Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Споменик у Агиос Матеосу

Датум објаве: недеља, 22 маја, 2016
Величина слова: A- A+
Јанис Јанулис
Јанис Јанулис

Зашто је др Душан Станојевић, професор Медицинског факултета, уважени хирург акушер највећег престоничког породилишта, под старе дане научио грчки језик

Иако више није директор Гинеколошко – акушерске клинике „Народни фронт“ још није господар свог времена: договореном сусрету и разговору за новине испречиле су се непланиране обавезе, а затим и неколико ургентних хируршких интервенција. Али, стрпљење се исплатило. А као „шлагворт“ за подстицање приче требало је да послужи једна мала фотографија из архива – Зоолошког врта.

Стровалио се у старинску фотељу. Мада по обичају насмејан, лице му је било осенчено умором. Ипак, одбио је предлог да се разговор опет одложи одмахнувши руком. Фотографију тако рећи није ни погледао.

-Не, није снимљена у Палеокастрици, већ у Агиос Матеосу, јужније – рекао је замишљено.

– Пре седам година сам са неколицином пријатеља из Врта добре наде, из београдског Зоо врта, био на Крфу, па сам их одвео тамо да им покажем колико слабо познају сопствену повест. Снимљена је, иначе, на српском војничком гробљу где су покопани земни остаци јунака славне Дринске дивизије који су тек онде подлегли ранама или тифусу, изнурени преласком врлетне Албаније. То гробље је необично по томе што се налази у дворишту сељака Јанакиса. Презиме сам му, нажалост, заборавио, а ваљало би да га упамтимо. Тај честити Јанакис је заклео своје потомке да чувају гробље и старају се о њему докле год је имање у породичном поседу. Његов аманет, ево, траје и данас.

Споменик у дворишту
Споменик у дворишту

Споменик је, вели, открио регент Александар Карађорђевић пре једног века, још 1916. године, али га је прекрио вео заборава, па ни професионални туристички водичи не знају за ту светињу – најлепши пример пријатељства наших народа.

-Ето зашто сам, између осталог, научио грчки језик – објаснио је.

Добро, али како је он сазнао за гробље у Агиос Матеосу, за споменик и доброг сељака Јанакиса?

Замислио се, отћутао минут- два, па се пренуо.

-У мојој фамилији, и у породици моје покојне супруге Снежане, нико није био ни у четницима, нити у партизанима – рекао је испод гласа.-Није имао ко. Сви су изгинули или постали инвалиди у балканским и у Великом рату, а они који су преткли и покушали да бране земљу 1941. године махом су изгинули, или су заробљени у априлском рату и отерани у логор, те нису стигли да се опредељују за ову или ону страну. Зато су све наше породичне приче и легенде везане за оне ратове.

Обележје јунацима из Великог рата
Обележје јунацима из Великог рата

Постоје, рече, четири упоредне, а прва је управо ова, о гробљу у Агиос Матеосу, или Светом Матији, на српском. Још је споменуо да на Крфу свако друго село носи име по неком свецу. Такви су, побожан је то народ.

Табајица и Влајко

-Мој деда по оцу Рајко Станојевић имао је осамнаест година када је мобилисан у Дринску дивизију – почео је причу. -Борио се како је требало, повлачио се кад је морало, али негде на Проклетијама занемоћа и промрзне, те га заробише Арнаути и предадоше некаквој аустријској команди. Тако се затекао у транспорту ратних заробљеника на путу од Куманова до Сомбора. У Сомбору су му изули цокуле, а у њима му остадоше прсти. Оперисао га је неки хирург Аустријанац који му је одсекао и добар део оба стопала, тако да је целог живота ходао на петама. У неком мађарском логору, ваљда оном у Нежидеру, научио је корпарски занат. Згодно му је пао јер је седећи. Кад се рат завршио, деда се пешице вратио у Прањане… А како, само он зна?

У селу су се у први мах обрадовали штоје жив, цео један дан туговали због изгубљених стопала, а већ сутрадан му наденули надимак – Табајица.

-Од онда, по њему, сви у фамилији насимо то заједничко „шпицнаме“ – вели професор уз смех. – И то с поносом! Кад ми се пре осам година родио унук Марко, они који знају за ту традицију честитали су ми на рођењу малог Табајице. Иначе, тај мој деда је био врло духовит човек, прави сеоски шерет: када сам се ја родио, потегао је у Ивањицу да види свог првог унука. А онде сам рођен јер су ми родитељи тамо били учитељи. Када се деда вратио, у селу га запиташе какав му је унук Табајица, а он им одговори – „Ма дете је добро, али она снајка… Кад сам крочио у кућу ставила је прст на уста и прошаптала ми: на прстима, тата, на прстима, беба спава!“

И деда по мајци професорове супруге Снежане Влајко Ђорђевић био је официр у Дринској дивизији. Он је успео да пређе Албанију и да се домогне острва Крфа, а искрцали су се у селу Гувији, надомак града Крфа. Крај селаје острвце Лазарето, а на њему је била пољска болница у којој се обављала она суморна тријажа рањених, болесних и изнурених.

