Симбол пркоса сили и смрти (6): Намакао себи омчу на врат

Док су га 22. маја 1942. године око десет сати пре подне жандарми водили свезаног главним ваљевским улицама на губилиште у центру града, малени, тек 160 центиметара високи младић је громко клицао: „Живели народни ослободиоци! Доле фашисти и издајници српског народа! Живео Стаљин! Живео комунизам…!“

Породица печалбара

Недићеви жандарми су га бездушно ударали кондацима и покушавали да га ућуткају, али је његов глас бивао све моћнији и све више изазивао дивљење уплашених пролазника.

Кад су схватили да га не могу тако ућуткати, спроводници су скренули и повели га споредним сокацима, пречицама које су водиле до места на којем су се већ њихала припремљена вешала.

Стигли су знатно пре него што је било најављено погубљење, пре него што су жандарми силом дотерали оне којима је требало улити страх и обесхрабрити их да не подлегну прокомунистичкој пропаганди и антифашистичком расположењу.

Младић се сам попео на малену, трошну клупу, сам намакао омчу на врат и, високо уздигнутих песница, наставио да кличе и позива на отпор сили и неправди:

– Шта чекате? Што трпите? Узмите пушке и истерајте ову жгадију из земље. Живела ослободилачка борба и наши савезници и пријатељи…!

Кад је један од жандарма кренуо да га удари, он га је шутнуо ногом, али је притом изгубио равнотежу, клупа под ногама му се преврнула и омча око врата се затегла…

Био је то последњи тренутак овоземаљског битисања Стјепана – Стевана – Стева Филиповића, младића који је био тек закорачио у двадесет шесту годину живота, човека чијој се предсмртној храбрости и одважности већ 76 година диви цео слободољубиви, слободоумни свет, баш као и његовом саборцу и сапатнику из Народноослободилачког покрета Љубу Чупићу који је десетак дана пре њега, из истих разлога, погубљен у Никшићу.

И Филиповићев отац Антон, баш као и Чупићев, био је печалбар. Кад се вратио из Америке и скрасио у родном Опузену, у зеленој долини Неретве, дванаест километара узводно од њеног ушћа у Јадранско море, са супругом Иванком је изродио петоро деце, три сина и две ћерке.

Треће дете по реду, син, који се родио 27. јануара 1916, на крштењу је добио име Стјепан.

Филиповићи се, међутим, нису дуго задржали у Опузену. Сељакали су се у потрази за местом где се богатије и угодније живи и преко Мостара и Жупање, 1932. године се обрели у Крагујевцу, где је већ, као индустријски радник радио њихов најстарији син Шимун.

Ту су свили ново породично гнездо, а Стјепан ће ту, чак и у званичним документима бити „прекрштен“ у Стевана – Стеву.

Стеван, окретни, ватрени и у друштву од првог дана омиљени младић, у радничком Крагујевцу је изучио браварски занат, али се његове умешне и вичне руке неће задовољити тиме – био је подједнако вешт и електричар, столар, књиговезац…

Како је по природи био дружељубив и отворен, није му требало дуго да стекне широки круг пријатеља, да се брзо приближи и активира и у напредном радничком покрету, свим срцем, нескривено и без остатка.

Аутор партизанске крилатице

Стјепану – Стевану Филиповићу се приписује да је он испод вешала први ускликнуо „Смрт фашизму – слобода народу“, чувену партизанску крилатицу. Са њом се потом до краја рата јуришало у борбу за слободу, са којом су на уснама касније умирали и многи други попут Филиповића.

Наравно, ни жандармерија није седела скрштених руку нити остала слепа на деловање и понашање омаленог али печатног и храброг момка.

Зато је, изгледа, једва и дочекала да га 1939. године ухвати на делу како растура летке крагујевачког радничког синдиката и по хитном поступку га стрпа на двадесетодневну робију.

То, међутим, не да није деловало и охладило Филиповићево врело момачко чело, већ је из затвора изашао још уверенији у праведност борбе у коју се укључио, у исправност идеје за коју се жртвује, што га је већ 1940. године препоручило за пријем у Комунистичку партију Југославије, готово у исто време кад је у Београду и Љубо Чупић примљен у Партију.

Тајно сахрањен

Из једног сачуваног жандармеријског извештаја види се да се малено тело Стевана Филиповића два дана њихало на вешалима под будном пажњом наоружаних жандарма и гестаповаца који су из прикрајка вребали његове саучеснике и истомишљенике који би могли покушати да га украду и скину са вешала, да се џелати макар над њим мртвим не иживљавају. Увиђајући да им је план пропао, да је вешање Филиповића и његово херојско држање у предсмртним тренуцима изазвало сасвим супротан ефекат, дивљење и поштовање свих присутних, он је у ноћи између 23. и 24. маја скинут са вешала и тајно сахрањен на до данас незнаном месту.

Као новопечени комуниста, Филиповић се те 1940. године нашао и у првим редовима штрајкача у Војно-техничком заводу у Крагујевцу.

Наравно, поново је ухапшен и поново се нашао у тамници – овог пута на три месеца.

За њега је то, међутим, била нова велика школа, ново искуство у борби за радничка и народна права, али и прилика да коначно увиди каква опасност прети човечанству од сумрака нацизма и фашизма, да схвати да је нова застрашујућа светска ратна катаклизма неизбежна.

Фронт против немани

Схватио је и какав је његов задатак, шта морају да чине они који мало даље и боље виде – како треба да истуре чело и нађу се у првим борбеним редовима, на првој линији фронта наспрам немани која се ваљала Европом из Немачке и Италије. Он ће се тако, одмах по капитулацији бивше Југославије и њеној окупацији, наћи међу првоборцима и организаторима устанка и већ од јулских, устаничких дана па све до децембра 1941. године, он учествује у готово свим важнијим оружаним акцијама против окупатора на простору Шумадије, и то не као обичан војник већ као један од оних који су на челу, који руководе том борбом.

Аутор: Б. Симовић

Сутра – Симбол пркоса сили и смрти (7): Вешање на годишњицу отпора

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Симбол пркоса сили и смрти (1): Џелати су пред њима дрхтали

Симбол пркоса сили и смрти (2): Последњи осмех на снимку

Симбол пркоса сили и смрти (3): Фотографије крију убице

Симбол пркоса сили и смрти (4): Мој стриц је био Југословен

Симбол пркоса сили и смрти (5): Кућа са шест споменица

Симбол пркоса сили и смрти (7): Вешање на годишњицу отпора

Симбол пркоса сили и смрти (8): Сликом уписан у вечност

Симбол пркоса сили и смрти (9): Нехру клекнуо пред Стеваном