Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Симбол пркоса сили и смрти (8): Сликом уписан у вечност

Датум објаве: петак, 30 марта, 2018
Величина слова: A- A+

Само који сат по извршењу смртне казне над Стеваном Филиповићем, односно после његовог вешања у центру Ваљева, на излогу оближње познате фотографске радње “Косара” (власништво Милке Антић, по којој ће радња касније добити име “Фото Милка”) појавило се десетак фотографија које су упечатљиво дочарале тај чин и посебно херојско држање обешеног.

Најпознатија ратна фотографија: Стеван Филиповић под вешалима Фото: Приватна архива
Најпознатија ратна фотографија: Стеван Филиповић под вешалима Фото: Приватна архива

Међу њима је била и та најупечатљивија слика Филиповића са омчом око врата и високо подигнутим рукама и стиснутим песницама. Та фотографија ће временом постати икона, симбол антифашизма и једно од најпотреснијих и најупечатљивијих сведочанствава из Другог светског рата, којем се и данас клања и диви цео слободи привржени и рату супротстављени свет.

Упад у фото-радњу

Зачас се створила гужва пред радњом, људи су желели да купе и сачувају за успомену то сведочанство, а једна од фотографија на чијој су полеђини биле записане и предсмртне поруке и покличи Стевана Филиповића, поред осталог, доспела је тог поподнева и у немачко-четнички затвор у Ваљеву у коме су још неки његови саборци и сапатници чекали да их стигне његова судбина.
Све то није промакло ни пажњи жандармеријских жбира и шпијуна, а по свој прилици ни немачким агентима оближње команде. Било како било, чим су схватили о чему се ради, жандарми су, вероватно по наредби Немаца, упали у фото-радњу, запленили све фотографије и филм с којег су копиране, али и похапсили све запослене да провере ко је и из којих разлога снимио вешање Филиповића. Кренули су и у потрагу за онима који су у међувремену већ успели да дођу до фотографија (по неким подацима, било је више различитих снимака направљених током спровођења ваљевским улицама, а постоји и снимак обешеног Филиповића), покушавајући тако да затру сваки траг, очигледно свесни да им је тај сићушни момак предсмртним држањем на губилишту направио велику и непоправљиву штету. Немци ће од тада укинути смртне казне вешањем у целој Србији и на окупираним просторима као и право осуђених на последњу предсмртну жељу јер су схватили да овај народ не зна за страх, да је неустрашив и кад му је омча на врату.

Насловна страна "Политике"
Насловна страна “Политике” Фото: Приватна архива

Кад се та легендарна фотографија Стевана Филиповића, две и по године касније, 4. новембра 1944. године, појавила на првој страни “Политике”, обновљене у тек ослобођеном Београду, свет је сазнао како умиру они који “искрено и страсно љубе истину, слободу и отаџбину” – како је умро Стјепан – Стеван – Стево Филиповић.
Фотографију је тадашоњој редакцији “Политике” или некоме из новоуспостављене власти у Београду, изгледа, доставио др Бранко Кеслер, познати ваљевски зубар. Он је испричао да је код њега тог 22. маја 1942. године поподне дошао један немачки официр, који је по прилици становао ту негде у близини и био и његов пацијент. Он му је показао прегршт заплењених фотографија са вешања Стевана Филиповића. Једну, која је случајно пала са стола, Кеслер је бесприметно, да Немац не опази, гурнуо ногом под тепих, а после је склонио и помно чувао.
Касније ће се показати да су ту фотографију сачували још неки Ваљевци, а по неким подацима две су нађене и у заплењеној немачкој архиви, од којих је једна била у досијеу Стевана Филиповића нађеном у седишту Гестапоа у Београду. Тајна њеног аутора је ипак остала све до пре шест година, односно до појаве књиге “Стеван Филиповић – истина о историјској фотографији” Мирјане Белић-Корочкин-Давидовић и њеног мужа Радивоја Давидовића, који су непорециво решили ту загонетку.

Пошао стопама брата

И други брат Стевана Филиповића, Никола, пошао је братовљевим стопама. Као борац Крагујевачког партизанског одреда, доспео је 22. децембра 1941. године у Рудо, у први строј славне Прве пролетерске бригаде, а погинуо је у епопеји Сутјеске, маја 1943. на Зеленгори.

Летећа репортерка

Фотографију је снимила седамнаестогишња Слободанка Васић, шегрт, летећи репортер фото-радње “Косара”. Она је присуствовала вешању Филиповића и из прикрајка направила историјске снимке, несвесна какву страницу историје антифашизма пише. Нико, очигледно, из масе није обраћао пажњу на младу девојку – било је, по неким проценама, присутно око три хиљаде, претежно силом окупљеног народа – која је пожурила у радњу да развије филм чим се Филиповићево тело зањихало на вешалима. Кад је са осталима и она доспела у затвор, бранила се да јој је циљ био само да заради који динар јер је рачунала да ће фотографије занимати родбину и пријатеље обешеног, све оне који су присуствовали том чину.

Потера за аутором

Слободанка Васиће је преживела рат и тек 1984. године у “Гласу Врачара” је објављено њено казивање како је снимила ту фотографију. За то, међутим, није имала никаквих тврдих доказа, сем прича појединих тада још живих очевидаца вешања Стева Филиповића да је тог дана само она ту виђена с фото-апаратом у рукама, а све је у сумњу довела њена газдарица и власница радње Милка Антић, која је прво тврдила да је она аутор, а потом да је фотографију снимио њен тада четрнаестогодишњи син Бата и то са рамена свога оца.

Слободанка Васић, нажалост, није дочекала појаву књиге брачног пара Давидовић (за ту књигу су, иначе, добили награду “Драгојло Дудић” борачке организације Србије) – није дочекала сатисфакцију и заслужено признање за ауторство једне од најпознатијих фотографија на свету.

Да би непобитно утврдили ко је аутор легендарне фотографије, Давидовићи су ангажовали професора Ђорђа Одавића са Академије уметности у Новом Саду да изврши експертизу. Анализирајући перспективу из које је фотографија снимљена, он је закључио да тај снимак није могао направити младић са рамена свог, око 180 сантиметара високог оца, тим пре што је и сам Стеван Филиповић био висок само око 160 сантиметара. Стога је, по његовом мишљењу, потпуно реалан закључак да је тај снимак могао направити само неко “са земље”, са висине која потпуно одговара висини тада седамнаестогодишње Слободанке Васић.

Аутор: Б. Симовић

Сутра – Симбол пркоса сили и смрти (9): Нехру клекнуо пред Стеваном

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Симбол пркоса сили и смрти (1): Џелати су пред њима дрхтали

Симбол пркоса сили и смрти (2): Последњи осмех на снимку

Симбол пркоса сили и смрти (3): Фотографије крију убице

Симбол пркоса сили и смрти (4): Мој стриц је био Југословен

Симбол пркоса сили и смрти (5): Кућа са шест споменица

Симбол пркоса сили и смрти (6): Намакао себи омчу на врат

Симбол пркоса сили и смрти (7): Вешање на годишњицу отпора

Симбол пркоса сили и смрти (9): Нехру клекнуо пред Стеваном




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top