fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Канцеларија за упутства властима из националне историје

Слободан Турлаков
Слободан Турлаков

У Влади Републике Србије (а што не у – српској влади?!) постоје многе агенције, канцеларије, генерални секретаријати, дирекције, управе…, и ко зна како се још зову и ко зна шта раде, сем што примају плате, поред оне, која никако да се успостави (за брзе одговоре), иако је најављивана пре но што је ова Влада настала, као спас и као хитна нужност, било би саветно да се формира и Канцеларија која би давала председнику Републике, премијеру, министрима, функционерима у државној управи, проверене и успостављене чињенице из српске националне историје, како се не би брукали незнањем о свему оном што је предмет школског образовања, које је чак и данас под присмотром, а камоли у Титово време.

Како је на власти генерација коју је Титово школство лишило знања из српске националне историје, и како је управо та генерација ступила на терен 5. октобра, било је сасвим природно да она огласи српску историју и српску вековну традицију за ретроградну, које се треба што пре лишити, како бисмо стали на пут, који нема алтернативу, којим се улази у Европу, као у „обећану земљу“, како бисмо, по речима председника Николића, опет постали чланови те велике европске породице, којој припадамо. Што је не једном понављао, верујући, ваљда, да је рекао једну велику мисао, чији је он, ето, испао родоначелник.

Ко зна ко му је ту родоначалничку мисао ставио у уста, тек, тај би морао да зна да је то грдна неистина. Никад нас Европа није рачунала својима, али је у толиким међусобних ратовима свак настојао да нас привуче на своју страну, да ратујемо и гинемо за њихове циљеве. Чак и онда, док су нам Турци били још сизерени.

Отуда, свако (петооктобарско) настојање да будемо некако умувани у Европу колико је неприродно, толико је и сулудо, па чак и непријатељско настојање, што се види и по томе, колико нас, она сама не жели, смишљајући препреке, које само за нас важе, тако да је несрећни Најевропљанин, иначе први потпредседник (П.п.) дозволио себи, да у разговору „са својим народом, ког највише воли на свету“, искаже своју тужну слутњу, да ћемо све те препреке прескочити можда, тек и чак, 2020. године!

То, тако, нама непотребно – са толико понижења и ништења на свим секторима друштвеног, јавног и културног живота – европско настојање, родило је читаву једну непрегледну гомилу недостојних и поткупљивих људи, који се пре могу назвати недостижним малоумницима, у европским размерама, него издајницима, јер, искрено речено, како која нова екипа доспева до власти, све је мање оног што се може издати. Шта више, могло би се рећи да се и са оне друге, европске, стране, рађају такви типови, јер све што је вредело у овој земљи, већ је у њиховој власти и моћи, и пре би се могло говорити да су они стечајни управљачи, но дејствителни шефови оног што је вредно и профитабилно, за њихову корист.

Када би Европа била под једном власном руком, неког цара или диктатора, она би при оваквом стању ствари, дигла руке од нас и оставила нас нашој судбини да се испетљавамо како знамо и умемо, из свега оног у шта су нас њихови додворавајући кадети гурнули. Чак би тај и такав моћник можда наредио да они пронађу у овој нашој умртвљеној земљи способне и паметне људе, који би уз њихову материјалну помоћ, (неки нови Маршалов план) извели Србију из опасне зоне, која може бити узроком свеопштег европског револта, веома могућег и не тако далеког.

Али, те и такве мисли далеко се и од Европе и од наших интелектуалних и стручних кругова, који не постоје ни у каквој организованој форми. Преживљавање је наметнуло општи егоизам, и она стара досетка: „усе , насе и подасе“, као да је постала свеважеће правило понашања…

Али, да се вратимо непостојећој историјској Канцеларији.