-Ко је имао бар пет одсто шансе да преживи, слат је у један од четири војна кампа на острву – наставља професор Станојевић. -Иначе, сви остали су завршавали на Виду. Тада је острво било голо, на њему је „успевао“ само љути камен, па су га називали Острвом змија. Пошумљено је доцније, кад је изграђена спомен-костурница. На острву је, као болничар, радио Александар Костић, потоњи професор, академик и декан Медицинског факултета. Сматра се да је управо он показао Милутину Бојићу мртве борце и да је захваљујући томе настала она непоновљива поема„Плава гробница“.

Улаз у авлију
Улаз у авлију

Влајко се са својим преживели саборцима затекао у логору у Горњем Ипсосу. У први мах неповерљиви, сељани су убрзо открили да су ти њихови нежељени гости честити и вредни људи, махом земљорадници као и они.

-Искована су трајна пријатељства, а у оближњем Агиос Матеосу још знају где је био логор, где су српски војници појили коње, где су натицали на ражањ и пекли прасиће које су, иначе, поштено плаћали. Памте чак и понеку српску реч, или мелодију неке српске песме. Али, Дринска дивизија је заиста била десеткована, а тифус је узимао данак немилице. Е, тада се појавио добри сељак Јанакис и чиста срца поклонио своју авлију за српско војничко гробље и потоњи споменик.

На каменој стени уклесан је стих који му је, док га је диктирао у перо, на лице навукао сенку туге. Гласи:

На мом гробу у туђини

Цвеће никад неће нићи.

Поручите нашој деци

Нећемо им никад стићи.

Једино заточеништво

После два месеца „одмора“ Влајко се обрео у Солуну, где се спремао пробој Јужног фронта. Неким својим послом запутио се у конзулат Србије у том лучком граду и ту, први пут, постао заточеник. Али не ратни! Влајка је заскочила и заробила – љубав.

– Снежанина баба је била Гркиња – наставио је професор Станојевић. – Звала се Василике Андивахи, а рођена је на егејском острву Кимолосу, крај Милоса, у архипелагу Киклада. Ово спомињем јер је важно за причу о деди, али и о баби! Била је најмлађе од седморо деце својих родитеља: уз четири брата, имала је и две сестре. Било јој је седамнаест година када је породица одлучила да је уда за неког старијег човека јер, мимо обичаја који су важили, није тражио мираз. Василике на то није пристала већ је сама у малом чамцу одвеслала до Атине. А какав је то очајнички подухват био сведочи податак да је и најмодернијем трајекту од Пиреја, где је атинска лука, до Кимолоса данас потребно бар седам сати пловидбе! Баба је извесно време радила код имућнијих Атињана као киндерфрајла, односно кућна помоћница, а онда се преселила у Тесалонике, у Солун, и почела да ради као домаћица у нашем конзулату. Ту ју је затекао Влајко…

Деда је био наочит, стасит, и с уредно зашиљеним брковима којима ни млада Гркињица није могла да одоли. Распламсала се љубав. Обострана! А онда је дошло време растанка.

-Рекао јој је „Идем да ослобађам Србију, па кад то обавим, враћам се по тебе. Ти ћеш да ме чекаш.“ Учествовао је у пробоју, у ослобађању, потом и у несрећном уједињавању, а лепа Василике га је чекала као Пенелопа. Прво писмо од свог Влајка добиле је тек након три године! Било је кратко, а писало је само „Долазим“! Потпис, и ништа више. Стигао је такорећи одмах за писмом.

До Ниша су путовали возом, а одатле волујским колима до Ваљева. Ту су добили троје деце, а средње је било Снежанина мајка и Душанова ташта, госпођа Олга.

-Први пут смо били на Кимолосу пре двадесет година – наставио је причу. – На острву смо пронашли само Димитроса Андивахија, најстаријег сина најстаријег брата Снежанине бабе Василике, а имао је тада осамдесет година. Када му се представила, сишао је с трема, раширио руке и изустио: „Па, где сте ви? Ми већ педесет година чекамо да се појави неко из Србије.“ Те родбинске везе као да никад нису ни прекидане, а данас и наша деца иду онамо бар једном годишње.

То је, објаснио је на крају професор др Душан Станојевић уз смех, био други најјачи разлог за учење грчког језика под старе дане. Има их још, али све мисли да је и ово сасвим довољно.

Милош Лазић – ПОЛИТИКА (Фотографије приватна архива)

Везане вијести:

Предсједник Србије предводи свечаност на Крфу

Годишњица доласка српске војске на Крф и Видо

Канцеларија за упутства властима из националне историје




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top