i poseban logor za žene, utvrdila je Komisija. U njemu je bilo 800-900 logorašica, koje su prolazile kroz iste muke kao i muški logoraši, a uz to su i silovane. Morale su i da pletu džempere, šalove i čarape za nemačke vojnike od oparane odeće svoje sabraće.

Tokom dana logoraši su radili najbesmislenije iznurujuće poslove, takozvane egzercire. Najčešće su prenosili kofe pune peska ili kamenčića s jednog kraja logora na drugi. Ko padne, dobijao je batine. Logor je stalno smrdeo od istrulile kože i mesa sa otvorenih rana.

Stražari su ih terali da se valjaju u pravilnim redovima nalevo, pa nadesno, sve dok ne bi počeli da padaju u nesvest i povraćaju, a stari i bolesni bili bi dotučen motkama. Jednom prilikom je tokom valjanja ubijeno čak 40 ljudi!

Za ručak su dobijali otpatke od kupusa, prljavu vodu sa ponekim zrnom pasulja ili trulim krompirom. Izgladneli, kopali su po rupama sa đubretom, jeli travu i lišće. Od iznurenosti i gladi, po svedočenju izvesnog dr Kovačevića datom Komisiji, dnevno je umiralo i po 200 ljudi. Samo u julu i avgustu 1942. umrlo je 4.500 logoraša. Za vreme takozvanog Forsterovog gladnog perioda (nazvanog po upravniku logora) umrlo je oko 11.000 ljudi. Mnogi su preminuli od pegavca i difterije.

Streljanja su vršena u tzv. Ribarskom paviljonu, a vešanja i ubijanja strujom – u Mađarskom paviljonu. U Ribarski paviljon dovođeni su i uhapšenici izvan logora da bi tu bili likvidirani. Pored Mađarskog paviljona nalazila se mrtvačnica, pred kojom je gotovo svakodnevno bilo brdo leševa, jer je bila prepuna. Za ubijene lekari su morali da pišu dijagnozu da su umrli od bolesti.

Tokom 1942. dovođene su i žrtve iz Srema, a od 1943. iz cele Jugoslavije. Tokom te 1943. uobičajen prizor bio je da naiđe marica i odvede oko 200 ljudi na streljanje i vešanje. Ubijani su pored sremskih sela, duž puteva i pruga.

U tri maha uprava Sajmišta izdvojila je oko 3.500 ljudi i smestila ih u logor prekoputa, na mestu današnjeg Tržnog centra „Ušće“, koji je držala organizacija TOT. Za kratko vreme u novom logoru pomrlo je 2.500 ljudi, dok su ostali poslati u Nemačku i Norvešku na rad. Pošto je taj broj bio nedovoljan, ljudi su za prinudni rad i lovljeni, naročito u Sremu. Prvo bi ih otpremili u Rumu, zloglasnom Baueru, pa odatle na Sajmište. Ko preživi, išao bi dalje, najčešće u Dahau i Aušvicu. Smrtnost u putu je bila ogromna jer su putovali u plombiranim vagonima. Branko Ranković iz Batajnice svedočio je pred Komisijom da je u grupi od 460 ljudi, koji su 1. septembra 1943. poslati za Nemačku, usput umrlo 350, dok se 100 teško razbolelo.

– Kroz logor na Sajmištu prošlo je 90.000-

-100.000 ljudi, od kojih su ogromna većina bili Srbi – navela je Komisija.

Srpski leševi, kažu, odnošeni su na jevrejsko groblje na Gardošu. Anketna komisija je našla 6.500 ostataka u 53 grobnice, koji su posle ekshumacije prebačeni u jednu. Na telima je ustanovljeno da su nastradali od vatrenog oružja ili tupog oruđa. Mnogima su ustanovljene slomljene kosti i naprsle lobanje.

Od proleća 1943. umrle i ubijene sahranjuju u Belanovića rupi, pored Starog bežanijskog groblja. Tu je Anketna komisija ekshumirala 3.600 leševa iz 70 masovnih grobnica. Komisija, međutim, nije pronašla ostatke 2.500 logoraša stradalih u logoru organizacije TOT.

Kako se decidirano navodi u saopštenju, na Sajmištu je život izgubilo oko 17.000 Srbijanaca, više od 10.000 Ličana, Banijaca, Kordunaša i Bosanaca, gotovo isto toliko Sremaca i oko 7.000 Jevreja. Ukupno oko 40.000 žrtava. Veliki broj onih koji su poslati u Nemačku, u logore, takođe je ubijen.

KOMANDANTI BEZ KAZNE

DVOJICI komandanata logora Sajmište, SS potporučniku Herbertu Andorferu, i njegovom zameniku, SS potporučniku Edgaru Engeu, suđeno je sedamdesetih godina i kazne koje su dobili bile su smešne. Andorfer je optužen pred austrijskim sudom za saučesništvo u ubijanju Jevreja na Sajmištu, a branio se tvrdeći da je saosećao sa žrtvama, da su ubice izdavale naređenja za pisaćim stolom, da on nije konstruisao pokretnu gasnu komoru, niti je lično puštao gas koji je usmrtio više od 6.000 ljudi. Osuđen je na dve i po godine zatvora, a umro je 2007.

Njegov zamenik Enge izveden je pred sud u Štutgartu, u junu 1968. Uprkos iznetim dokazima i izjavama neposrednih svedoka, Enge zvani Dželat proglašen je nevinim. Nema podataka da je kapetan Forster, za kog su svedoci tvrdili da je i sam učestvovao u mučenjima, osuđen.

DOSTOJNO OBELEŽITI GROBNICE

Redakcija „Novosti“ pokrenula je veliku akciju da se dostojno obeleže masovne grobnice stradalih na Sajmištu. Do sada su ovu akciju podržali gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić, Ministarstvo kulture Srbije i Jevrejska opština Zemun, na čijem se groblju nalazi velika masovna grobnica.

TROVANjE IZ KAZANA

POZNATI mučitelj Melters, folksdojčer iz Vršca, jednom prilikom stavio je u kazane s doručkom po 10 kocki sublimata i tako je otrovao 16.200 mladića iz Bosne i Like. U avgustu 1942. na Sajmištu je bilo zatočeno 10.000 ljudi, a do februara 1943. u životu ih je ostalo samo 500.

Autor: V. Crnjanski Spasojević

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

FOTO: 11. maj 2019. – Služen parastos stradalim Srbima u logoru Zemun 1942- 1944.

Molitveni skup Srbima Kozare i Potkozarja ubijenim u logoru Zemun

Održan prvi parastos posvećen stradalim Srbima Kozare i Potkozarja u logoru Zemun 1942- 1944

Šetnja u čast žrtava strašnog zločina

Dva stratišta usred Beograda sa 14.000 žrtava sakrio nemar

Vesić: Staro sajmište biće centar za proučavanje Holokausta …