Наиме, као што се зна, улазимо у године које обележавају 100 годишњице у којима су европске силе и њихови сателити желеле, а и настојале, да нас збришу с лица земаљског. И то не само оне које су званично ратовале против нас (Немачка, Аустроугарска и Бугарска), већ и оне „пријатељске“, као Енглеска и Италија, што се видело и по свесном одуговлачењу пребацивања хране и санитетског материјала око Драча, Медове и Скадра, где се. измучена глађу и сталним борбама са Шиптарима, током повлачења кроз Албанију, једва довукла наша војска, а и каснијим њеним пребацивањем бродовима на острва Крф и Видо, током јануара и фебруара 1916., које је уследило тек под претњом руског цара, да ће склопити сепаратни мир са Централним силама, ако западни савезници не промене свој лагодни однос према српској војсци.

Од тих и таквих историјских чињеница, једва да је нешто остало у обраћању премијера, који је од 25. до 27. септ. боравио на Крфу да би учествовао у прослави 97. годишњице нашег искрцавања на речена острва. У ствари, што да се лажемо, он је отишао тамо, да би побегао од припрема „Параде поноса“, што је урадио и председник Републике, одласком у Њујорк, на генералну Скупштину УН, да би разводнио оно што је рекао приликом свог првог боравка на том скупу.

Међутим, према извештајима које је објавила „Политика“, премијер се уз учешће министра културе, тамо, на Крфу и Виду, благо речено – грдно обрукао, најпре читавим низом демагошких изјава, али и историјских нетачности. У премијеровој бруци учествовао је и известан државни секретар у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике, које, ко зна како и по чијем „оригиналном“ проналаску, треба да води рачуна о српској ратничкој историји!. Од тог секретара сазнајемо, преко „Политике“ да ће на „На грчким острвима, 26. и 27. септембра, поводом 97 година искрцавања српске војске, а 28. септембра на српском војничком гробљу Зејтинлик поводом 95 година пробоја Солунског фронта бити одржане комеморативне свечаности“.

Уобичајено је, да не кажемо озакоњено је, да се годишњице историјских догађаја обележавају оног дана кад су се они збили. Искрцавање српске војске на Крфу збило се током јануара и фебруара (1916), па се према томе, ако се поштују давнашњи узуси, не може обележавати годишњица његова, крајем – септембра! Исто тако, зна се да се пробој Солунског фронта збио 1./13. септембра (1918), па се и његова годишњица не може славити 15 дана раније, кад су српске трупе биле већ нагнале Бугарску (29. септ.) на капитулацију, која је капитулација нагнала остале непријатеље на безглаво повлачење.

Наша се војска није се искрцавала на острво Видо, већ су са Крфа болесни и смртно изнемогли војници на њега пребацивани, где су биле смештене дивизијске болнице, тако да је Видо било једно велико умиралиште, са ког су мртви спуштани у море (Плаву гробницу), јер нису имали где да да буду сахрањени. Одакле је државни секретар узео податак „да је око 10.000 цивила и припадника српске војске“, ту страдало, сам Бог зна, тек цивила тамо није било, јер су они пребацивани у Италију, Бизерту и на Корзику.

Међутим, ако се обележавало искрцавање наших војника на Крф, није се могло у исто време обележавати и њихово умирање, поготову што је на Крфу наша војска вршила преобуку, да би врло брзо потом, већ у априлу – мају била пребацивана на Халкидик, близу Солуна, а одатле на солунски фронт, те се тек у неком далеком, преносном смислу могу прихватити секретарове мисли „Прича о Крфу, острву Видо и Плавој гробници је потресна историја страдања српских војника и једно од највећих српских светилишта ван граница Србије”.

Нема сумње на те речи надовезао се премијер, кад је рекао:„Цела једна Србија је положена без имена у овај плави гроб. После победничког рата, после свих жртава створена је нова држава, узето је ново име, прављена је нова историја. И скоро 90 година Србије овде није било. Чак је овај споменик на Виду, подигла Југославија, што овде и пише – „српским јунацима – Југославија“. Иако постоје грешке које треба исправљати, онда је та међу првима. Овде је најбољи део Србије, вечна Србија, овде је читава једна нација доживела врхунац своје голготе и почетак васкрсења. Платила је цену своје слободе, крвљу и сузама”

„Овде је Србија умирала, овде Србија и треба да се сећа. И овде Србија треба да живи, да живи за све оне који су за њу умрли. Дошло је коначно време да Србија почне да убира плодове никле из сопствене крви” али, и да више „никада не жртвује своју децу”.

