Академији је наметнут грех о нечему где је много неистина и недоречености. Од Меморандума се нећемо ограђивати, а ако има кривице, ми ћемо је прихватити – рекао је председник Костић Српска академија наука и уметности пуне три деценије провела је под хипотеком става о положају српског народа у Југославији, који је њена комисија, недовршено, формулисала у јесен 1986. године. Сенка Меморандума и данас лебди над здањем у Кнез Михаиловој улици, у коме је рођен документ који пуних 30 година непрекидно изазива пажњу јавности. Нежељена заоставштина протеклих година оптерећивала је САНУ претећи на моменте да је потпуно паралише, па чак и укине. Академија је, међутим, до данашњих дана остала доследна у

Почетком 1990. године догађаји ће сустизати једни друге. Јасна назнака да је компромис немогућ била је видљива на 14. конгресу СКЈ, који су Словенци и Хрвати солидарно напустили Када се 25. јуна 1991. године Милан Кучан обратио јавности проглашавајући независност Словеније и њено ступање међу европске државе, само ретки су се сетили Меморандума САНУ и његове прогнозе будућих догађаја у Југославији. Потез Словенаца, а одмах затим и Хрвата, упркос критикама, потврдио је слутње и упозорења академика. – Овај акт представља кулминацију стогодишњих настојања словеначког народа. Југославија у садашњем облику није способна да преживи и постаје жариште потенцијалних конфликата и ратне опасности. Срж југословенског проблема је у томе што држава никад

Критичари Меморандума заборавили су да је десет година пре његовог појављивања српско руководство сачинило „Плаву књигу“ против Устава из 1974. и демонтирања Србије на три дела Амандманима на републички устав од 28. марта 1989. године Србија је поново стекла своју државност и суверенитет на целој територији. Прва и основна замерка академика на урушени политичко-економски систем Југославије тицала се Устава из 1974. и демонтирања Србије на три дела, од чега само такозвана „ужа Србија“ није имала готово никакво правно одређење нити јасно место у федерацији. Деценију и по дуга титовско-кардељевска неправда исправљена је 1989, али уз велике отпоре, неслагања и сукобе. Све ово дешавало се у сенци немира на Косову, штрајка

Академици пуне три деценије доказују да су се приликом писања Меморандума држали постојећег поретка и позиције Југославије и да су само отварали питања о равноправности народа Стварање „велике Србије“ у јавном мњењу бивших југословенских република и Западне Европе почетком деведесетих постало је кључни део ненаписане оптужнице против Меморандума САНУ, академика, па и тек успостављене СР Југославије. Чак и најтврђи критичари текста академика признају да је Меморандум формално био на југословенском становишту, али да његов дух чине идеје карактеристичне за великосрпске пројекте. Српски историчари тврде да је појам „велика Србија“ настао још у Аустроугарској, која се после Берлинског конгреса обреновићевској држави наметнула као политички и економски тутор. Јужни сусед двоглаве Царевине,

У другом таласу критика на Меморандум најжешћа паљба је стигла из Хрватске. За разлику од комунистичке хајке на Академију, повод за нову офанзиву била је – одговорност за рат Меморандум САНУ није био на мети критика само комунистичког режима. Већ пуне три деценије овај спис предмет је осуде званичне политике бивших југословенских република, светског јавног и интелектуалног мњења, али и домаћих либералних и антинационалних кругова. Сви они тврде да су академици 1986. године написали српски национални програм који је Слободану Милошевићу послужио као повод и оправдање за ратне сукобе деведесетих. Тезе афирмисане у овим круговима постале су саставни део западњачког погледа на распад Југославије, узроке и наравно – кривицу. Оценама,

Чињеница је да се Милошевић, за разлику од Ивана Стамболића и Драгише Павловића, према САНУ и Меморандуму држао уздржано. У свеопштој хајци, био је на самој периферији догађаја Природа односа Слободана Милошевића и Меморандума САНУ једно је у низу контроверзних питања која се од краја осамдесетих до данас готово без прекида постављају. Оно има и посебну тежину имајући у виду неславни исход Милошевићеве политике и метода којима се служио током успона и деценијске владавине на челу Србије и СР Југославије. Да ли Меморандум створио Милошевића, или је Милошевић његове наводе преузео као сопствени политички програм? Са дистанце од три деценије од објављивања меморандумског текста и пуних 16 година од петооктобарске

Фрањо Туђман је пристајао на сарадњу са београдским „јеретицима“, али само под условом да они Хрватској признају право да у сваком тренутку може да изађе из заједничке државе Основу српског опозиционог деловања седамдесетих и осамдесетих година чинили су интелектуалци окупљени у Удружењу књижевника Србије, Српској књижевној задрузи, САНУ и Матици српској. Посебан тон критичкој мисли давали су Социолошко друштво Србије и њему блиско Филозофско друштво Србије, као и Економски институт. Човек који је на овој сцени имао највећи ауторитет и од кога је потицало највише иницијатива усмерених ка систему био је Добрица Ћосић. Управо на ове кругове уперен је прст режима као на главне креаторе идеја које су свој коначни

Творци Меморандума били су „згрожени поквареношћу и неодговорношћу Стамболићеве бирократске врхушке и њене интелектуалне послуге“, записао је Ћосић Лидери неформалне српске и словеначке опозиције новембра 1985. године, упркос дубоком неслагању око готово свих питања будућности Југославије, постигли су и један важан споразум. На састанку Михаила Марковића, Добрице Ћосића и Љубомира Тадића са водећим љубљанским интелектуалцима у гостионици „Мрак“ договорено је и да свака страна независно напише сопствени национални програм. Оба акта, како је тада речено, требало је да буду објављена у „Новој ревији“ из Љубљане. „Афера Меморандум“, међутим, осујетила је рад на српском програму који никада неће бити написан. За разлику од Срба, Словенци су рад на својем „Начертанију“ завршили