Spomenik u Agios Mateosu

Zašto je dr Dušan Stanojević, profesor Medicinskog fakulteta, uvaženi hirurg akušer najvećeg prestoničkog porodilišta, pod stare dane naučio grčki jezik

Iako više nije direktor Ginekološko – akušerske klinike „Narodni front“ još nije gospodar svog vremena: dogovorenom susretu i razgovoru za novine isprečile su se neplanirane obaveze, a zatim i nekoliko urgentnih hirurških intervencija. Ali, strpljenje se isplatilo. A kao „šlagvort“ za podsticanje priče trebalo je da posluži jedna mala fotografija iz arhiva – Zoološkog vrta.

Strovalio se u starinsku fotelju. Mada po običaju nasmejan, lice mu je bilo osenčeno umorom. Ipak, odbio je predlog da se razgovor opet odloži odmahnuvši rukom. Fotografiju tako reći nije ni pogledao.

-Ne, nije snimljena u Paleokastrici, već u Agios Mateosu, južnije – rekao je zamišljeno.

– Pre sedam godina sam sa nekolicinom prijatelja iz Vrta dobre nade, iz beogradskog Zoo vrta, bio na Krfu, pa sam ih odveo tamo da im pokažem koliko slabo poznaju sopstvenu povest. Snimljena je, inače, na srpskom vojničkom groblju gde su pokopani zemni ostaci junaka slavne Drinske divizije koji su tek onde podlegli ranama ili tifusu, iznureni prelaskom vrletne Albanije. To groblje je neobično po tome što se nalazi u dvorištu seljaka Janakisa. Prezime sam mu, nažalost, zaboravio, a valjalo bi da ga upamtimo. Taj čestiti Janakis je zakleo svoje potomke da čuvaju groblje i staraju se o njemu dokle god je imanje u porodičnom posedu. Njegov amanet, evo, traje i danas.

Spomenik je, veli, otkrio regent Aleksandar Karađorđević pre jednog veka, još 1916. godine, ali ga je prekrio veo zaborava, pa ni profesionalni turistički vodiči ne znaju za tu svetinju – najlepši primer prijateljstva naših naroda.

-Eto zašto sam, između ostalog, naučio grčki jezik – objasnio je.

Dobro, ali kako je on saznao za groblje u Agios Mateosu, za spomenik i dobrog seljaka Janakisa?

Zamislio se, otćutao minut- dva, pa se prenuo.

-U mojoj familiji, i u porodici moje pokojne supruge Snežane, niko nije bio ni u četnicima, niti u partizanima – rekao je ispod glasa.-Nije imao ko. Svi su izginuli ili postali invalidi u balkanskim i u Velikom ratu, a oni koji su pretkli i pokušali da brane zemlju 1941. godine mahom su izginuli, ili su zarobljeni u aprilskom ratu i oterani u logor, te nisu stigli da se opredeljuju za ovu ili onu stranu. Zato su sve naše porodične priče i legende vezane za one ratove.

Postoje, reče, četiri uporedne, a prva je upravo ova, o groblju u Agios Mateosu, ili Svetom Matiji, na srpskom. Još je spomenuo da na Krfu svako drugo selo nosi ime po nekom svecu. Takvi su, pobožan je to narod.

Tabajica i Vlajko

-Moj deda po ocu Rajko Stanojević imao je osamnaest godina kada je mobilisan u Drinsku diviziju – počeo je priču. -Borio se kako je trebalo, povlačio se kad je moralo, ali negde na Prokletijama zanemoća i promrzne, te ga zarobiše Arnauti i predadoše nekakvoj austrijskoj komandi. Tako se zatekao u transportu ratnih zarobljenika na putu od Kumanova do Sombora. U Somboru su mu izuli cokule, a u njima mu ostadoše prsti. Operisao ga je neki hirurg Austrijanac koji mu je odsekao i dobar deo oba stopala, tako da je celog života hodao na petama. U nekom mađarskom logoru, valjda onom u Nežideru, naučio je korparski zanat. Zgodno mu je pao jer je sedeći. Kad se rat završio, deda se pešice vratio u Pranjane… A kako, samo on zna?

U selu su se u prvi mah obradovali štoje živ, ceo jedan dan tugovali zbog izgubljenih stopala, a već sutradan mu nadenuli nadimak – Tabajica.

-Od onda, po njemu, svi u familiji nasimo to zajedničko „špicname“ – veli profesor uz smeh. – I to s ponosom! Kad mi se pre osam godina rodio unuk Marko, oni koji znaju za tu tradiciju čestitali su mi na rođenju malog Tabajice. Inače, taj moj deda je bio vrlo duhovit čovek, pravi seoski šeret: kada sam se ja rodio, potegao je u Ivanjicu da vidi svog prvog unuka. A onde sam rođen jer su mi roditelji tamo bili učitelji. Kada se deda vratio, u selu ga zapitaše kakav mu je unuk Tabajica, a on im odgovori – „Ma dete je dobro, ali ona snajka… Kad sam kročio u kuću stavila je prst na usta i prošaptala mi: na prstima, tata, na prstima, beba spava!“

I deda po majci profesorove supruge Snežane Vlajko Đorđević bio je oficir u Drinskoj diviziji. On je uspeo da pređe Albaniju i da se domogne ostrva Krfa, a iskrcali su se u selu Guviji, nadomak grada Krfa. Kraj selaje ostrvce Lazareto, a na njemu je bila poljska bolnica u kojoj se obavljala ona sumorna trijaža ranjenih, bolesnih i iznurenih.