Према његовим речима, потребно је да се Србија „врати у друштво из којег је под другим именом избачена”, и да се „поново чује – ‘живела Србија!’“.

Да би на крају завршио:

„Нека буде вечно сећање на славне српске жртве и нека буде вечно пријатељство грчког и српског народа.“

Да у овој земљи постоји јака и чврста интелектуална мисао, она која памти прошле вредности и ствара нове, у оквиру свог националног бића, много шта би изрекла на рачун ових и оваквих премијерових речи, а најпре да је то празна, шупља демагогија, које један титоиста не би смео на њу ни да помисли, а камоли да је искаже наведеним речима.

Ко је крив што Србије није било на Крфу, Виду и крај Плаве гробнице., 90 година? Не знамо од које године он то неприсуство рачуна, јер би то значило да још од 1923. нико није био тамо. А после читамо да је рекао да је Маузолеј на острву Виду отворен 1936! И да на њему стоји захвалница „српским херојима – Југославија“, и да тај напис треба променити, и да је то први задатак данашње Србије да ту грешку исправи.

Што рече, некада Никола Крстић, – идемо да видимо!

Али, ако је 90 година под знаком питања, 36 година (1944–1980), од како је Тито завладао и Србијом, систематски и са страшћу ништећи све што је српско, није под тим знаком. За 36 година његове владавине, нити је он, нити било ко од његових генерала и главешина обишао те српске светиње! Шта више Тито је био тај који је у Ужицу, још 1941, извршио први масакр Срба, само зато што су били Срби, и да сада председник Владе Србије, обећава исправљање грешке на напису Маузелеја, онај који тражи да се врати Титов споменик у том истом Ужицу; да, шта више, јавно признаје да је партија социјалиста Србије наставак Титове партије, дакле СПС (титоиста), шта онда може о том човеку може да се мисли.

Још кад се томе додају његове речи да је „Коначно дошло време да Србија почне да убира плодове никле из сопствене крви”… али, и да више „никада не жртвује своју децу”… Да ли је при томе мислио да смо ми заборавили и на ону нашу децу коју је његов Тито послао на Сремски фронт 1944.?

Или, пак, да је потребно да се Србија „врати у друштво из којег је под другим именом избачена”, и да се „поново чује – ‘живела Србија!’“.

Аман!

То је већ један такав скандалозни морални пад, чак ни то, јер очигледно није имало ни шта да – падне!

Ако је све ово што смо до сада рекли последица премијерове подмукле и властољубиве природе, да поменемо и оно што је плод његовог недвосмисленог незнања.

„Нека (ово овде) буди вечно сећање на славне српске жртве и нека буде (доказ за) вечно пријатељство грчког и српског народа.“

Ми смо захвални грчкој влади и грчом народу за њихову несебичну подршку и помоћ у време санкција које су нам завеле западне земље, а и током бомбардовања од истих земаља, али ако се говори о историји, посебно о оном током Првог светског рата, не може се говорити о том и таквом доказаном пријатељству. Напротив.

Грчка не само да је отказала војни савез који је имала са нама, по ком је требало да обезбеди 150 хиљада војника у случају заједничких ратних операција, па се, у најтежем часу по Србију, прогласила за неутралну и запретила да ће и нашу и савезнику војску разоружати, ако покушају да повреде њену неутралност, што је учинила забраном нашим регрутима (чак и испод 18 година, рођених 1898) да потраже спас на њеној територији већ су се ти дечаци (између 30 и 40 хиљада), уморни, гладни и премрзли, из Битоља повлачили према Валони, где им опет Италијани нису дали да пређу реку Шкумбу, умирући сваког дана преко њих стотину… Да би после низа интервенција доспели до острва Вида, и до Плаве гробнице, коју је овековечио (мислило се тако!) Милутин Бојић, оставивши и сам своје кости у Грчкој.