-Ko je imao bar pet odsto šanse da preživi, slat je u jedan od četiri vojna kampa na ostrvu – nastavlja profesor Stanojević. -Inače, svi ostali su završavali na Vidu. Tada je ostrvo bilo golo, na njemu je „uspevao“ samo ljuti kamen, pa su ga nazivali Ostrvom zmija. Pošumljeno je docnije, kad je izgrađena spomen-kosturnica. Na ostrvu je, kao bolničar, radio Aleksandar Kostić, potonji profesor, akademik i dekan Medicinskog fakulteta. Smatra se da je upravo on pokazao Milutinu Bojiću mrtve borce i da je zahvaljujući tome nastala ona neponovljiva poema„Plava grobnica“.

Vlajko se sa svojim preživeli saborcima zatekao u logoru u Gornjem Ipsosu. U prvi mah nepoverljivi, seljani su ubrzo otkrili da su ti njihovi neželjeni gosti čestiti i vredni ljudi, mahom zemljoradnici kao i oni.

-Iskovana su trajna prijateljstva, a u obližnjem Agios Mateosu još znaju gde je bio logor, gde su srpski vojnici pojili konje, gde su naticali na ražanj i pekli prasiće koje su, inače, pošteno plaćali. Pamte čak i poneku srpsku reč, ili melodiju neke srpske pesme. Ali, Drinska divizija je zaista bila desetkovana, a tifus je uzimao danak nemilice. E, tada se pojavio dobri seljak Janakis i čista srca poklonio svoju avliju za srpsko vojničko groblje i potonji spomenik.

Na kamenoj steni uklesan je stih koji mu je, dok ga je diktirao u pero, na lice navukao senku tuge. Glasi:

Na mom grobu u tuđini

Cveće nikad neće nići.

Poručite našoj deci

Nećemo im nikad stići.

Jedino zatočeništvo

Posle dva meseca „odmora“ Vlajko se obreo u Solunu, gde se spremao proboj Južnog fronta. Nekim svojim poslom zaputio se u konzulat Srbije u tom lučkom gradu i tu, prvi put, postao zatočenik. Ali ne ratni! Vlajka je zaskočila i zarobila – ljubav.

– Snežanina baba je bila Grkinja – nastavio je profesor Stanojević. – Zvala se Vasilike Andivahi, a rođena je na egejskom ostrvu Kimolosu, kraj Milosa, u arhipelagu Kiklada. Ovo spominjem jer je važno za priču o dedi, ali i o babi! Bila je najmlađe od sedmoro dece svojih roditelja: uz četiri brata, imala je i dve sestre. Bilo joj je sedamnaest godina kada je porodica odlučila da je uda za nekog starijeg čoveka jer, mimo običaja koji su važili, nije tražio miraz. Vasilike na to nije pristala već je sama u malom čamcu odveslala do Atine. A kakav je to očajnički poduhvat bio svedoči podatak da je i najmodernijem trajektu od Pireja, gde je atinska luka, do Kimolosa danas potrebno bar sedam sati plovidbe! Baba je izvesno vreme radila kod imućnijih Atinjana kao kinderfrajla, odnosno kućna pomoćnica, a onda se preselila u Tesalonike, u Solun, i počela da radi kao domaćica u našem konzulatu. Tu ju je zatekao Vlajko…

Deda je bio naočit, stasit, i s uredno zašiljenim brkovima kojima ni mlada Grkinjica nije mogla da odoli. Rasplamsala se ljubav. Obostrana! A onda je došlo vreme rastanka.

-Rekao joj je „Idem da oslobađam Srbiju, pa kad to obavim, vraćam se po tebe. Ti ćeš da me čekaš.“ Učestvovao je u proboju, u oslobađanju, potom i u nesrećnom ujedinjavanju, a lepa Vasilike ga je čekala kao Penelopa. Prvo pismo od svog Vlajka dobile je tek nakon tri godine! Bilo je kratko, a pisalo je samo „Dolazim“! Potpis, i ništa više. Stigao je takoreći odmah za pismom.

Do Niša su putovali vozom, a odatle volujskim kolima do Valjeva. Tu su dobili troje dece, a srednje je bilo Snežanina majka i Dušanova tašta, gospođa Olga.

-Prvi put smo bili na Kimolosu pre dvadeset godina – nastavio je priču. – Na ostrvu smo pronašli samo Dimitrosa Andivahija, najstarijeg sina najstarijeg brata Snežanine babe Vasilike, a imao je tada osamdeset godina. Kada mu se predstavila, sišao je s trema, raširio ruke i izustio: „Pa, gde ste vi? Mi već pedeset godina čekamo da se pojavi neko iz Srbije.“ Te rodbinske veze kao da nikad nisu ni prekidane, a danas i naša deca idu onamo bar jednom godišnje.

To je, objasnio je na kraju profesor dr Dušan Stanojević uz smeh, bio drugi najjači razlog za učenje grčkog jezika pod stare dane. Ima ih još, ali sve misli da je i ovo sasvim dovoljno.

Miloš Lazić – POLITIKA (Fotografije privatna arhiva)

Vezane vijesti:

Predsjednik Srbije predvodi svečanost na Krfu

Godišnjica dolaska srpske vojske na Krf i Vido

Kancelarija za uputstva vlastima iz nacionalne istorije