Другим речима, Грчка је крива за смрт тих наших голобрадих младића, од који је остало у животу свега 3-4 хиљаде…

Пошто је, као што се зна, премијер морао да врати у Београд, да би заједно са П.п-ом одлучио шта ће бити са тзв. „парадом поноса“, то га је на српском војничком гробљу, крај Солуна, у Зејтинлику, 28.септ, на комеморацији поводом 95. годишњице пробоја Солунског фронта, заступао министар културе, који се, на жалост, и сам обрукао својим незнањем, у чему је и њему помогао поменути државни секретар.

Наиме, говорећи о Првом светском рату, министар је, између осталог, истакао:

„Не заборављамо ни жртву руског цара Николаја ИИ, који је, ушавши у рат да би заштитио Србију, на крају изгубио и живот и империју. Немамо речи да изразимо захвалност Грчкој, која је тих година Србима заменила отаџбину и која је, на понуду Централних сила да с југа нападне Србију и стекне територијалну корист за себе, одговорила како је она сувише мала земља за тако велико непочинство”.

Све саме неистине.

Нико не пориче, велику улогу коју је одиграо руски цар у спасавању српске војске око Драча, Медове и Скадра, као што је већ речено, али није истина да је Русија ушла у рат да би заштитила Србију, јер је Немачка објавила рат Русији, три дана пошто је Аустрија објавила рат Србији, па је, према томе, Русија, у првом реду, морала да брани себе. Ако је, пак, реч о губитку империје, тј. ако се мисли на Октобарску револуцију, онда је Србија њоме постала највећи губитник, јер је нестанком царске Русије настала Југославија, против које је она била не дозвољавајући мешање православаца и католика, што се и до дана данашњег показало фаталним по нас Србе.

Већ смо рекли да је Грчка отказујући војни уговор са Србијом, оставила Србију саму пред Централним силама и Бугарском, што је последица чињенице да је грчки краљ Константин био у директном сродству са намачким царом Виљемом ИИ, те се грчко отказивање уговора и речено њено понашање, може тим сродством тумачити, али не и правдати. С друге стране, Немачка није ни имала потребе да то тражи од Грчке, јер је већ сломила српску војну силу, те и није имала шта да – нападне. Међутим, остаје велика енигма, зашто Немачка и Аустрија нису ушле у Грчку (Бугари нису могли, јер су Грци били крајње непријатељски нерасположени према Бугарској, због њених претензија на Тракију и Солун, па дакле и на излазак на Јегејско море) и тако онемогуићиле стварање Солунског фронта. То што се Грчка прогласила неутралном није могло да заустави Виљема, као што га ни белгијска неутралност није зауставила.

Напослетку, треба да се зна, да су Французи окупирали Крф и Видо, п тако омогућили српској војсци да уђе на грчку територију, како би били ближи Србији. Исзто тако нетачно је да је и део избеглог српског становништва нашао уточиште у пријатељској грчкој земљи, јер је и тај „део“ (у веома незнатном броју) скупо платио то уточиште, обарањем вредности наше валуте, која је, за све време рата, у Француској, остала недирнута!

Ипак, треба министру културе одати признање за једно његово уверење: „Ако успемо да се као друштво интегришемо, као у то време, ако дозволимо себи да наши потенцијали поново победе наше проблеме, сигуран сам да ћемо повратити најпре своје самопоштовање, а потом и поштовање свих других, за које, не без разлога, верујемо да нам припада”.

Амин.

Мада сумњамо да ће ова власт успети својом владавином, да изврши интегрисање нашег друштва, јер је њима битна страначка интеграција, у име које разбијају јединство Србије и српског народа., што се из дана у дан види, кроз неку врсту хладног грађанског рата.

Пише: Слободан Турлаков

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: